goran tesicKao čovek koji se već nekoliko godina ozbiljno bavi evroazijskom idejom i savremenim evroazijskim integracijama, moram da primetim da cenjenom gospodinu Momčilu Seliću nedostaju informacije, pa otuda i takav stav koji je zauzeo u svom autorskom tekstu pod naslovom Terazije ili zašto sam protiv evroazijskih integracija. Da krenemo redom.

TRUBECKI I EVROAZIJSKE IDEOLOGIJE

Rodonačelnik evroazijstva knez Nikolaj Trubecki je bio soj. Bio je vrhunski obrazovan čovek i lingvista svetskog glasa. Jedan je od osnivača fonologije. Bio je profesor na Bečkom Univerzitetu, gde i danas stoji tabla u njegovu čast koja svedoči o tome. Bio je pravoslavac, ali ne deklarativni, već duboko verujući. Nikolaj Trubecki je pisao o Džingis Kanu. Ali kontekst u kome je gospodin Selić predstavio priču o Džingis Kanu sa svojom pričom o globalizmu, mada je, istini za volju, u pozitivnom smislu pomenuo i meritokratiju u njegovoj imperiji, ne stoji, jer ispada da su Evroazijci ljudi kojima je Džingis Kan bio jedini uzor. Pominjanje Džingis Kana kod Evroazijaca je imalo pre svega istorijski motiv da se istorija Rusije osvetli i sa istoka, a ne samo sa zapada, to jest nije samo Zapad uticao na rusku istoriju, već i Istok, a Evroazijci smatraju da taj uticaj nije bio samo negativan već i pozitivan.

Suština priče o Džingis Kanu i Zlatnoj Hordi i njenom pozitivnom uticaju na istorijski put Rusije je bila u tome da su Rusi upravo od ove evroazijske imperije mnogo toga naučili o upravljanju državom, jer do pada pod tataro-mongolsku vlast nije postojala stabilna i jaka ruska država, već su preovladavali stalni sukobi, trvenje i nesloga među mnogobrojnim kneževinama tadašnje Rusije.

Ta težnja da se istorija Rusije sagleda i sa istoka, a ne samo sa zapada nije bila izum evroazijaca. I veliki ruski istoričar Nikolaj Karamzin je imao sličan pristup. Taj put je ujedno bio i nastavak puta kojim su krenuli ruski slovenofili koji su se oštro protivili Zapadu i ruskom zapadnjaštvu. Tu pre svega treba pomenuti Nikolaja Danilevskog, koji, ilustracije radi, negira postojanje Evrope u geografskom smislu kao kontinenta i naziva je samo jednim poluostrvom Azije. I, stvarno, ako pogledate kartu sveta, videćete da je glavna karakteristika svih kontinenata da predstavljaju ogromna ostrva u svetskom okeanu. Svih osim Evrope, koja je zaista samo jedno poluostrvo Azije. Ko je i zašto odlučio da je zvanična granica između Evrope i Azije na Uralu? Zaista besmisleno. I veoma evropocentrično. Tojest, nadmeno.

Nikolai_TrubetzkoyEvropa jeste civilizacijski entitet, ali ne i geografski. I, kako je pravilno ocenio Nikolaj Trubecki, evropska civilizacije je pre svega romano-germanska tvorevina, koja smatra da ceo svet treba da sledi njen put razvoja. Protiv toga su Evroazijci bili svim silama. Da li gospodin Selić prećutkuje ili ne zna, a nadam se da ne zna, da su svi glavni klasični Evroazijci (Trubecki, Savicki, Vernadski, Gumiljov) bili pravoslavci i da su u novoj evroazijskoj državi, za koju su se borili, videli odlučuću ulogu pravoslavlja. Evo samo tri dokaza od mnogih:

– Iz Evroazijske deklaracije iz 1932. godine: „Kao pogled na svet i život, evroazijstvo se zasniva na religioznoj osnovi. Pravoslavni evroazijci pridaju prvostepeni značaj pravoslavlju i njegovoj okrenutosti ka socijalnom životu kao pravednom načelu na kome se gradi evroazijska država rada i opšteg dela. Evroazijci koji pripadaju drugim veroispovestima Rusije-Evroazije prilaze tim zadacima iz dubine svojih religioznih ubeđenja“;

– Jedan od osnivača evroazijstva Pjotr Savicki u svom radu Evroazijstvo piše sledeće: „Evroazijci su pravoslavni ljudi. I Pravoslavna crkva je taj svetionik koji im svetli; ka Njoj, ka Njenim Darovima i Njenoj Blagodati oni zovu svoje sunarodnike; i njima ne smeta strašna smuta koja se na podsticaj ateista i bogoboraca pojavila u nedrima Ruske pravoslavne crkve. Oni veruju da će biti dovoljno duhovne snage i da borba vodi ka prosvetljenju…“;

– Godine 1920, nadajući se skorom padu krvavog boljševičkog režima u Rusiji, Pjotr Savicki i drugi Evroazijci su se pripremali za povratak u Rusiju i za političku borbu protiv zapadnjaka. Pri tome su se trudili da vode propagandu evroazijskih ideja u Sovjetskom Savezu. Kao i mnoge druge vođe evroazijskog pokreta, Savicki je postao žrtva špijunske igre koju je vodilo odeljenje za borbu sa kontrarevolucijom NKVD pod nazivom „Operacija Trst“. Savicki je poverovao da u Sovjetskom Savezu postoji ilegalna antiboljševička organizacija sa evroazijskim odeljenjem. Po liniji „Operacije Trst“ 1927. godine Savicki je tajno posetio Sovjetski Savez ne prepoznavši radnike NKVD pod maskom „sovjetskih Evroazijaca“. U Sovjetskom Savezu se tajno sreo sa kasnijim Svetiteljem novijeg vremena mitropolitom Petrom (Poljanskim) (1862-1937), koji je proslavljen kao Sveti i pridružen liku Novomučenika i Ispovednika ruskih odlukom Svetog arhijerejskog sabora RPC 1997. godine. Mitropolit Petar je direktno podržao i blagoslovio Pjotra Savickog i njegove pravoslavne Evroazijce u borbi za slobodnu Rusiju. Obratite pažnju kada je ubijen Sveti Mitropolit Petar – 1937. godine, kada je Staljin bio na vlasti.

Što se tiče generala Ivašova, on je Evroazijac po službenoj dužnosti pošto su sada u Rusiji mnoge provladine analitičke agencije i instituti, kao i provladine nevladine organizacije, prešle na evroazijski kurs koji je zvanični kurs Putinove Rusije. General Ivašov je boravio u Republici Srpskoj iz istih razloga iz kojih je nedavno u srbskim krajevima boravio i Leonid Rešetnjikov, a to je indirektan poziv Srbima da se okanu evroatlantskih i da se okrenu ervoazijskim integracijama. Ta instrukcija im je data od ruske države, i to je dobro za nas Srbe. I to je odgovor zašto su ove posete prošle gotovo nezapaženo u srbskim medijima – upravo zato što srbski čelnici vode Srbiju tamo gde ne treba, a to je na zapad, pa zato ignorišu ove indirektne ruske ponude.

RUSIJA_srbija

DUGINOVO „EVROAZIJSTVO“

U vezi sa radom Aleksandra Dugina pišem kao čovek koji je možda Srbin koji je pročitao najviše njegovih knjiga i na srbskom i na ruskom jeziku. Dugin nikad nije bio zvanični evroazijski guru Rusije, već samozvani. Dugin čak nije bio ni prvi koji je počeo da se bavi evroazijstvom ni u Rusiji ni na prostoru bivšeg SSSR. U Rusiji prvi je bio poznati akademik Aleksandar Panarin, a na prostorima bivšeg SSSR predsednik Kazahstana Nursultan Nazabarjev, koji je još 1994. godine predložio formiranje Evroazijskog Saveza. Duginov otac nije bio general-pukovnik sovjetske obaveštajne službe, već sovjetske carine. To piše na ličnoj internet prezentaciji samog Dugina.

Dugin je samo na početku svog samostalnog delovanja bio evroazijac, ali je njegovo učenje vrlo brzo skrenulo sa pravca klasičnog evroazijstva i otišlo u ezoteriju, okultizam i čisto alternativno zapadnjaštvo. Apsolutno nikakve veze sa evroazijstvom nemaju nacistički Anenerbe i njen prvi direktor Herman Virt, Rene Genon i primordijalna tradicija, kao ni evropski izum poznat pod imenom konzervativna revolucija. To je sve jedna neviđena papazjanija, koja je objavljena u Srbiji u Duginovoj knjizi Misterije Evroazije. Međutim, najgora od svega oko Dugina je činjenica da je njegovo učenje – a on je sazdao i celo učenje, zvanično ocenjeno u Ruskoj pravoslavnoj crkvi kao ono koje ima okultni i destruktivni karakter. Evo dokaza na ličnom blogu jeromonaha RPC Danila Čadajeva.

Dugin se svojevremeno bavio i proučavanjem „dela“ najpoznatijeg sataniste 20. veka Alistera Kroulija i pisao o njemu u „kontroverznom stilu“. Svojevremeno je poznati sovjetski muzičar pokojni Sergej Kurjohin sa svojom grupom napravio koncert koji je posvetio svom prijatelju Aleksandru Duginu, a koncert se zvao Pop mehanika 418: Kurjohin za Dugina, gde je 418 nekakav magijski broj koji je Krouli koristio.

Dugin je čovek koji se filosofski obrazovao u takozvanom južinskom krugu (ime jedne ulice u Moskvi), koji su vodili pronacistički orjentisani ezoteričari Jevgenij Golovin i Jurij Mamlejev. Među njima je bio i Duginov veliki prijatelj Gejdar Džemal.

aleksandar-dugin-fourthpoliticaltheoryPored toga, najnoviji Duginov izum – takozvana Četvrta politička teorija zasnovana je na filosofiji Nemca Martina Hadegera. Pored tolikih ruskih filosofa i mislilaca, „evroazijac“ Dugin je našao baš jednog Nemca. Imalo bi još mnogo toga da se kaže o Duginu, ali mislim da je ovo za sada sasvim dovoljno da pokaže da on nije nikakav evroazijac, ponajmanje ruski evroazijski guru. Danas u Rusiji ima mnogo drugih ljudi koji se bave evroazijstvom, kao što su na primer bivši dugogodišnji vođa omladinskog krila Duginove organizacije koji ga ja napustio upravo zato što je ovaj skrenuo sa evroazijskog puta – Pavel Zarifulin – koji je danas direktor Centra Lava Gumiljova u Moskvi i sa kojim pokret Evroazijski Srbija, čiji sam osnivač, direktno sarađuje; zatim Jurij Kofner, predsednik ruske evroazijske organizacijeMlada Evroazija, sa kojim takođe direktno sarađujemo; pa zatim poznati Igor Panarin, Vladimir Lepjohin, Aleksej Vlasov, Julija Jakuševa i drugi.

Dakle, Dugin nije mera evroazijstva i najava gospodina Selića da će razobličavati evroazijstvo po temama koje je pomenuo jeste pucanj u prazno. Treba reći i da je Dugin prijatelj Srba, koji aktivno podržava Srbe i mi mu se na tome zahvaljujemo.

MAKINDEROVA GEOPOLITIČKA TEORIJA

Pošto Dugin uglavnom govori o geopolitičkoj teoriji Halforda Makindera, to isto rade u Srbiji ljudi koji o evroazijstvu znaju samo na osnovu Dugina. To jeste ponavljaje priče o „hartlendu“ i borbi za„hartlend“ na „velikoj šahovskoj tabli“ (Bžežinski). Tu je, naravno, i priča o sukobu i borbi mora i kopna, to jest talasokratije i telurokratije, o kojoj su prvi počeli da govore američki kontraadmiral i geopolitičar Alfred Mehen i pomenuti Makinder. Ovo je samo jedna od brojnih geopolitičkih teorija i danas ne postoji nikakav dokaz da se primenjuje upravo Makinderova teorija.

Postoji i ruska geopolitička škola sa vrlo zanimljivim teorijama koje bi itekako mogle da budu u primeni, kao što je na primer teorija Venijamina Petroviča Semjonova-Tjan-Šanskog. Realno govoreći, sasvim je moguće da se danas koriste hibridne geopolitičke teorije ili sasvim nove koje uzimaju u obzir nove tehnološke i klimatske uslove. Geopolitika nije dogmatska nauka, već vrlo pragmatična i multidisciplinarna, tako da dogmatsko pominjanje Makinderove teorije nije u duhu geopolitike.

O EVROAZIJSKIM INTEGRACIJAMA

Posle svega ovoga treba da kažem zašto sam za evroazijske integracije. Zato što su one korisne za Srbiju.

Savremene evroazijske integracije nisu bezalternativne. To znači da niko ne pritiska i ne uslovljava potencijalne zemlje članice da one moraju da uđu u proces integracija. Naravno da se razgovara o prednostima i modalitetima članstva, ali se zemlji potencijalnoj članici ostavlja da slobodno donese konačnu odluku.

Moderne evroazijske integracije se zasnivaju pre svega na ekonomskim i bezbednosnim osnovama, i Rusija danas zvanično vodi evroazijsku politiku.

Najvažniji oblici evroazijskih integracija su:

1) Carinski savez (Rusija, Belorusija i Kazahstan; do kraja godine treba da im se prudruži Kirgizija, koja je već predala molbu za učlanjenje) kao ekonomska komponenta. Od 2015. godine Carinski savez će prerasti u Evroazijski Ekonomski Savez;

2) ODKB ili Organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti (Rusija, Belorusija, Kazahstan, Kirgizija, Jermenija i Tadžikistan) kao vojna komponenta.

Šta nije Evroazijski Savez? Evroazijski Savez nije SSSR 2.0. Evroazijski Savez nije ruski imperijalni projekat. Evroazijski Savez nije masonski projekat. Evroazijski Savez nije isto što i Evropska Unija, mada koristi neka dobra iskustva u stvaranju Evropske Unije, ali i odbija da ponovi mnoge greške Evropske Unije. Tako, na primer, gospođa Tatjana Valovaja, ministar za osnovne pravce integracije i makroekonomiju Evroazijske ekonomske komisije, kaže da za Evroazijski Savez brzo privlačenje novih članica neće biti prioritet upravo zbog negativnih iskustava koje je u vezi sa tim imala Evropska Unija. Mnogo je važnije da se detaljno razmotre sve pozitivne i negativne strane koje bi potencijalna zemlja članica imala od evroazijskih integracija nego njeno brzo učlanjenje sa ciljem širenja političke i ekonomske moći.

Putin-evroazija 1

Još jedna vrlo važna stvar po kojoj se Evroazijski Savez razlikuje od Evropske Unije je pitanje očuvanja identiteta i samobitnosti naroda koji ulaze u integracione procese. Dok je u Evropskoj Uniji na delu princip iz mnoštva jedno, koji dovodi do postepenog gubljenja nacionalnog identiteta i samobitnosti pojedinih naroda i njihovog pretvaranja u amorfnu masu liberalizovanih potrošača, a koji ustvari čine narod Novog Doba – evroazijska ideja se služi principom iz mnoštva mnoštvo, koji upravo postavlja očuvanje identiteta i samobitnosti naroda kao vrhunski zadatak. Koliko ljudi na primer zna za narod na severu Evrope koji se zove Skoljti, a koji vodi ogorčenu borbu za opstanak kao narod u okviru Norveške? Iako Norveška nije članica Evropske Unije, slučaj je indikativan. Ili primer Lužičkih Srba u Nemačkoj, koji su u velikoj meri asimilovani. Za razliku od Evropske Unije i Evrope uopšte, u Rusiji danas živi veliki broj naroda koji nisu izgubili svoj nacionalni identitet i samobitnost. Ti narodi u okviru Rusije imaju čak i svoje organizacione jedinice, to jest republike, kao na primer Tatari, Komi, Burjati i Baškiri u istoimenim republikama.

Dakle, principi na kojima se stvara Evroazijski Savez garantuju očuvanje nacionalnog, religioznog i kulturnog identiteta naroda koji ulaze u njega. Taj vrhunski princip se ne nalazi samo u premisama savremenog evroazijstva već i klasičnog evroazijstva iz 20-tih i 30-tih godina prošlog veka. Tako je na primer jedan od poznatih Evroazijaca iz tog vremena, Kalmik po nacionalnosti – Erenžen Hara-Davan – koji je kao izbeglica posle Oktobarske revolucije živeo u Beogradu, rekao: „Program Evroazijaca ne stavlja sve narode pod opšti ruski kalup koji bi ih obezličio: on daje pravo i mogućnost svakoj naciji Evroazije da razvija svoju individualnu nacionalnu kulturu kao deo opšte nadnacionalne evroazijske kulture – ukoliko je buket sastavljen iz više raznih cvetova, to je on širi i aromatniji.“

PRAVO I MORAL

stop-pederimaOvde je važno još napomenuti i to da zemlje članice koje učestvuju u evroazijskim integracijama ne dele ekstremno liberalne stavove Evropske Unije u vezi sa ljudskim pravima. To se pre svega odnosi na jednopolne brakove (Rusija i evroazijske zemlje su protiv) i na odnos prema slobodi izražavanja koji nije bezgraničan (primer rok grupe Pusi Rajot u Rusiji), već se poštuje većinski tradicionalni moral.

Srbski pristup evroazijkim integracijama treba da bude pragmatične prirode jer na ogromnim prostorima Evroazije nas čekaju sirovine, energenti i velike šanse za dugoročne poslove, a to znači i radna mesta. Kao dokaz tome imamo danas veliku srbsku populaciju u Rusiji, koja se konstantno povećava, a kojoj pripada i autor ovog teksta. Rusija i Evroazija danas ekonomski brzo napreduju i smatramo da je životni interes Srbije da se pruključi ovom vrenju.

Što se tiče praktičnih modaliteta ulaska u evroazijske integracije Srbiji danas nije neophodno da se i fizički graniči sa zemljama koje trenutno čine Carinski Savez (Rusija, Belorusija i Kazahstan). Dvadeset prvi je vek. Sve vrste komunikacija su odlično razvijene. Do Moskve ste za dva i po, tri sata avionom. Imamo i elektronske mreže za finansijske transakcije. Pa ne putuje se u Rusiju na konjima. Pored mogućnosti putovanja u Rusiju avionom i suvozemnim putem preko nekoliko zemalja, mi smatramo da maksimalno treba iskoristiti ono što već imamo, a to su reka Dunav i njen međunarodni status. Preko Dunava Srbija ima direktan izlaz na Crno more, a preko Crnog mora direktan pristup Rusiji i Evroaziji. Mi smo za stvaranje srbske crnomorske flote, koja bi bila izgrađena u Srbiji (imamo brodogradilišnu industriju), a koja bi bila ukotvljena u nekoj rumunskoj i/ili bugarskoj luci. Naravno, stvar je političkog dogovora između Srbije i Rumunije i/ili Bugarske da se ovakva ideja ostvari.

EKONOMSKE MOGUĆNOSTI

Ogromni prostori Evroazije pružaju praktično neograničene mogućnosti za razvoj ekonomije. Osnovni interes Srbije bi ovde bio da učestvuje u ekonomskom kultivisanju ovih prostora. To znači da bi srbska preduzeća mogla samostalno ili kao partneri/saizvođači radova da učestvuju u velikim razvojnim projektima u Evroaziji. Pomenimo tu samo rusko osvajanje severa i Arktika, razvoj ruskog Dalekog Istoka i projekte razvoja u Centralnoj Aziji. Tu je naravno i prodaja srbskih proizvoda svih vrsta u evroazijskim zemljama, a posebno prehrambenih, koji bi omogućili preporod srbske poljoprivrede i obnovu srbskog sela. Kako smo već rekli, na današnjem nivou razvoja komunikacija nepostojanje zajedničke granice ne predstavlja skoro nikakav problem.

Dva primera koji nam daju za pravo. Prvi je primer Kalinjingradske oblasti, koja je pravno u sastavu Ruske Federacije, ali teritorijalno nema zajedničku granicu sa maticom, to jest predstavlja eksklavu u odnosu na Rusiju. Kalinjingradska oblast takođe nije baš u prijateljskom okruženju. Oko nje su Poljska i Litvanija, obe članice Evropske Unije i NATO. I kako ove činjenice utiču na Kalinjingradsku oblast? Ništa se posebno negativno se tu ne dešava. Živi se u Kalinjingradskoj oblasti. Neko će da kaže da Kalinjingradska oblast ima izlaz na more. Ima i Srbija preko Dunava izlaz na Crno more. Neko će opet da kaže da je Kalinjingradska oblast ipak u sastavu Rusije. Jeste, ali sam mehanizam postojanja teritorije koja se ne graniči sa maticom znači da postoje modaliteti integracije.

JERMENSKI PRIMER

I tu sada dolazimo do drugog primera koji je za nas, možda, još bolji, a to je Jermenija. U Jermeniji, koja je inače pravi ruski saveznik jer je punopravni član ODKB, takođe je jedno vreme išla ista priča da je nepostojanje zajedničke granice sa zemljama Carinskog saveza činjenica koja u startu negira mogućnost njenog učlanjenja u Carinski Savez. I Jermenija se takođe nalazi u ne baš prijateljskom okruženju, to jest oko nje su Azerbejdžan, Gruzija i Turska. A onda se pojavio prvi čovek Kolegijuma Evroazijske ekonomske komisije Viktor Hristenko i rekao sve ovo što smo već pomenuli oko komunikacija u današnjem svetu, koje omogućavaju Jermeniji da bude punopravni član Carinskog Saveza. I danas su već uveliko u toku konsultacije timova Carinskog saveza i Jermenije, koji razmatraju modalitete saradnje.

Da zaključimo: Evroazijski Savez je otvoreni integracioni projekat u koji dobrovoljno stupaju države iz zajedničkih interesa, bez obzira na naciju i veru. Koji su to interesi? To su ekonomski, bezbednosni i kulturni interesi.

Srbija-ODKB1

Srbski ekonomski interes je od prvoklasne važnosti. Za razliku od Evropske Unije – koja je zavisna u resursima, to jest sirovinama i energentima i koja je prezasićena proizvodima i s tim povezanom velikom konkurencijom, gde se uglavnom kupuju već poznate marke i gde je vrlo teško se probiti – Evroazija, gde takođe postoji konkurencija, ali mnogo manja i sa manje besmislenih pravila nego u Evropskoj Uniji, sa velikom teritorijom na kojoj treba ili iz početka ili dalje razvijati infrastrukturu i koju treba naseljavati, predstavlja veliku šansu za nekoga ko ima osmišljenu strategiju i ko hoće da radi.

Srbski bezbednosni interes je više nego jasan. Srbija ne može povratiti Kosovo i Metohiju i ne može ostati vojno bezbedna u budućnosti kao vojno neutralna zemlja. Srbija treba da postane punopravna članica ODKB i da krene u jačanje svojih oružanih snaga po ruskom modelu. Vojna neutralnost se pokazala kao opasan put. Svi znamo kako su, kao vojno neutralne zemlje, prošle Jugoslavija, Irak, Libija… Vojno neutralna zemlja danas ne znači ništa drugo nego mogućnost da svetske siledžije, ako im se nešto ne svidi, dođu, bombarduju je, okupiraju ili postave svoje marionete.

Srbski kulturni interes je da se poveže sa državama koje spadaju u postvizantijsku civilizacijsku sferu, sa kojima deli zajedničke vrednosti, kao i mogućnost da proširi svoje veze sa za nju relativno novim, ali blistavim istočnim civilizacijama.


Izvor: Evroazijska Srbija

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Razlozi za evroazijske integracije (odgovor Momčilu Seliću)

* Obavezna polja