Premijer tzv. Republike Kosovo Aljbin Kurti se bez dugih filosofskih razmišljanja i birokratskog uvijanja založio za rešenje glavnog problema prištinskih vlasti – sticanje potpune, prave državnosti. To podrazumeva članstvo tzv. Republike Kosovo u UN i priznanje njene nezavisnosti od strane Srbije, a upravo priznanje od strane Srbije daje secesiji nepovratni karakter. Kurti je 9. marta 2020. godine izjavio da su prioriteti njegove vlade, ni manje ni više nego „tužba protiv Beograda za genocid“, „kažnjavanje srpskih snaga bezbednosti za vojna krivična dela izvršene tokom poslednjih sukoba“ i „ozbiljna priprema vlade za podnošenje tužbe protiv Beograda pred Međunarodnim sudom“. Prema njegovim rečima, sve ovo će biti teme u nastavku dijaloga sa srpskim vlastima. Još 7. marta je kosovski parlament usvojio trogodišnji program rada vlade, čiji sastavni deo predstavlja „pet principa dijaloga sa Srbijom“. Kao princip naveden je „dijalog na osnovu reciprociteta“. Pod tim se podrazumeva i preispitivanje već zaključenih sporazuma sa Beogradom pod okriljem EU.

Zbog poređenja pozicija, težnji i senzibiliteta dvojice vođa, albanskog i srpskog, navešćemo izjavu o Kosovu predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, od 9. marta 2020. godine. „Albanci ni po koju cenu ne žele kompromis. U Srbiji ljudi koji bi to želeli su u takvoj manjini da je nemoguće bilo šta da predlože.“ „Devedeset odsto Srba je srećno zbog zamrznutog konflikta, iako zamrznuti konflikt uvek može da se ‘odmrzne’ i pitanje je samo trenutka kada to može da se dogodi“; „Moramo da razumemo da pravda ne postoji… učestvovali smo u sukobu u kojem smo izgubili.“ Pravi defetistički stav (iako Srbija nije potpisala nikakve akte kapitulacije), plašenje sopstvenog stanovništva ratom, žaljenje zbog nemogućnosti postizanja kompromisa – koji ne prihvata ogromna većina Srba (90%) – i sve potkrepljeno banalnim zaključkom o nepostojanju pravde u svetu. Ceo pregovarački proces Beograda sa Prištinom, započet još pod rukovodstvom Borisa Tadića, a nastavljen od strane Aleksandra Vučića u maksimalno radikalnoj formi na štetu srpskih nacionalnih interesa, sasvim je specifičan. Tokom svih tih godina Aleksandar Vučić nije predstavio, ni javnosti, ni parlamentu, svoju pregovaračku platformu i principe.

Aljbin Kurti ima jednu neospornu prednost – on nije uprljan krvavim zločinima OVK. Međutim, ta prednost se istog trenutka pretvara u ogromni problem, pošto je praktično ceo vrh „kosovskog establišmenta“ debelo zaprljan ovim zločinima, što stvara nepremostivu protivrečnost. Ma kako Kurtijev program bio jasan, promišljen i sistematičan, na „Kosovu“ ključnu ulogu imaju drugi faktori. Posle susreta u Vašingtonu specijalnog predstavnika Donalda Trampa za dijalog između Beograda i Prištine Ričarda Grenela sa Aleksandrom Vučićem i Hašimom Tačijem, koalicioni partner „Samoopredeljenja“ i predsednik stranke „Demokratski savez Kosova“, Isa Mustafa, požurio je da uputi svog „specijalnog“ predstavnika kako bi od samog Grenela saznao za detalje pregovora. Po svemu sudeći, informacija dobijena neposredno od srpske i albanske strane ne uliva poverenje. Istovremeno, Mustafa, koga sa Kurtijem povezuje neučestvovanje u „krvavom krštenju“ u redovima OVK – ali dele duboku svest o tome ko je u kući gazda – požurio je da izjavi lojalnost Vašingtonu: „Ne postoji takva kompenzacija i princip reciprociteta koji pretežu u poređenju sa odnosima s našim glavnim saveznikom. Kao lider DSK tražio sam bezuslovno ukidanje taksi (na srpsku robu, što zahteva Vašington – A. F.), dok princip reciprociteta treba da bude usaglašen sa SAD i EU u zavisnosti od ponašanja Srbije. To je pozicija DSK. Smatram da na Kosovu nema snage koja bi mogla da ugrozi ili da dovede u pitanje odnose sa SAD.“

Kurti je faktički ta crna ovca koja je upozorena da „kosovski premijer“ može da radi apsolutno sve, ali samo u okvirima koji se poklapaju sa kursom Vašingtona. Želje (geopolitički interesi) mogu da budu samo američke. Pritom Kurti računa na razumevanje Berlina i Brisela, ali prethodno iskustvo pokazuje da Evropska unija u celini, kao i sama Nemačka, neće oko ključnih pitanja protivrečiti Vašingtonu.

Vašington se u ovom trenutku opredelio za ubrzano rešenje kosovskog problema i ima nameru da to rešenje samostalno razradi. Za metod rešenja izabrani su susreti ograničenog formata zainteresovanih strana. Moguće da će se angažovati Francuska i Nemačka, ali njihovo učešće će imati samo dekorativni karakter. Stalne provere u SAD, kao i prikrivanje pravog smisla pregovora, dokazuju da je Aleksandar Vučić napadač američko-albanskog tima. To potvrđuje zloglasni Briselski sporazum od 2013. godine, koji je integrisao celu teritoriju AP Kosovo i Metohiju u ustavno-pravni poredak tzv. Republike Kosovo, odsustvo državnih napora da se u pokrajinu vrate srpske izbeglice (u pokrajinu ne samo da se nije vratio ni jedan Srbin, već se iseljavanje Srba povećava) i najzad, devedeset devet ustupaka koje je učinilo srpsko rukovodstvo tokom pregovora kao odgovor na ubedljivu „nulu“ sa albanske strane.

Vučić-Kurti – Foto: Tanjug/Filip Krainčanić, Foto-ilustracija Profimedia

U vezi sa situacijom oko Kosova i Metohije dolazi kritični trenutak. Što se Rusije tiče na dnevnom redu se ne nalazi samo „kosovski problem“, već sveukupno pitanje srpskog opstanka. Pravac kretanja Rusije prolazi kroz lavirint iz kog je nužno naći izlaz. Problem se sastoji u tome što davanje sveopšte podrške Aleksandru Vučiću automatski učvršćuje kolonijalni režim i kolonijalni etos u Srbiji, što vodi zemlju ka degradaciji i raspadu. Simptomatična je sledeća činjenica: razlika između „zapadnjaka“ Tadića i „patriote“ Vučića sastoji se u tome da je Tadić potpisao, ali nije realizovao glavni sporazum sa Prištinom o granici, pa je državna granica između Srbije i Kosova ustanovljena za vreme Vučića. Tadić je imao domaće savetnike, dok je za vreme Vučića lokalni tim zamenjen anglosaksonskim. Od trenutka formiranja Srpske napredne stranke savetnik Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića postao je bivši ambasador SAD u Srbiji, Vilijam Montgomeri, a potom niko drugi nego Toni Bler. Nameće se logično pitanje: ko koga kontroliše, Vučić Blera ili Bler Vučića?

Idejnu osnovu režima čini „drugosrbijanska“ (krajnje antisrpska i prozapadna) ideologija. Pritom delovanje Vučića odgovara šemi Slobodana Miloševića. On je posle Dejtona (1995. g.) značajno oslabio srpski nacionalni pokret, a to isto čini i Vučić. Autokratski režim se idejno obezbeđuje sredstvima demagogije i vulgarne propagande. Vučiću odgovara da se zemlja maksimalno oslobodi od pasioniranog srpskog nacionalnog elementa, kako bi u njoj ostali samo penzioneri i oni koji nisu u stanju da preuzmu odgovornost za svoj život. Srpski san postaje da „dobiješ 40 000 dinara u lokalnoj administraciji i da budeš čovek partije“. Međutim, glavni zločin režima je, bez preuveličavanja, namerna degradacija državnog aparata, što aktivno podržava EU, kojoj je potrebno „kolonijalno predgrađe“, a ne nova Danska. Suštinski se u Srbiji realizuje afrički scenario: glavni grad plus „sve ostalo“, utvrđuje se kolonijalni duh i kolonijalni etos.

Za Rusiju je od izuzetne važnosti da izbegne ponavljanje sistemske greške, čiji koreni sežu do početka XIX veka, kada je posle Bečkog kongresa od 1815. godine Ruska carevina, koja je više od svih doprinela nacionalnom oslobođenju Srba, počela nemilosrdno da troši svoje resurse na podršku evropskom poretku. Učestvujući u gušenju nacionalnih revolucija, ona je postala simbol nazadnjaštva, dok se u isto vreme Austrija okitila oreolom prosvećenosti. Zapad je vodio višestruku igru: javno se zalagao za međunarodno pravo i principe, a iza kulisa je podržavao turskog sultana. U to vreme se Srbija okrenula ka nacionalno revolucionarnim krugovima, koji su bili povezani sa zapadnim centrima, umesto ka prirodnom savezniku Rusiji. Evropske države su umele da izbegnu „titulu“ protivnika nacionalnog ujedinjenja, dok je Rusiji Zapad uporno lepio etiketu protivnika slobode i saveznika despotskih režima.

Sadašnja beogradska vlast prisiljava Srbe sa Kosova i Metohije da uzmu „kosovske“ pasoše, „kosovske“ automobilske tablice, da učestvuju na izborima po zakonima tzv. Republike Kosovo (u suprotnom slede pretnje gubitkom posla i novčane pomoći). Partija-simulakrum „Srpska lista“ kao kreatura Beograda na KiM, deo je političkog sistema albanskih separatista. Osim toga, uočavamo svesnu podršku kriminalnim grupama koje rade zajedno sa Albancima.

Predaju KiM separatistima bi unutar zemlje mogle da zaustave, primera radi, srpske službe bezbednosti, ali za vreme Vučića na njihova čela su postavljeni bukvalno ljudi sa ulice, svaki naredni direktor je gori od prethodnog. Odsustvo profesionalizma, ideologije i kadrovske provere doveli su do toga da se u tim strukturama raširi kriminal, korupcija, veze sa inostranim obaveštajnim službama, što samo pojačava njihovo rastrojstvo i degradaciju.

Rusija na Balkanu nema finansija koje bi mogle da se uporede sa zapadnim, institucionalnu strukturu, medijski uticaj, sistemsku potporu u društvu. Stoga moramo da koristimo trajne vrednosti: duhovnost, pravednost i principijelnost. Osnovni je princip suverene jednakosti. Ako Rusija štiti suverenitet i teritorijalni integritet, onda je neophodno da se u prvi plan istakne princip zaštite države (teritorijalno pitanje), a ne prava nacionalne manjine u drugoj državi. Posmatran sa tog stanovništva Briselski sporazum na najradikalniji način narušava Rezoluciju 1244. On potvrđuje ustav i pravni poredak tzv. Republike Kosovo, jer se država Srbija odrekla sopstvenih nadležnosti, a onda to znači da tu (na području KiM, Z. Č.) nastaje druga država.

Mural na Kosovu – Foto: IA REGNUM/Ivan Šilov

Svaki korak „Republike Kosovo“ svedoči o efektivnoj odbrani sopstvenog suvereniteta, ponašanje glavešina OVK odgovara ponašanju suverene države. Oni su pod kontrolu stavili celu „svoju“ teritoriju, uključujući i sever. Čak i ministar inostranih poslova Ruske Federacije traži da se zaokruži izgradnja kosovske državnosti prema standardima poštovanja prava nacionalnih manjina u vidu formiranja Zajednice srpskih opština, kako bi nacionalna prava Srba u tzv. Republici Kosovo maksimalno bila poštovana. Stoga u srpskoj javnosti toliko ozbiljnih pitanja za Rusiju: kako je bilo moguće podržati ili zatvoriti oči pred Briselskim sporazumom?

Sledeće pitanje se tiče podrške Rusije „kompromisnom rešenju“ do koga tokom pregovora dođu Beograd i Priština. Govoreći o „kompromisu“ Rusija deluje reaktivno i nelogično, pošto sam model i pravac pregovora vode samo ka priznanju nezavisnosti od strane Srbije i dobijanju članstva u UN za tzv. Republiku Kosovo. Srpska strana ne zahteva nikakav kompromis, već ide ka potpunoj i bezuslovnoj kapitulaciji. Jedino što može i što je dužna da čini Rusija, to je da bude posrednik samo u poslu integracije Kosova u ustavno-pravni poredak Srbije i da pomogne u oblikovanju modus vivendi za zajednički života Srba i Albanaca. U suprotnom čeka nas beskonačno ponavljanje Berlinskog kongresa, a zapadne obaveštajne službe mogu da budu raspuštene kao potpuno beskorisne, zato što smo mi sami već sve uradili umesto njih.

Prevod i jezička obrada teksta – dr Zoran Čvorović


Izvor: IA Regnum/Stanje stvari

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Rusija ne sme biti saučesnik u kapitulaciji Srbije

* Obavezna polja