Sinisa-Ljepojevic-216x300У Србији и око Србије почиње да се интензивира дипломатска активност којом доминирају посете и државних званичника иностранству и страних дипломата Београду. Шире гледано, међутим, само би две посете Београду могле бити изузетно важне. То су посете министара спољних послова Турске и Русије Ахмета Давутоглуа и Сергеја Лаврова. Иза уобичајених фраза у саопштењима о њиховим посетама крије се једна нова иницијатива, која је још увек неизвесна и о којој се углавном јавно ништа не говори, али би могла да има далекосежне последице на међународне односе.

Током недавне посете турског премијера Реџепа Ердогана Москви у разговору са председником Русије Владимиром Путином уобличена је идеја да се и Русија прикључи такозваном Трилатералном споразуму Турске, Босне и Херцеговине и Србије. То је, према дипломатским изворима у Анкари и Москви али и Београду, главни разлог доласка Давутоглуа и Лаврова. Носиоци пројекта су Русија и Турска а званични Београд је потпуно у току онога што прати евентуалну реализацију те идеје а у име Србије тај посао води министар спољних послова Ивица Дачић. У Москви је за време Ердоганове посете било начелно договорено да почетну активност око реализације те идеје и први званични контакт са Београдом тим поводом припадну шефу турске дипломатије Давутоглуу, али изгледа да у званичном Београду постоје извесни проблеми око читавог концепта, па је онда одлучено да Србију посети и руски министар Лавров. Ако је дипломатија углавном у симболици, онда су ове посете сведочнство колико Анкара и Москва придају важност тој идеји.

ПАНИКА НА ЗАПАДУ

Још увек је, наравно, неизвесно шта ће од свега тога постати и реалност, али сама идеја је на неки начин изазвала малу панику међу западним земљама, које верују да имају право на властништво над бившом Југославијом. Трилатерални споразум Босне и Херцеговине, Србије и Турске је скопљен пре неколико година, у време власти Бориса Тадића, и до сада није донео конкретније резултате, па је углавном, поједностављено говорећи, био виђен као још једна необавезна формалност којом би се створио не само привид како неко брине о Западном Балкану него и којом би се самој Турској задовољило у њеном показивању да још увек има неки врсту империјалних амбиција. Тај споразум је, међутим, ипак документ, нека врста институције, која има потенцијал без обзира на досадашњу неефикасност. Укључење Русије у тај споразум би му дало снагу, институционализовало би га, што би дефинисало његов међународни значај.

Ако би Русија постала део споразума Србије, Босне и Херцеговине и Турске, онда би значило да се Москва после много година враћа на Балкан на институционалан начин. Није више, дакле, реч о „историјским везама“ и „православној браћи“, него о институционалном међународном инсталирању Русије на Балкану. То би сасвим сигурно могло темељно да промени однос снага у том делу света, створило би наиме институционалне основе за ту промену. То је утолико важније ако се зна да на Балкану већ постоји једна друга трилатерала под називом Америчко-јадранска иницијатива. Формирана је пре десетак година а, под покровитељством Вашингтона, потписнице тог трилатералног споразума су Хрватска, Албанија и Македонија. Због и формалног чланства Америке у том споразуму, он је познат и као „3+1“. Тај споразум је повремено активан а повремено неактиван и мало је познат широј јавности, али постоји, као и редовни састанци његових потписника. У новије време се помиње да би том споразуму могла да се прикључи и Црна Гора, чији су представници већ били на неколико састанака. У случају да Русија приступи оном другом, Трилатералном споразуму, онда би значило да се две велике силе, Русија и Америка, кроз институционалан начин граниче на Балкану. Граниче се преко два локална савеза, чије су чланице и која им дају право на присуство. Америка је то већ имала и има а сада би то могла да има и Русија. То би била велика промена са још већим последицама на укупне односе у региону.

Реализација те идеје је већ почела, о чему сведоче и доласци Давутоглуа и Лаврова у Београд, али још увек је много непознаница које буде сумњу у крајњи резултат. Кључне непознанице су званична Србија, као и објективне могућности Турске да то изведе до краја. Те сумње посебно буди чињеница да су и Србија и Турска још увек такозване земље клијенти Запада и Америке, а увлачење Русије у њихове споразуме сугерише амбицију самосталније политике. У том светлу иницијатива Турске да у споразум буде укључена и Русија представља право изненађење. Већ извесно време је очигледно да Турска жели самосталнију спољну политику, која је у складу са њеном величином и потенцијалом, сасвим логична амбиција. То, наравно, не иде једноставно, па Турска покушава да задовољи пре свега Америку на местима где верује да је мање болно а има и неке користи, као што су Либија, Сирија и Египат, а истовремено настоји да на неким другим просторима изгради сопствени политички интерес, као на пример на Балкану и у односима са Русијом, Ираном и Кином.

lavrovdavutoglu

ПОНУДА КОЈА СЕ НЕ ОДБИЈА

Када су својевремено Сарајево, Београд и Анкара потписали Трилатерални споразум о сарадњи, онда је у јавној комуникацији то тумачено као дозвола Запада да Турска води бригу о том делу Западног Балкана јер Запад „нема толико времена“. Турска је истовремено била веома активна на Косову, али и у Македонији. У Македонији није реч само о турским инвестицијама него и о школовању македонске елите. На пример, скоро сав официрски састав македонских оружаних снага је школован у Турској. Све то су пратиле емотивне и политички агресивне изјаве турских званичника, па се балкански део турске политике у јавности третира као „неоосманизам“. Времена се, међутим, убрзано мењају и потреба Турске да има и самосталнију политику постаје све израженија. Да ли ће то бити и могуће, остаје да се види.

Ништа мање недоумице постоје и према званичном Београду. Постоје најмање два разлога за то. После прошлогодишње изјаве турског премијера Ердогана на Косову да је „Косово Турска а Турска Косово“ односи Београда и Анкаре су захладнили. Председник Србије Томислав Николић је тада тражио извињење, али га није добио. Онда је крајем прошле године због тога председник Николић отказао планирани самит Трилатералног споразума у Београду, а и председник тадашње владе Ивица Дачић је из скупштинске процедуре повукао ратификацију три међудржавна уговора настала на Трилатералном споразуму.

Председник Николић, како се тврди у дипломатским круговима, није променио свој став и није склон посети Давутоглуа. У дипломатским коридорима се чује да не жели ни да га прими, па је и то један од разлога неочекиваног доласка Сергеја Лаврова. У оперативном смислу речи, у идеју увлачења Русије у споразум укључен је шеф дипломатије Дачић, а председник владе Александар Вучић се још не изјашњава мада је мало вероватно да би и сам Дачић могао било шта да уради без Вучићеве сагласности. Уз то, каква би Вучићева позиција могла да буде сугерише и његова недавна посета Сарајеву. Други разлог за недоумице је и готово религијска опредељеност актуелног Београда Европској унији и Америци. Тешко је, наиме, поверовати да актуелна власт има снаге или чак и жеље за било какав искорак испод огртача Брисела и Вашингтона, а тај огртач постаје све грубљи и грубљи на свако помињање речи Русија, а камоли на неки конкретнији корак. Упркос тој оданости, у животу мора од нечега и да се живи, а понекад се десе и понуде које се не одбијају.

У сваком случају, покренут је један занимљив и и важан процес који може темељно да промени односе на Балкану и који се на дужи рок неће моћи ни зауставити ни избећи.


Извор: Нови Стандард

Коментари

Један коментар на Русија коначно на Балкану

Оставите коментар

Оставите коментар на Русија коначно на Балкану

* Обавезна поља