Sinisa-Ljepojevic-216x300U Srbiji i oko Srbije počinje da se intenzivira diplomatska aktivnost kojom dominiraju posete i državnih zvaničnika inostranstvu i stranih diplomata Beogradu. Šire gledano, međutim, samo bi dve posete Beogradu mogle biti izuzetno važne. To su posete ministara spoljnih poslova Turske i Rusije Ahmeta Davutoglua i Sergeja Lavrova. Iza uobičajenih fraza u saopštenjima o njihovim posetama krije se jedna nova inicijativa, koja je još uvek neizvesna i o kojoj se uglavnom javno ništa ne govori, ali bi mogla da ima dalekosežne posledice na međunarodne odnose.

Tokom nedavne posete turskog premijera Redžepa Erdogana Moskvi u razgovoru sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom uobličena je ideja da se i Rusija priključi takozvanom Trilateralnom sporazumu Turske, Bosne i Hercegovine i Srbije. To je, prema diplomatskim izvorima u Ankari i Moskvi ali i Beogradu, glavni razlog dolaska Davutoglua i Lavrova. Nosioci projekta su Rusija i Turska a zvanični Beograd je potpuno u toku onoga što prati eventualnu realizaciju te ideje a u ime Srbije taj posao vodi ministar spoljnih poslova Ivica Dačić. U Moskvi je za vreme Erdoganove posete bilo načelno dogovoreno da početnu aktivnost oko realizacije te ideje i prvi zvanični kontakt sa Beogradom tim povodom pripadnu šefu turske diplomatije Davutogluu, ali izgleda da u zvaničnom Beogradu postoje izvesni problemi oko čitavog koncepta, pa je onda odlučeno da Srbiju poseti i ruski ministar Lavrov. Ako je diplomatija uglavnom u simbolici, onda su ove posete svedočnstvo koliko Ankara i Moskva pridaju važnost toj ideji.

PANIKA NA ZAPADU

Još uvek je, naravno, neizvesno šta će od svega toga postati i realnost, ali sama ideja je na neki način izazvala malu paniku među zapadnim zemljama, koje veruju da imaju pravo na vlastništvo nad bivšom Jugoslavijom. Trilateralni sporazum Bosne i Hercegovine, Srbije i Turske je skopljen pre nekoliko godina, u vreme vlasti Borisa Tadića, i do sada nije doneo konkretnije rezultate, pa je uglavnom, pojednostavljeno govoreći, bio viđen kao još jedna neobavezna formalnost kojom bi se stvorio ne samo privid kako neko brine o Zapadnom Balkanu nego i kojom bi se samoj Turskoj zadovoljilo u njenom pokazivanju da još uvek ima neki vrstu imperijalnih ambicija. Taj sporazum je, međutim, ipak dokument, neka vrsta institucije, koja ima potencijal bez obzira na dosadašnju neefikasnost. Uključenje Rusije u taj sporazum bi mu dalo snagu, institucionalizovalo bi ga, što bi definisalo njegov međunarodni značaj.

Ako bi Rusija postala deo sporazuma Srbije, Bosne i Hercegovine i Turske, onda bi značilo da se Moskva posle mnogo godina vraća na Balkan na institucionalan način. Nije više, dakle, reč o „istorijskim vezama“ i „pravoslavnoj braći“, nego o institucionalnom međunarodnom instaliranju Rusije na Balkanu. To bi sasvim sigurno moglo temeljno da promeni odnos snaga u tom delu sveta, stvorilo bi naime institucionalne osnove za tu promenu. To je utoliko važnije ako se zna da na Balkanu već postoji jedna druga trilaterala pod nazivom Američko-jadranska inicijativa. Formirana je pre desetak godina a, pod pokroviteljstvom Vašingtona, potpisnice tog trilateralnog sporazuma su Hrvatska, Albanija i Makedonija. Zbog i formalnog članstva Amerike u tom sporazumu, on je poznat i kao „3+1“. Taj sporazum je povremeno aktivan a povremeno neaktivan i malo je poznat široj javnosti, ali postoji, kao i redovni sastanci njegovih potpisnika. U novije vreme se pominje da bi tom sporazumu mogla da se priključi i Crna Gora, čiji su predstavnici već bili na nekoliko sastanaka. U slučaju da Rusija pristupi onom drugom, Trilateralnom sporazumu, onda bi značilo da se dve velike sile, Rusija i Amerika, kroz institucionalan način graniče na Balkanu. Graniče se preko dva lokalna saveza, čije su članice i koja im daju pravo na prisustvo. Amerika je to već imala i ima a sada bi to mogla da ima i Rusija. To bi bila velika promena sa još većim posledicama na ukupne odnose u regionu.

Realizacija te ideje je već počela, o čemu svedoče i dolasci Davutoglua i Lavrova u Beograd, ali još uvek je mnogo nepoznanica koje bude sumnju u krajnji rezultat. Ključne nepoznanice su zvanična Srbija, kao i objektivne mogućnosti Turske da to izvede do kraja. Te sumnje posebno budi činjenica da su i Srbija i Turska još uvek takozvane zemlje klijenti Zapada i Amerike, a uvlačenje Rusije u njihove sporazume sugeriše ambiciju samostalnije politike. U tom svetlu inicijativa Turske da u sporazum bude uključena i Rusija predstavlja pravo iznenađenje. Već izvesno vreme je očigledno da Turska želi samostalniju spoljnu politiku, koja je u skladu sa njenom veličinom i potencijalom, sasvim logična ambicija. To, naravno, ne ide jednostavno, pa Turska pokušava da zadovolji pre svega Ameriku na mestima gde veruje da je manje bolno a ima i neke koristi, kao što su Libija, Sirija i Egipat, a istovremeno nastoji da na nekim drugim prostorima izgradi sopstveni politički interes, kao na primer na Balkanu i u odnosima sa Rusijom, Iranom i Kinom.

lavrovdavutoglu

PONUDA KOJA SE NE ODBIJA

Kada su svojevremeno Sarajevo, Beograd i Ankara potpisali Trilateralni sporazum o saradnji, onda je u javnoj komunikaciji to tumačeno kao dozvola Zapada da Turska vodi brigu o tom delu Zapadnog Balkana jer Zapad „nema toliko vremena“. Turska je istovremeno bila veoma aktivna na Kosovu, ali i u Makedoniji. U Makedoniji nije reč samo o turskim investicijama nego i o školovanju makedonske elite. Na primer, skoro sav oficirski sastav makedonskih oružanih snaga je školovan u Turskoj. Sve to su pratile emotivne i politički agresivne izjave turskih zvaničnika, pa se balkanski deo turske politike u javnosti tretira kao „neoosmanizam“. Vremena se, međutim, ubrzano menjaju i potreba Turske da ima i samostalniju politiku postaje sve izraženija. Da li će to biti i moguće, ostaje da se vidi.

Ništa manje nedoumice postoje i prema zvaničnom Beogradu. Postoje najmanje dva razloga za to. Posle prošlogodišnje izjave turskog premijera Erdogana na Kosovu da je „Kosovo Turska a Turska Kosovo“ odnosi Beograda i Ankare su zahladnili. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić je tada tražio izvinjenje, ali ga nije dobio. Onda je krajem prošle godine zbog toga predsednik Nikolić otkazao planirani samit Trilateralnog sporazuma u Beogradu, a i predsednik tadašnje vlade Ivica Dačić je iz skupštinske procedure povukao ratifikaciju tri međudržavna ugovora nastala na Trilateralnom sporazumu.

Predsednik Nikolić, kako se tvrdi u diplomatskim krugovima, nije promenio svoj stav i nije sklon poseti Davutoglua. U diplomatskim koridorima se čuje da ne želi ni da ga primi, pa je i to jedan od razloga neočekivanog dolaska Sergeja Lavrova. U operativnom smislu reči, u ideju uvlačenja Rusije u sporazum uključen je šef diplomatije Dačić, a predsednik vlade Aleksandar Vučić se još ne izjašnjava mada je malo verovatno da bi i sam Dačić mogao bilo šta da uradi bez Vučićeve saglasnosti. Uz to, kakva bi Vučićeva pozicija mogla da bude sugeriše i njegova nedavna poseta Sarajevu. Drugi razlog za nedoumice je i gotovo religijska opredeljenost aktuelnog Beograda Evropskoj uniji i Americi. Teško je, naime, poverovati da aktuelna vlast ima snage ili čak i želje za bilo kakav iskorak ispod ogrtača Brisela i Vašingtona, a taj ogrtač postaje sve grublji i grublji na svako pominjanje reči Rusija, a kamoli na neki konkretniji korak. Uprkos toj odanosti, u životu mora od nečega i da se živi, a ponekad se dese i ponude koje se ne odbijaju.

U svakom slučaju, pokrenut je jedan zanimljiv i i važan proces koji može temeljno da promeni odnose na Balkanu i koji se na duži rok neće moći ni zaustaviti ni izbeći.


Izvor: Novi Standard

Komentari

Jedan komentar na Rusija konačno na Balkanu

  1. Komentar od Vaso Šolaja:

    Prozapadna, antiruska politička elita Srbije nema podršku razboritih, dalekovidih i poštenih gradana Srbije. Za to mora naći pravi put i obezbediti prosperitet svome narodu.
    Zlo koje je Zapad naneo Balkanu u celini, a posebo Srpskom narodu ne može se ničim opravdatai; to je bio proizvod teško bolesnog uma. Za to se Balkan mora oslobodititi njegovog smrtnog zagrljaja.
    Zapadni način života je izgubio svaki smisao; ništa se više ne može postići Silom, Zločinom, otimačinom, uništavanjem malih naroda, što je glavno oružje Zapadne civilizacije.
    Perfidnost Zapadne političke elite nema podršku razboritih, razumnih, dalekovidih i Pravednih ljudi na Zapadu. Ona je dovela u apsurdnu situaciju čitavo društvo, bogati žive u strahu da ne postanu siromašni, a siromašni „životare u nadi da će se obogatiti prodajom svojih suza jadosnica na slobodnom tržištu!“ Zapad je zloupotrebio i obismeslio mnoga dostignuća nauke i „svoje vrednosti koje natura ostalim“. Vrhunac apsurda stvoreni jaz između Siromašnih i Bogati, porast broja nezaposlenih i ljudi u bedi ili na granici bede!
    Svet mora tražiti nove puteve, bez Zapada i njegovih lažnih vrednosti.
    Saradnja Balkana Turske i Rusije ubrzaće dugo čekivane promene i doneti ogromne koristi njihovim narodima. Uticaće pozitivno i na sprečavanje tonjenja Zapada u Zločin, koji se ukratko može nazvati „činjenje zla drugim narodima“. Besmisleno naouražanje može se usmeriti u realizaciju humanih projekata.
    Čast pravih ljudskim vrednostima koje je Zpad dao čovečanstvo; sada je u fazi raspadanja, treba da se spasava i ne smeta razvoju ostatka Sveta….
    Sradadnja Rusije, Turske i Balkana je, sama po sebi, veliki izazvov i velika nada ovog dela Sveta Kome je Zapad „darovao“ puno Zla, a malo Dobra!

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Rusija konačno na Balkanu

* Obavezna polja