zoran-cvorovicOkupirani i opljačkani od tuđina i poniženi neprekinutim kolom izdaje svojih velikaša, kao narod ugaslih nada, razvejanih iluzija i potrošenih ideala, ljudi i dobara, Srbi od 2000. godine svoje učešće u drami istorije svode na posmatranje i iščekivanje. Oni među njima koje je zahvatio opasni vrtlog mutne „zapadnjačke reke” simuliraju život, fatalistički ubeđeni u sopstveno ništavilo i nemoć, s jedne strane, i milosrdnu misiju svemoćnog Zapada, s druge strane. Oni među današnjim Srbima koji sebe vide kao izdanke na hiljadugodišnjem stablu svetinje narodnog života, snažnih korena, ali retkih i krhkih grana preteklih posle nebrojenih „seča knezova”, dramu istorije posmatraju sa očima nade uprtim ka Istoku.

NADA – nekada i sada. Pažnja i trepet sa kojom pravoslavni Srbi prate i preživljavaju današnju malorusku tragediju posledica su, ne samo bola arhetipske dubine zbog rana dalekog srodnika u Slavjanoserbiji, već su iznad svega posledica mistično-soteriološkog iščekivanja da će Rusija ostvariti svoj istoriosofski priziv. Patos „istočnog nadanja” kod pravoslavnih Srba može da se objasni samo zavetnim smislom ruske istorije, jer smisao obnove snage ruske države nije u gospodarenju svetom, već u spasenju čovečanstva. Istorijska uloga Trećeg Rima opravdava se i iscrpljuje „u zadržavanju zla”, kako bi se „svetu dala mogućnost poslednjeg izbora između dobra i zla pre njihove konačne podele”.1) Zato što od Rusije očekuje spasenje, a ne gospodarenje, srpskim pravoslavnim pogledom na malorusku krizu dominira mistika, a ne realpolitika.

Ovakavo savremeno srpsko pravoslavno shvatanje uloge Rusije u istoriji predstavlja samo reminiscenciju ranijih doživljaja sačuvanih u trezoru srpske nacionalne svesti. A istorijski izvori govore da je po svoj prilici prvi koji se usudio da moskovskog velikog kneza nazove carem, bio Srbin Pahomije. Posle florentinskog sabora od 1439. i tamošnje grčke izdaje pravoslavlja, ali i posle konačnog pada Vizantije 1459. godine, logotet Pahomije 1461. godine spominje „bogovenčannago Vasiliья carя vseя Rusi”,2) osamdesetšest godina pre krunisanja prvog ruskog cara, Ivana IV Silnog.

Iščekivanja Srba od Moskve posle tragičnog sloma moćne srpske srednjovekovne države jednaka su i po sadržaju i po intenzitetu današnjim očekivanjima. Srbima obnova pravoslavnog Carstva u Rusiji nije bila sama po sebi dovoljna za sticanje nacionalne slobode, ali jeste za očuvanje smisla istorijskog stradanja i trajanja. Bez uzdizanja moskovskog velikog kneza u sveruskog i svepravoslavnog cara, Srbima bi se „nadanje zakopalo na Kosovu u jednu grobnicu”. Što je položaj srpskog roblja pod tri tuđinske tiranske (turske, mletačke i austrijske) vlasti bio gori, iščekivanja od pravoslavnog cara su bila nestrpljivija. Nestrpljenje je raslo ne toliko zbog fizičke, koliko zbog moralne ugroženosti. U borbi za goli život po balkanskim gudurama i šumama Srbi su sami nekako pretrajavali, ali u duhovnoj borbi ne bi pretrajali dane islamskog i rimokatoličkog ropstva da nije bilo „istočnog nadanja” i moćnog ruskog Carstva. I danas je pravoslavnim Srbima demonstracija ruske moći u carskoj veličini potrebnija radi očuvanje smisla i odbrane od evroatlantskog konvertitstva, nego radi održanja golog života.

To što je ruska država faktički preuzela svezaštitni barjak pravoslavnog Carstva u veku sumraka srpske srednjovekovne državnosti (XV vek) umnogome je uslovilo da docnija srpska i ruska istorija imaju sasvim dijametralne trendove uspona i padova. S tim u vezi, nisu Srbi u svim fazama istorije bili njeni puki posmatrači, već su ove faze dolazile tek posle svešteno-tragičnog učešća u istorijskoj areni koje se etapno okončavalo i ovenčavalo svenarodnim martirijumom.

Srpsko očekivanje od ruskog velikog kneza da ponese carsko dostojanstvo i carsku odgovornost, izraženo Pahomijevim rečima, imalo je moralno opravdanje u ranijoj srpskoj upornoj borbi da u pravoslavnoj vaseljeni preuzme onemoćalo i ugroženo carsko znamenje. Pahomijevi preci nisu bežali od odgovornosti koju je nosilo Carstvo, već su se i kao kneževi, veliki župani i kraljevi držali carski. U veku propasti vizantijske i srpske državnosti srpski logotet nije ništa drugo očekivao od moskovskog vladara do ono što je nekih sto godina ranije uradio Dušan. Jednostavno, pravoslavni svet nije smeo da ostane bez jednog, rečju 6. Justinijanove novele, od dva Bogom darovana dobra – Carstva. Kao i kod logoteta Pahomija i današnje istorijsko nestrpljenje pokorenog Srpstva u iščekivanju ruskog carskog udarca kojim bi se presekao maloruski čvor ima svoje moralno opravdanje. Jer je, po rečima J. Guskove, „Srbija 17 godina branila granice pravoslavlja i slovenstva, pružajući mogućnost usporenom medvedu, kao što je Rusija, da postane svestan svoje uloge, zadatka i mogućnosti”.3)

III rim-v03

STVARNOST – nekada i sada. Mističko Pahomijevo iščekivanje ruskog cara sudaralo se sa ondašnjom ruskom stvarnošću. Početkom šezdesetih godina XV veka pravoslavni narodi Balkana, Male Azije i Bliskog Istoka potonuli su u mrak osmanskog ropstva, ali se u severnoruskim zemljama još nisu stekli uslovi da vlast moskovskih velikih kneževa dobije carsku punoću. Trebalo je najpre da Ivan III okupi oko Moskve okolne udeone kneževine (Veliki Novgorod, Tver, Vjatka, kolonizacija Perma), potvrđujući tako vrhovnu vlast moskovskih velikih kneževa i lomeći centrifugalne tendencije lokalnih kneževa. Istovremeno je došlo i do konačnog oslobađanja od tatarskog jarma 1480. godine.4)

Carsko krunisanje Ivana IV nije automatski u zvanični carski naslov redovno uključivalo i titulu samodržca. Ovom rečju, koja je predstavljala slovenski prevod vizantijske titule avtokrator, u srednjem veku se, rečju G. Ostrogorskog, označavao „onaj koji sam drži svoju državu, tj. vladalac koji vlada svojom vlašću, odnosno po milosti Božjoj, a ne po naredbi neke strane zemaljske vlasti”.5) Iako ruski crkveni velikodostojnici, počev od Ivan III, moskovske velike kneževe i careve redovno nazivaju samodržcem, ova titula je postala neizostavni deo zvanične carske titulature tek posle ujedinjenja Male Rusije (tzv. Ukrajine) sa Velikom Rusijom, 1654. godine. Tako je povelja, kojom se Bogdan Hmeljnicki zahvaljuje caru Alekseju Mihailoviču što je Malu Rusiju primio pod svoju zaštitu, bila adresovana na „Božiju milošću Velikom Gospodaru Caru i Velikom Knezu Alekseju Mihailoviču svoj Velikoj i Maloj Rusiji Samodržcu”.6) Iz ugla titule samodržca može da se zaključi da je prelomnu tačku u dugom procesu sabiranja ruskih istorijskih zemalja oko moskovske vrhovne vlasti predstavljalo ujedinjenje starog, predtatarskog i novog, posletatarskog državotvornog centra – Kijeva i Moskve.

Uključenje Malorusije 1654. godine u rusku državu donelo je moskovskim vladarima istinsku punoću nezavisne vlasti, ali ih je dugotrajno uvuklo, po rečima Ključevskog, „u tamnu šumu maloruskih odnosa”.7) Najpre, ondašnje priključenje Malorusije više je bilo plod spoljnog pritiska promenljive ustaničke sreće Hmeljnickog i njegovih kozaka, nego nekakve planske delatnosti Moskve. Posle poraza pod Smolenskom 1634. godine, Moskva je izbegavala da naruši večni mir sa Poljskom, zbog čega je na poziv Hmeljnickog da car krene u rat protiv Poljske i oslobodi pravoslavne u Malorusiji, odgovarano da ako poljski kralj oslobodi vernosti hetmana i zaporoško kozaštvo onda će ih moskovski car primiti u svoje podanstvo. Nestrpljivost pravoslavnih u Malorusiji da se oslobode verskog i socijalnog terora rimokatoličke šljahte, više od pet godina se sudarala sa političkom opreznošću Moskve, kojoj je u svesti još uvek bio živ smolenski poraz od Poljaka.

Sa prisajedinjenjem Malorusije, Rusija počinje da se aktivno i živo uključuje u evropsku politiku, pre svega zato što je malorusko pitanje otvorilo druga dva krupna geopolitička pitanja: baltičko i balkansko. Radi rešavanja ovih životno važnih pitanja, na kojima je Rusija počela da potvrđuje status velike evropske države, ruska država po prvi put posle Andrusovskog mira od 1686. godine počinje da stupa u evropske koalicije i saveze. Uključivanje u arenu interesa i planova evropske politike donelo je Rusiji u 17. veku sedam ratova, od toga šest izgubljenih, tridest ratnih godina, untrašnju ekonomsku krizu povezanu sa sniženjem vrednosti novca i pobune koje su pretile novom „smutnjom” i gubitkom nacionalne državnosti. Uz to, Andrusovskim mirom prepuštena je turskom pustošenju desna obala Dnjepra, na kojoj se danas protiv Rusa mobilišu naci-natovske falange.

Istovremeno, ondašnji moćni moskovski bojari, tzv. vremenščiki, koji su imali odlučujuću reč u državnim poslovima, postali su predvodnici vesternizacije Rusije. Država se našla u rukama onih koji su se, kako primećuje L. Tihomirov, prezrivo odnosili prema „svome”, dovodeći Rusiju u duhovnom smislu u učenički položaj prema Evropi.8) Ovakav učenički položaj bio je u dubokoj protivrečnosti sa misijom očuvanja filosofsko-religiozne i državno-pravne samobitnosti Rusije. Tako je vek u kome je posle „smutnog vremena” i obnove nacionalne državnosti Rusija ušla u arenu evropske politike, da bi se u njoj ratovima i diplomatijom afirmisala kao velika sila, bio istovremeno i vek najveće sumnje u sopstvenu duhovnu samobitnost, vek s kojim je otpočeo dug proces duhovno-nacionalne apostasije ruske inteligencije i birokratije. Ovaj tragični paradoks rezultirao je dubokom podeljenošću ruske elite i naroda. Na početku epohe vesternizacije jedinstvo društva i države sačuvano je samo zahvaljujući geniju Petra Velikog, presađivanjem na krhki ruski državnopravni stroj zapadnog apsolutizma. Ipak, birokratizacijom uprave i apsolutizmom konačni raspad ruske države i društva je samo odložen za tri vek. Krajnji rezultat cik-cak procesa evropeizacije ruske države, koji je otvoren u 17. veku maloruskim izlaskom ruske države na scenu velike evropske politike, bilo je careubistvo i dolazak na vlast uzurpatora Kerenskog i Lenjina.

Posle savremene „smutnje” s početka devedesetih godina prošlog veka, obnovljena putinovska Rusija stoji pred maloruskim ispitom na kome se potvrđuje u svoj punoći njen državni suverenitet i sveukupna mogućnost vođenja samostalne nacionalne politike. Bez uspešno položenog maloruskog ispita, kao i u 17. veku, nema otvaranja balkanskog pitanja, a bez njega Rusija ne može da se afirmiše kao velika sila.

Vladimir-Putin-makes-his-New-Years-address-to-the-nation-AFP

S druge strane, rusko istorijsko iskustvo 17. veka pokazuje da svako odugovlačenje u rešavanju maloruskog problema dugoročno iscrpljuje i destabilizuje Rusiju, uvlačeći je u vrzino kolo varljivih zapadnih koalicija i savezništava. Za razliku od Zapada, Rusiji je isuviše skupo da se diplomatski kocka na svom maloruskom geopolitičkom trbuhu. Za dugoročno uspešno rešenje maloruskog pitanja, današnjoj Rusiji je osim odlučnosti u uspostavljanju, u nekoj od formi, svoje potpune dominacije nad ovom iskonskom ruskom zemljom, potrebno da ne ponovi iskustvo svojih predaka. Naime, maloruska ofaniziva ne može uspešno da se vodi bez oslobađanja od nametnutih zapadnih političkih i vrednosnih koordinata. Svako spoljno rešenje maloruskog pitanja u okviru koordinatnog sistema zapadne politike, makar u početku izgledalo i pobedničko za rusku stranu, u budućnosti može proizvesti štetu i opasnost za rusku državu. Istovremeno, to na unutrašnjem planu znači da brza i uspešno okončana maloruska ofanziva mora da se prelije u unutrašnju rusku još snažniju kontraofanzivu za čišćenje državnih struktura od prozapadnog liberalnog kukolja i izgradnju autentičnog ideološkog i državnopravnog poretka utemeljenog na istorijom osveštanim hrišćanskim vrednostima ruskog naroda. Rusko istorijsko iskustvo, kao i savremeno iskustvo srpskog nacionalnog pokreta iz devedesetih godina prošlog veka pokazuje da su zatečene strukture moćnika, zvali se oni bojari ili tehnokrate, najveća prepreka za izvođenje unutrašnjeg nacionalnog preporoda. Nacionalna politika podrazumeva rizik i žrtvu, kategorije koje najviše prete privilegijama moćnika i zbog kojih oni redovno biraju put izdaje umesto puta borbe. Zato „knezovi nisu radi kavzi”, kako „iz glave cijela naroda” veli pesnik. U vremenima preloma država mora da se približi narodu, od koga ga odvajaju korumpirane i samovoljne birokratsko-tehnokratske strukture, te da oslonac pronađe u onim strukturama društva koje su i moralno i materijalno spremne na žrtvu. Uostalom, iz „smutnje” s početka 17. veka Rusiju nisu spasili stranih kandži bojari, već srednji slojevi društva i nacionalna Crkva.

IZBOR – nekada i sada. Izbor pred kojim se danas u maloruskom lavirintu nalazi Rusija nije običan, zato su opreznost i strah od neizvesnosti sasvim opravdani.

Rusija se posle četiri veka neuspelih pokušaja da sebi u nametnutim okvirima zapadne civilizacije obezbedi mesto dostojno svoje uloge i veličine, ponovo nalazi pred večnim idaltipskim izborom sa kojim su bili suočeni Sveti Aleksandar Nevski i knez Danilo Romanovič Galicki. Birajući između Istoka i Zapada, prvi je ka papskom zapadu okrenuo duhovni i vojni mač, dok je svenarodno telo ostavio na Istoku da se iskupljuje kroz podvig tatarskog ropstva. Posle vekova stradanja na temelju izbora Svetog kneza Aleksandra Nevskog vaskrslo je pravoslavno Carstvo. Drugi je iskreno potražio pomoć od Zapada u cilju zaštite od Tatara. Papa je knezu Danilu darovao kraljevsku krunu, ali je pola veka posle njegove smrti Galicko-Volinjsko kneževina bila pokatoličena „i svi tragovi ruskog i pravoslavnog izbrisani”. I današnji strah i oprez u konačnom okretanju duhovnog i vojnog mača zapadnom zemaljskom „raju”, može da bude samo izraz nespremnosti da se na Istoku, uz telesni podvig, sačuva duhovna sloboda. Istorijski rezultat, kako ističe N. Naročnicka, potvrđuje mudrost izbora Svetog Blagovernog Aleksandra Nevskog.9)

Posle godina „smutnji”, putinovska Rusija se nalazi pred istorijskim izazovom da posle više od dvesta godna od Francuske revolucije povede kontrarevoluciju u odbranu hrišćanskih i tradicionalnih vrednosti. Shodno njenom istorijskom prizivu Rusiji je palo u zadatak da na mestu svog krštenja započne odbranu prava na Bogom darovanu slobodu svakog krštenog bića. Zato pravoslavni Srbi sa nadom i trepetom iščekuju svaki novi carski potez putinovske Rusije!

_________________________________

1)​ M. Nazarov, Smisao ruske ideje, Čuvajte se da vas ko ne prevari: pravoslavlje na međi vekova, prir. V. Dimitrijević i J. Srbulj, Beograd, 2007, str. 565-573;

2)​ G. Ostrogorski, Avtokrator i samodržac, Vizantija i Sloveni, S. D. knj. IV, Beograd, 1970, str. 343;

3)​ J. Guskova, Spoljna politika Rusije na Balkanu: istorijsko ispitivanje, Balkanski putevi i sumanuto bespuće, Beograd, 2013, str. 308;

4)​ V. O. Klюčevskiй, Russkaя istoriя, Moskva, 2009, str. 178;

5)​ G. Ostrogorski, Avtokrator i samodržac, str. 321;

6)​ G. Ostrogorski, Avtokrator i samodržac, str. 361;

7)​ V. O. Klюčevskiй, Russkaя istoriя, str. 405;

8)​ L. Tihomirov, Monarhičeskaя gosudarstvennost, Čast tretья, Russkaя gosudarstvennost, Moskva, 1905, str. 99-100;

9)​ N. Naročnicka, Rusija i Rusi u svetskoj istoriji, Beograd, 2008, str. 113-114.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Rusija u maloruskom lavirintu – nada, stvarnost i izbor

* Obavezna polja