gaz18033aНа питања новинара одговара доктор политичких наука професор московског МГИМО универзитета Јелена Пономарјова.

Може ли се тврдити да, захваљујући инвестицијама Гаспрома, Србија постаје руска енклава у Европи? Како ви оцјењујете овај процес?

— Геополитички, геостратешки и геоекономски значај Балкана не само за Русију него и за свјетски систем у цјелини веома је сложено процијенити. Као прво, Балкан је за Европу јединствено складиште богатства свих врста, која се могу „приватизовати“ као залиха. Друго, овај регион је погодан полигон за размијештање војних база НАТО с циљем контроле Мале Азије и заустављања непредвидивог постсовјетског простора. Треће, Балкан је централна зона енергетсог саобраћаја. У вези стим, полазећи од концепције познатог геополитичара Макиндера, може се тврдити да ће онај ко буде контролисао Балкан управљати не само енергетским токовима него и одређивати политику земаља зависних од енергетских ресурса. Балкан је за савремену Европу постао својевсртан Хартленд, ко га контролише може контролисати не само унутрашњи свод Западна Европа–Арабија–Индокина него и управљати свијетом. И, четврто, Балкан је посљедња европска граница психолошког рата Запада против Русије. Губитак позиције Русије и утицаја у овом региону значи њено коначно истискивање из Европе и губитак потенцијалних савезника.

У том смислу полазна тачка балканске руске политике у овом региону је била и остала Србија – прецизније простор на којем живе Срби. Ствар је у томе да су Срби, који су историјском вољом раздвојени државним границама и данас живе не само у Србији него и у Црној Гори, РС и на Косову и Метохији – традиционално русофилски народ. Како воле да понављају моје српске колеге, „осјећања Срба, чак и када се осврћу према Европи, увијек су на страни Русије“. Веома важна чињеница за Србе у њиховим односима с нашом земљом је спољнополитичка позиција Москве. Москва је једина од свјетских престоница даје предност српским националним интересима по питању територијалне цјеловитости Србије (непризнавање „независности“ Косова) заштита државности РС (у оквиру БиХ), ревизије Дејтонског споразума те осуде антисрпског дјеловања Хашког трибунала.

Ипак, могућност заштите руских и српских интереса лежи прије свега на економској равни. Без јаке економске базе у савременом свијету немогуће је расуђивати о суверенитету и државности. У том смислу Јужни ток и шира економска сарадња са Русијом су скоро једина могућност за Србију да изађе из кризе. Руска улагања у економију Србије само у 2012. години премашила су милијарду долара. То је прави продор уколико се зна да је збирни обим руских инвестиција у српску економију за претходних девет година био приближно толики. Осим тога, Гаспромњефт и Лукоил су највећи порески обвезници у Србији. За Србију, која проживљава велику економску кризу, ово су огромна средства. У ситуацији када незапосленост премашује 25 одсто, а инфлација износи 11 одсто, градња Јужног тока, као и руски кредит од 800 милиона долара, уз поменутих 200 милиона, су озбиљна подршка. Осим тога, према најскромнијим процјенама реализација пројекта Јужни ток осигураће у Србији приближно 2,2 хиљаде нових радних мјеста и привући до 1,5 милијарди евра директних инвестиција.

Вриједна пажње је и чињеница да су САД Србији донирале 17 војних аутомобила „хамер“. Као одговор на ово, потпредсједник Владе и министар одбране Србије Александар Вучић изјавио је да „донирани аутомобили представљају велику вриједност за армију Србије и за земљу која се налази у економској кризи, и да су САД један од најважнијих војних партнера Србије“. Чудно је чути такве ријечи од српског руководства на адресу земље која је непосредно учествовала у бомбардовању Србије 1999. године и активно ради на уништењу српске државности (проглашење „независности“ Косова). Наглашено лојална, благо говорећи, позиција српског руководства у односу на САД и ЕУ у ствари свједочи о веома сложеним процесима у овој земљи. Зато се не може говорити о претварању Србије у руску енклаву. Ипак, то не значи да Русија нема овдје своје интересе. Очигледно да је Јужни ток дефинисан не само као геоекономски него и као геополитички разлог.

Још 1991. године Јосиф Бродски, човјек далеко од високе политике, али човјек који је јасно осјећао будућу борбу за власт и ресурсе, је писао: „Као прави еквивалент трећег свјетског рата показује се перспектива економског рата … гдје су сва средства добра и гдје је смисао побједе – доминантан положај. Битке тог рата имаће наднационални карактер, али ће славље увијек бити национално, то јест мјесто регистрације побједника.“ Тако се ето Гаспром показао једним од учесника тог рата, а поље битке у случају са Јужним током – Балкан.

Битка за српске земље почела је пропашћу биполарног система и распада социјалистичке Југославије, а наставља се и данас. Укидање Републике Српске Крајине 1995. године, потписивање Дејтонског споразума, који је учврстио улазак Републике Српске у аморфну федерацију неспособну за живот, 78 дана бонбардовања Југославије НАТО авијацијом 1999, свргавање Слободана Милошевића 2000, притисак на руководство Црне Горе и спровођење референдума 2006, проглашавање „независности“ Косова, регионализација Војводине и Санџака – све су то завршне етапе великог пута који је прошао Запад са циљем да ослаби Србију.

Паралелно са војним и политичким акцијама, одвијају се стални процеси с руководствима свих балканских република. Тако је, на примјер, једном од кандидата за функцију предсједника Црне Горе амерички емисар рекао буквално сљедеће: „Ако желиш да да будеш предсједник, обећај да ћеш испунити три услова. Први – ући у НАТО. Други – никаквих енергетских контакта са Русијом. И трећи – минимализација присуства руских компанија и грађана у држави.“

Притисак Запада на српске политичаре повремено поприма форму диктата и уцјене. Нова Влада Србије, формирана дугим консулатацијама са америчким и европским политичарима, тешко да се може назвати проруском. Гаспром се са својим инвестицијама и могућностима нашао не само као талац борбе српских група и кланова него и као учесник правог економског рата. Тако да је преурањено сматрати Србију руском енклавом. Процес реализације Јужног тока биће веома сложен. Ипак, не треба малаксати и треба се односити према нашим савезницима веома прагматично – провјеравати сваки свој корак, строго слиједећи принцип „у рату као у рату“.

Да ли ће Русија помоћу инвестиција померити свој утицај у Републици Српској и Црној Гори?

— Развоју односа с РС и Црном Гором у Русији се посвећује озбиљна пажња. Наравно, у вијеку прагматизма и тржишних односа, на првом мјесту се налазе економски интереси. Али у поређењу с неолибералним економским моделима, орјентисаним на богаћење свјетске елите на рачун народа периферије, руски пројекти претпостављају обострани развој. Најзначајнија и најперспективнија међу њима је градња Јужног тока, чији ће крак доћи у РС. Битним улагањем у будућност РС, у њено претварање у развијени регион, а не у транзитну територију, биће градња гасних електрана.

Ипак, руске инвестиције не завршавају се Јужним током. Газпром и Зарубежњефт врше у РС истраживања налазишта нафте и гаса, што може привући у РС додатних 230 милиона долара. А предвиђа се да ће у наредне четири године само улагања Зарубежњефта, које Влада прима за нафтно-прерађивачка предузећа у РС, износити 743 милиона евра. Већи дио тих инвестиција биће усмјерен на повећање производње НПЗ Брод и фабрике за прераду уља Модрича, обезбеђење логистике и готове продукције, а такође и за ширење мреже бензинских пумпи.

Осим тога, посљедњих година активно се развија и хуманитарна сарадња, која се данас схвата као јавна дипломатија. Обје стране су заинтересоване за очување и развијање добрих и срдачних односа који вијековима повезују Русе и Србе. Отварање у Бањалуци првог Руског центра у БиХ 6. септембра 2012. године почео је велики хуманитарни пројекат.

Што се тиче Црне Горе, она је занимљива за руски бизнис прије свега захваљујући некретнинама. Током посљедњих година тржиште некретнина ове државе постало је својеврсна алтернатива неким европским тржиштима. У многоме, захваљујући дотоку руског капитала, Црна Гора задржава лидерску позицију у свијету у инвестицијама по становнику (у држави живи око 626.000 људи). Данас се неки елитни објекти некретнина продају у црној Гори скупље него у Монаку.

Тако концентрисано присуство руског капитала у овој земљи изазива озбиљну забринутост код америчких и европских уговарача превасходно у вези са могућношћу појачања политичког утицаја Русије. Мада се, на примјер, сличне инвестиције из Велике Британије и других европских земаља не схватају као политика.

Видим такву забринутост западних земаља збопг руског присуства искључиво као посљедицу геополитичке опозиције. Управо зато Црна Гора остаје један од главних кандидата за приступање НАТО и ЕУ. Једина озбиљна противтежа том процесу може бити непосредни рад са политичким руководством Републике и опозиционим партијама. Тада ћемо моћи говорити о укључењу Црне Горе у сферу руског утицаја.

Какве су перспективе ових земаља? Хоће ли бити укључене у ЕУ?

— Перспективе ових земаља на плану економског и политичког развоја, благо говорећи, нису ружичасте. Наредних година оне ће остати зона дубоке периферије. И сама ЕУ проживљава данас тешка времена. Ипак, идеје европске интеграције показују се као некакав манијакални мит за многе од балканских земаља. Могуће је да реализацијом тог мита низ чиновника оправдава своју предодређеност а могуће и одрађује подршку од ЕУ у току ове или оне предизборне кампање.

Како је познато, неколико часова прије завршетка гласања за предсједника Србије ЕУ је у име шефа Европске комисије Жозеа Бароза дала саопштење с честитком на адресу Томислава Николића. Ускоро је саопштење повучено као погрешно и преурањено. Таква подршка није остала без захвалности и већ у току своје прве службене стране посјете тек изабрани предсједник Србије, изјавио: „Србија нема друге будућности осим ЕУ. Србија покушава да испуни све услове да би постала пуноправни члан ЕУ.“

Притом, најважнији услов за Србију, како је изјавила Хилари Клинтон, јесте успостављање „отворених и јасних односа с Косовом“. Али водити дијалог са Приштином значи сјести за преговарачки сто са Хашимом Тачијем и другим бившим припадницима ОВК, који су учествовали у геноциду над Србима. Ствара се зачарани круг из кога Србија покушава да изађе путем ситних уступака, који су, одвојено гледано, незнатни, али у цјелини, сликовито речено, цртају портрет Доријана Греја.

Тачи стално увјерава своје европске и прекоокенске туторе у жарку жељу „Републике Косово“ да постане члан ЕУ и НАТО. Притом, генерални секретар НАТО Андерс Фог Рамусен тврди да НАТО не планира да смањи број својих војних службеника на Косову. Хилари Клинтон је још у октобру 2010. увјеравала Приштину у спремности САД да помогну пријем Косова у ЕУ и НАТО, одбијајући и саму могућност расправе о „територијалној цјеловитости и суверенитету Косова“ на преговорима Београда и Приштине. Тако да мене не би чудило ако Косово и Црна Гора у најскорије вријеме постану чланице НАТО. Што се тиче ЕУ, треба знати да ниједна од земаља бившег соц-лагера није била примљена у ЕУ прије него што је постала члан НАТО. Другим ријечима, сви разговори са Србијом, БиХ и Црном Гором о могућности чланства у ЕУ су неискрени. То је шаргарепа помоћу које се може намамити у НАТО, а онда, ако то буде по вољи земаља европског језгра, прије свега Њемачке, поставиће се питање о уласку у ЕУ. Притом, ступање у НАТО поменутих земаља планира се остварити до момента потпуног завршетка Јужног тока, до момента када руско енергетско присуство почне доносити не само економске него и политичке дивиденде. О томе треба мислити.

Да ли ће се наставити дезинтеграциони процеси у Србији?

— Чим буде ријешено питање Косова, када Србија пристане – а то се већ фактички десило – на потпуни улазак сјеверних српских територија у албанску републику, оставивши да се замажу очи неку „финасијску аутономију“, биће активирани сепаратистички покрети у Војводини, у Рашкој области и на југу Србије. Европске интеграције требало би да потчине Србију принципима „европског регионализма“, то јест децентрализације с перспективом даљег комадања земље. Такво подривање српске државности директно је супротно заинтересованости Русије за стабилност балканског региона.

Каква је политика САД према Србији, БиХ и Црној Гори?

— Интереси САД су очигледни: стварање зоне протектората, пренос државног суверенитета на наднационални ниво (ЕУ и НАТО) и потпуно извођење тог региона из зоне утицаја Русије. Нажалост, ти интереси су практично потпуно реализовани. Ипак, потпуни тријумф америчке хегемоније немогућ је без коначног потчињавања посљедње тврдоглаве државе – Србије. Наравно, не треба заборавити и на посебан положај Републике Српске. У јесен 2012, сходно испитивању јавног мњења у Србији, 61 одсто испитаних је био против уласка земље у НАТО, 15 одсто је било за, а само осам одсто се позитивно односило према тој организацији.

А каква је политика ЕУ према овим земљама?

— У односу на балканске земље правилно је не говорити о политици ЕУ, него Њемачке као главног играча у региону послије САД. На примјер, све озбиљније преговоре о будућности своје земље српски политичари почињу у Берлину. Њемачка саставља дневни ред, поставља услове, контролише центре моћи на Косову. На примјер, јесенас је у вођству КФОР дошло до смјене. На мјесто командатна Едхарда Древса постављен је његов земљак њемачки генерал Фолкер Халбауер, како за њега кажу, „специјалиста за блицкриг“. У овом тренутку коначно је комплетиран батаљон њемачких оперативних снага за брзо дјеловање са задатком да силом угуше отпор Срба Срба са сјевера Косова и њихово потчињавање властима Приштине.

На које би још европске земље Русија могла да прошири свој утицај?

— Укратко, захваљујући економским пројектима, а прије свега Јужном току, Русија не може и буквално мора појачати свој утицај у Бугарској, Словенији, Румунији и Хрватској. Посебну пажњу треба обратити на Турску. У својој новој књизи „Стратешки поглед“ Збигњев Бжезински говори о сарадњи САД и њених традиционалних европских савезника с Русијом и Турском с циљем да се „прошири и оздрави данашњи Запад“. Посјета предсједника Русије Владимира Путина Турској у децембру 2012. учврстила је свестрану сарадњу наших земаља, чија је срж економски спој. Што се пак тиче Јужног тока као субјекта енергетске дипломатије, због градње цјевовода и продубљења економске кризе у Европи, биће све више оних који ће жељети да се прикључе пројекту. То ће ојачати улогу Русије у региону.

Својевремнео је Србија преживјела „цвјетну револуцију“. Слични процеси дешавали су се у сусједним земљама. Ипак, то није умањило, него је у низу случајева ојачало руско присуство. Испада да САД нису успјеле да оствари свој циљ – могу ли се поновити „прољећа“? Може ли се десити слична револуција и у Русији?

— Одмах да нагласим да се иза термина „цвјетна револуција“ крије посебан модел политичког преврата. Он се остварује првенствено кориштењем метода ненасилне политичке борбе и, по правилу, у интересу и непосредним учешћем у планирању, организацији и финсирању, страних држава. „Цвјетне револуције“ су високотехнолошки продукт епохе глобализације. Узимајући у обзир специфику ових револуција и то да се борба за власт, информацију и ресурсе у савременим условима само заоштрава, очигледно је да ће се рецидиви сличних политичких преврата дешавати редовно. Од недавних то је такозвано „арапско прољеће“. Ипак, у поређењу са првом „цвјетном револуцијом“ у Београду 2000. и такође са по методологији сличним догађајима у Грузији, Украјини, Киргизији, на арапском Истоку су се максимално користиле социјалне мреже (Фејсбук и Твитер), путем којих се будио занос аудиторијума и вршила координација наступа.

На примјер, немири у Јемену и Јордану су почели истовремено. У земљама метама, гдје су биле инспирисане „револуције“, традиционални и нови медији су проводили системтски рад на делегитимизацији власти, формирању неопходне психолошке атмосфере унутар земље − политизовањем одређених слојева становништва стварали су негативне имиџе лидера држава.

Средства масовног информисања и комуникације у „револуционарним“ условима имају улогу да дискредитују постојећу власт, створе емоционалну напетост и у очима јавности легитимзују опозицију или нову политичку елиту. У својим извјештајима медији, који су дјело или подршка такозваних НВО, обраћају се у првом реду осјећањима људи, ослањајући се на непровјерену, често лажну информацију. Постојеће технологије свргавања политичких режима омогућавају да се успјешно оствари смјена власти практично у свакој земљи свијета мимо зависности од облика владавине и државног уређења. Најосјетљивији су геополитички значајни региони.

Ипак, резултати „револуција“ не задовољавају увијек њихове организаторе. Нова елита не показује се увијек послушном и лако контролисаном. Штавише, Американци нису богови. Они често слабо познају специфичности овог или оног региона, веома слабо познају традицију и културу народа чију историју они желе поново да пишу. Тако се дешава да резултат „револуција“ не буде јачање САД, које су непосредно финсирале и координисале читав процес смјене режима, него појачање улоге Русије.

Што се тиче провођења „Цвјетне револуције“ у Руској Федерацији, шансе за то изузетно су мале. Балкан и Блиски Исток показали су се правим геополитичким огледалом за Русију. Ми смо много шта у њему видјели и, надам се, схватили. Штавише, треба запамтити минимално двије ствари. Прву, сличне револуције ће се дешавати. Друга се тиче комплексног политичко-економског и технолошког отпора практичарима „цвјетне револуције“. Прије више од 2.000 година кинески филозоф Лао Це је рекао: „Ред треба одржавати док метежа још нема“. Ако је држава уређена, нема неправде, власт није компромитована и ефикасно ради за добро земље, онда се никакви политички преврати не могу инспирисати. Ако тога нема, онда вируси „цвјетне револуције“ имају погодно тле.

Превела Коса ЈАНКОВИЋ Извор: Нови Стандард , Часопис Газпром/Екстра


Извор: Васељенска ТВ

Оставите коментар

Оставите коментар на Руска борба за Србију

* Обавезна поља