marina-ragusU svega poslednjih deset dana političku scenu Srbije potresale su razne afere: od „utvrđivanja odgovornosti i krivice za katastrofalne poplave koje su prouzrokovale direktno merljive i indirektno (još uvek) nesagledive posledice, preko neuobičajene prepiske s misijom OEBS-a povodom cenzure u medijima, do navodnog plagijata doktorske disertacije aktualnog ministra unutrašnjih poslova-na unutrašnjem planu. Na polju spoljnopolitičkih aktivnosti Srbija je (opet) pokazala vrlo neujednačenu visokorizičnu paletu postupaka na relaciji kabineta prvog ministra i predsednika.

Pomenimo neke:

Premijer Srbije boravi u Nemačkoj; predsednik Republike ugostio je predsednika Belorusije koji je na „crnoj“ listi EU; aktuelna ministarka saobraćaja najavljuje alternativu za projekat Južni tok, dok ministar spoljnih poslova Srbije (izuzet iz posete na najvišem nivou Nemačkoj) priprema posetu Sergeja Lavrova, ministra spoljnih poslova Ruske Federacije. Od posete u Berlinu očekuje se da Srbija ispuni obećano: dobro-susedske odnose s tzv. Kosovom, dubinske pravne reforme i jačanje institucija; od Belorusije se očekuje privredna saradnja; Južni tok će svoj epilog, kako se najavljuje, dobiti u budućnosti (štogod to značilo) i sve to na sasvim pogrešno odabranom putu ka punopravnom članstvu u EU. I to onoj EUropi koja fazno pokušava da u ime i u korist korporativne Amerike, odrekne i poništi pravo Rusiji na nacionalne i državne interese. Neko ko ne zna prilike u Srbiji, kako na političkom, ekonomskom, privrednom tako i na socijalnom planu, rekao bi da Srbija mora da je jaka i stabilna zemlja čim sebi može da dozvoli takvu političku maštariju kakva je Brozova spoljna politika (ali bivše SFRJ koja je umela da koristi poziciju tampon-zone između dva bloka samo i jedino zbog toga što je velikima bila baš takva potrebna).

Ukoliko bismo postavili pitanje: da li Srbija danas to može ili sme-verovatno da bismo ušli u prostor orvelijanske percepcije. Podjednako, kao i kada bismo se (u)pitali: a šta je to Srbija danas? Kandidat za članstvo u EU? Prijatelj sa svima i sa „istoka i sa zapada“, i to sve u trenucima kada su „isukani mačevi“ i jedna za drugom vode se bitke u definisanju granica multipolarnog sveta. Upravo iz ove perspektive, pokušavamo da odmerimo utemeljenost spoljnopolitičke orjentacije Srbije od koje (rekli bismo) zavisi opstanak političke elite i, pre svega, budućnost nacije.

Prvo, da se osvrnemo na samu EU: Izbori za Evropski parlament (22-25. maj) pokazali su odnos građana EU prema Briselu. Desio se politički zemljotres, osvajanjem izvanrednog procenta glasova od strane evroskeptika i ekstremne desnice. Primera radi: britanska stranka Nezavisnosti (UKIP) i francuski Nacionalni front definitivno su utvrdili jake evropske pozicije na poslednjim izborima. Najdžel Faraž, lider UKIP-a, najavio je, tek pravi politički zemljotres na parlamentarnim izborima u Britaniji, sledeće godine. Mari Le Pen, će imati 24 od 74 mandata koja pripadaju Francuskoj u Evropskom parlamentu i u toku su pregovori sa svim srodnim partijama oko formiranja poslaničke grupe: „Narod je rekao jasno i glasno“, izjavila je Le Penova posle pobede jer, kako je istakla „ne želi da ih vode oni van granica: evropski komesari i tehnokrate koje nisu birali. Oni žele da budu zaštićeni od globalizacije i da povrate konce sudbine u svoje ruke.“1

Francuzi, kao i uostalom i velika većina evropskih zemalja, žele da povrate suverenitet i kontrolu nad i u svojim državama. Američki korporativni uticaj (i)suviše je dugo određivao sastav političkih, ekonomskih, kulturnih elita u želji da osvoji „srca i umove“ robova na tlu Starog kontinenta. Prezadužena Evropa, uz nizak životni standard, visoku stopu nezaposlenosti, jeftinu radnu snagu, monopolizaciju i pravi ekonomski i trgovinski rat korporacija-dala je svoj PRVI odgovor. Nacionalni parlamentarni izbori vodećih evropskih zemalja, tek će pokazati do koje mere je Evropa odustala od korporativnog (prevashodno američkog) modela EUrope. Nije tajna, da su izborni rezultati izazvali pravu paniku među političkim „elitama“ koje su tek sada postale svesne realne opasnosti gubitka tla pod nogama. Za početak. Sazivali su se hitni javni i tajni sastanci kabineta, usvajale poreske olakšice2-međutim, za najavu radikalnih promena to ne znači mnogo. U stvari, ništa! Kako saznajemo blok evroskeptika ujedinjen samo oko jedne stvari: nacionalni suverenitet i Evropa nacija imaju jasan „plan i program“ za EU i za „elite“ koje su interese njihovih nacija i država podredile korporativnim, odnosno sopstvenim karijerama: „Oni (Francuzi, prim. aut) žele da odrede sopstveni privredni kurs…svoje zakone iznad ovih iz EU“3 rekla je Mari Le Pen u intervjuu za nemački Špigl.

lepenrt01

Za nju, kao i za njene birače, Francuzi su prozreli EU utopiju koja im je davno prodata. Oni sada dobro znaju da se ta EUropa značajno udaljila od demokratskog modela. Mit o trajnom miru kojim su okončana tradicionalna neprijateljstva, Le Penova demistifikuje na način: „Evropa je rat! Ekonomski rat!“I, s obzirom, da političko srce Evrope tradicionalno pripada Francuskoj za ekonomsku dominaciju Nemačke Le Penova poručuje „Budite obazrivi, gospođo Merkel.“5 Podjednako kako to poručuje i Americi, jer su i jedni i drugi svojim „modelima“ doneli previše bede ostalim nacijama. To opasno igranje dinamitom, dalo je svoje prve manifestacije na poslednjim evropskim izborima. Zaista je vrlo (ne)izvesno kako će se politička klima kretati na Starom kontinentu. Međutim, više nego sigurno je da su zlatne godine za međunarodne finansijske institucije, korporativne lobiste (čitaj: političke elite) i same korporacije, prošle. Kako će se karte dalje slagati, to je već druga tema. O tome kasnije.

Drugo, Srbija kao „pouzdan partner“ Nemačkoj: Valjda se pretpostavlja pouzdanost u bilateralnoj saradnji između dve države. Posebno kada je reč o ekonomskoj i privrednoj saradnji. Stoga, na šta se sve odnosi „pouzdanost“? Ukoliko se radi o političkim pitanjima-pa, zar nama treba bilo ko sa strane da govori da moramo da izgradimo pravnu državu i jake institucije? To je nešto što i sami znamo, zar ne? Ali, to znači za premijera koji je dobio više od polovine izašlih birača da svoju realnu političku moć mora da upotrebi na (u stvari) svoje razvlašćivanje. I ne samo svoje, već i svakog sledećeg. Zašto? Ukoliko se u Srbiji izgrade institucije i uspostavi pravna država to istovremeno znači da političke partije gube ogroman deo svoje moći. Da li je to bilo ko od političkih aktera u Srbiji spreman da uradi?

Ukoliko, „pouzdanost“ znači da Nemačku počnemo da posmatramo s „izmenjenom svešću“ (ili opranim mozgovima) i verujemo u njene dobre „prijateljske“ namere onda će taj „posao“ da ide teško. Da se ne vraćamo u prošlost do raspada SFRJ, priznanja secesionističkih republika (Slovenija i Hrvatska), sankcija, agresije-već samo do srpskog Kosova i Metohije. Nemačka, dakle, očekuje da Srbija potpisivanjem Sporazuma o dobrosusedskim odnosima prizna tzv Kosovo. I ona je tu u svojim namerama potpuno iskrena. Ona nije krila da je u projekat: Kosovo uložila, da je tzv. Kosovo za nju nezavisna država i da od Srbije očekuje isto ponašanje. Ovo bi trebalo da se prihvati kao „prijateljstvo“ ili „dobra namera“? Kako bi Nemačka reagovala u sličnoj situaciji? Ili, biće vrlo zanimljivo videti za jednim stolom srpskog premijera i Ramuša Haradinaja. Ali, i ovo je tek posebna tema.

Konačno, sama Nemačka se nalazi u politički nezavidnoj situaciji. U samom Berlinu tinjaju podele oko predstavnika za lidere Evropske komisije, s jedne strane. Sankcije prema Rusiji, s druge strane, za koje se predviđa sve oštriji stepen pod pritiskom Amerike, polako Merkelovu dovode u situaciju samog političkog žileta i mnogi analitičari sveukupan nemački kontekst vide kao „lose-lose“ situaciju.6 Svemu ovome treba dodati i napise uticajnih nemačkih medija uoči posete srpskog premijera koji su se potrudili da podsete na „radikalnsku prošlost“, „tanke živce“7 i šta sve ne još-ne skrivajući pritom nezadovoljstvo činjenicom da TV Nova iza koje stoji nemački kapital ne dobija nacionalnu frekvenciju. I, ovo bi trebalo smatrati „prijateljskim“? Ili…

vucic-merkel-epa

Treće, odnos Vašingtona prema Srbiji: Neće proći dugo Srbija će se naći u zoni „visokog pritiska“ da na konkretan način pokaže pripadnost i sledbenost EU politike jer je odabrala EUropski put. To znači da će je Vašington, poput skorašnjeg primera s Bugarskom staviti u položaj da se izjasni: ili ste za ili ste protiv. Koga? Pa, naravno korporativne Amerike. I to će biti skora činjenica. U tom kontekstu, premijerova izjava: da neki medijski napadi dolaze spolja (čitaj: Amerika) jeste tačna. Podjednako koliko da su pre napada dolazile i pohvale i podrška i dobar odskok za mnoge izborne pobede. Stav, o kome smo već pisali, prvog ministra: da Srbija neće uvesti sankcije Rusiji takođe je državnički i mudar i odgovoran. Šta je ovde samo dilema: da li premijer i Vlada do kraja znaju plan SAD i da li su spremni da se nose s tim? Ili, kako će odlučiti u situaciji ili/ili?

Konačno, a moglo je da bude prvo, Ruska Federacija i Srbija: Ovde dolazimo i do, na početku iznete konstatacije „pogrešnog EU puta“ koji smo, tek, u nekoliko činjenica pokušali da obrazložimo i do neminovnosti promene spoljnopolitičkog vektora. Srbija će kad-tad odlučiti svoje konkretno mesto na duboko polarizovanoj spoljnopolitičkoj sceni međunarodne zajednice. S obzirom na sve prethodno napisano, na porast i institucionalno jačanje evroskeptika i krajnje desnice, sledeći politički trend biće revolucionarni u smislu radikalnog okretanja vraćanju nacionalnih suvereniteta državama-nacijama. To znači: prvo, istovremeno odbacivanje američkog uticaja, a takvi politički potresi inicirali su procese za koje je istorija utvrdila zakonitost: da se ponavljaju; drugo, podršku Rusiji u naporima da se utvrdi multipolarni svet na principima saradnje među državama. Upravo zbog poslednjeg prvom čoveku Rusije kontinuirano raste rejting među liderima sada već uticajnih evroskeptičnih stranaka. Na zapadnom Balkanu Ruska Federacija je rekla: Srbija i Republika Srpska-bastioni pravoslavnog, slovenskog, ako hoćete, ruskog uticaja. Nedvosmisleno i jasno. S obzirom na troškove i gubitke koje nam je decenijama donosilo trans-atlantsko tržište, za buduću Srbiju evroazijska unija biće jedino i pravo mesto.

I kada bismo sada merili utemeljenost srpske spoljne politike, rekli bismo da je reč o kontinuiranoj nekonzistentnosti i to ne bi bilo ništa novo u poređenju s prethodnim političkim elitama. Takvu nekonzistentnost mogli bismo da podnesemo samo ukoliko je reč o „kupovini vremena“ za manevarski prostor kojeg je na porušenom mostu Istok -Zapad sve manje. Srbiji je pružena snažna ruka Ruske Federacije i ona će, makar u svom zvaničnom delu morati da se opredeli. Kada dođe vreme odluke, eto nama i novih izbora… a onda, ukoliko je pratiti EUropske političke trendove desnica će dočekati svojih pet minuta. I, ona bliže i ona mnogo dalje od centra ali svakako najdalje od Brisela… i svakako, mnogo bliža Rusiji!


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Spoljna politika Srbije – kontinuirana nekonzistentnost

* Obavezna polja