VELIKI ŠOK

Kada je izbila Februarska revolucija 1917. godine, Srbima nije bilo lako, jer je sa prestola otišao veliki pokrovitelj malog, ali hrabrog, balkanskog naroda, Car Mučenik Nikolaj Drugi Romanov. Istoričar Bogumil Hrabak istakao je da je pad ruske monarhije označio krah nade da će njihova država, koja će nastati posle Prvog svetskog rata, imati čisto srbski karakter. Ministar spoljnih poslova republikanske Rusije, Miljukov, bio je izrazito projugoslovenski orijentisan, i umnogome je podržavao Bugare. Srbska politička elita je bila zbunjena onim što se desilo, a najpametniji su shvatili da je obaranje Cara Nikolaja plod ozbiljne međunarodne zavere. Srbski diplomata Jovan Jovanović-Pižon je u svom dnevniku 4. marta 1917. zapisao da se Englezi hvale „da su oni izazvali revoluciju u Rusiji i pripremili je. ‘Mi smo nekoliko puta opominjali cara na opasnost što nemački uticaj preotima maha, a on nije slušao, i eto šta mu se slučilo’. Govorio je jedan od uticaja Englez.“ Zabeležio je i 6. marta 1917. da su uglavnom „Englezi zadovoljni s događajima u Rusiji“; „Govore svuda da su i Englezi i Francuzi umešani u revoluciju“.

Ipak, Srbi u Rusiji su se izričito čuvali da ne naprave neku kardinalnu grešku zbog novonastalih okolnosti. S obzirom da su februarski revolucionari ostali u ratu na strani Saveznika, Nikola Pašić je nastojavao na tome da se saradnja s Rusima produži. Komandant Srpskog dobrovoljačkog korpusa u Rusiji, đeneral Mihailo Živković, pisao je srbskom ministru vojske na Krf i poslaniku u Petrograd: „Povodom ruske revolucije objavio sam Korpusu shodnim naredbama da mi nemamo ni pravo ni dužnosti mešati se u unutarnje stvari bratskog nam ruskog naroda, čiji smo mi gosti“. Srbski poslanik u Petrogradu, Miroslav Spalajković, pisao je: „U ovoj neizvesnosti mi moramo biti oprezni, sačuvati simpatije svih ovdašnjih političkih struja /…/ Naše nije mešati se u ruske unutrašnje stvari i u smislu toga dajem neprestano saveta ovdašnjim Srbima“.

Čak i kad su boljševici došli na vlast, srbska politička elita je nastojala da ih pridobije za oslobodilačku misiju Srbije, a Nikola Pašić je preko socijaldemokrata iz svog naroda pokušao da ostvari izvesni uticaj među boljševicima. Ali, kada su boljševici sa Nemcima potpisali sramni mir u Brest – Litovsku, okrenuvši leđa savazničkim državama, odnosi su počeli da se hlade, da bi kasnije postali neprijateljski.

REAKCIJA MIROSLAVA SPALAJKOVIĆA

Srbski diplomata koji se zatekao u revolucionarnoj Rusiji, Miroslav Spalajković, najburnije je reagovao kad su boljševici okrenuli leđa savezničkoj borbi. Istoričar Milorad Ekmečić u knjizi Ratni ciljevi Srbije 1914, o njemu, sa izvesnom ironijom, kaže: „Bio je među ređim diplomatama koji će u opštu istoriju svjetske diplomatije ući po zlu glasu, pošto je kasnije na prvom Lenjinovom prijemu za strane diplomate skočio nervozno sa stolice i pljunuo u lice šefu mlade sovjetske države, nazivajući ga njemačkim špijunom /…/ Na osjetljivom diplomatskom mjestu 1914, on je išao sa sigurnošću s kojom se pijanac vraća iz krčme kući – sve je jasno vidio do slijedećeg ugla. Cijeli put može biti kretanje u krugu, ali do slijedećeg ugla on jasno vidi.“

Zašto je Spalajković tako reagovao? Zato što se, kao Srbin, osetio izdanim i prevarenim. On će kasnije pisati: “Već sva nesreća, koju su Lenjin i ruski komunisti naneli Rusiji, bila bi dovoljan razlog za svakog razumnog člana našeg naroda da bude nepomirljiv protivnik tih internacionalnih avanturista i nepijatelja ruskog naroda. Ali za takvo naše držanje prema njima postoji, specijalno za nas Srbe, još i jedan drugi razlog, koji nisam naveo u svom govoru. Zbog Lenjina, i samo zbog njega, patnje srpskoga naroda u toku prošloga rata produžene su za čitavu godinu dana više, nego što bi to bilo da nije bilo Lenjina i njegovog bezumnog eksperimentisanja sa Rusijom. Zaista, posle naše Golgote 1915 -1916 godine, sva naša očekivanja bila su upravljena u Rusiju. Samo tako smo i mogli, sa mučeničkom rezignacijom, sačuvati veru u budućnost. I ta nas je vera držala sve do pred kraj 1917. godine. U to vreme je izvršen boljševički prevrat, a ubrzo za njim zaključen i mir u Brest-Litovsku. Ruskoga fronta je nestalo, a s njim i naše nade u Rusiju. Prvi i neposredni rezultat za srpski narod od demonske radnje Lenjinove u 1917. godini bio je – produženje robovanja i stradanja našega naroda do kraja 1918. godine.“ 

Sećajući se revolucionarnog ludila kome je prisustvovao, Spalajković je pisao: “Najbolje ću ukratko izložiti moja posmatranja i suđenja o preživljenim događajima ako iznesem utisak, koji me nije ostavljao ni u jednom trenutku revolucije. Pred mojim očima je stalno bila slika kaveza u kome su bili zatvoreni zverovi. Jednoga dana svi su zverovi pobegli iz kaveza, jer su ih ludaci ili zločinci pustili da izađu. I sad bi trebalo vratiti zverove u kavez; što je vrlo teško, ili ih poubijati, što je nemoguće, jer ih ima mnogo. U tome je tragika svake revolucije, a naročito ruske. Celo pitanje se svodi na to koliko se mogu pripitomiti zverovi. Istorija je to utvrdila svaki put kad su bile oborene ili uništene sve prepreke, koje predstavlja država sa svojim ustanovama i koje jedine sprečavaju ljudsku masu, da izađe iz najviše organizacije zajedničkog života, države, da bi se vratila u primitivno stanje, anarhiju. Specifički karakter ruske revolucije pokazuje se u svoj svojoj ozbiljnosti, naročito za vreme boljševičke periode, zbog toga što su se organskom anarhizmu nerazdvojnom rasi dadali elementi kriminaliteta i atavičkog alkoholizma. Ti elementi, koji postoje uostalom svuda, dobijaju u Rusiji naročitu snagu s obzirom na ogromno njeno stanovništvo i duboko neznanje njenih masa. Iz sviju tih razloga, ruska revolucija je bila samo opšti delirium tremens, u toku koga je nemoguće konstatovati normalno i razumno delo. Ona je još u početku izašla iz koloseka. Iz političke revolucije ona se izrodila u društvenu revoluciju, i pored spoljnjeg rata koji je stavljao u pitanje i sam život naroda. Možda je bilo trenutka u kome je bilo moguće zadržati vratolomni trk Rusije ka svome vlastitom uništenju o dati događajima pravac shodniji zdravom razumu i stvarnim interesima naroda? To je bilo u junu mesecu 1917. kada je Kerenski bio na vrhuncu svoje popularnosti, a Lenjin i Trocki od sviju i svuda prezreni. Onda je bilo moguće učiniti boljševizam nemoćnim i onemogućiti ga da škodi Rusiji. Ali Kerenski nije bio na visini zadatka. To se događa uvek kad šef države ili vlade nema bitne osobine, kaja se sastoji u čvrstoj volji, sposobnoj da donese jasne i energične odluke kad treba zaštititi najviše interese naroda. Treba zabeležiti zajedničku karakterističnu crtu svima doktrinarima i političarima ruske revolucije; ona proizlazi iz psihologije rase i sastoji se u nekoj vrsti neravnoteže između raznih psihičkih sposobnosti. To ja nazivam ograničnim anarhizmom čije su manifestacije: intelektualna utopija, moralni misticizam ili neotpornost zlu, rasipanje u ekonomskom polju, hipertrofija artističkog osećanja, atrofija političkog smisla i nesaznavanje stvarnog interesa. Taj organski anarhizam završava se u duši ruskog revolucionara – iz vremena Černiševskog kao iz vremena Tolstoja i Gorkog – nihilizmom, koji je, u političkom i društvenom smislu, tako reći istovetan, naročito po svojoj prihičkoj genezi, shvatanju nirvane u metafizičkom i moralnom smislu/…/“ 

Spalajković je pisao i o Trockom, demonu revolucije, ali i u ulozi Jevreja u rušenju Rusije. Istakao je da nisu svi Jevreji bili uz boljševike, i da su se najbolji među njima gnušali krvavog prevrata: “Mi ćemo samo spomenuti Trockoga jedino da bi označili ulogu i položaj Jevreja prema ruskoj revoluciji. Glavni štab sviju Sovjetskih organizacija sastoji se poglavito od Jevreja, anarhista ili avanturista i agenata sumnjivih poslova. Oni su ti koji u opše predstavljaju lidere sviju Sovjeta. Naravno takva situacija ispunjava strahom sve dobre ruske Jevreje misleći na eventualne pogrome, koje bi mogle da izvrše opskurne mase kad bude likvidirao boljševizam, da bi se osvetile za sva pretrpljena zla i muke, ne razlikujući dobre Jevreje od rđavih. Pokrenuta tim osećanjima, jedna jevrejska deputacija iz Moskve išla je kod Trockoga da obrati pažnju na neprijatne posledice, koje mogu pretrpeti svi jevreji u Rusiji zbog rada Trockoga, njihovog jednorodnika. Ovaj je, uvredivši ih i nazvaši ih “prljavim kapitalistima”, isterao te odlične građane, koji predstavljaju najbolje jevrejske elemente. Da bi se desolidarisao sa boljševičkim Jevrejima pred ruskim narodom, Vinaver, jedan od glavnih vođa kadetske stranke, izvrsan govornik i pravnik, čovek visoke kulture i vrlo finog duha, objavio je manifest u kome je, u ime svih dobrih i čestitih ruskih Jevreja, zahvalio ruskome narodu što je priznao svojom revolucijom Jevrejima jednaka prava sa pravima drugih narodnosti, i molio završavajući manifest, da se i jevrejskom narodu prizna pravo da i on, kao i svi drugi narodi, ima svojih hulja.“

Spalajković ustvrdio da bolješvizam čak nije ni socijalizam jer, po njegovom mišljenju, „pozitivni socijalizam teži ostvarenju jednakosti ekonomskih uslova putem bogatstva, dok boljševizam teži to da postigne putem bede. Boljševizam, ili ruski maksimalizam, ima za cilj rušilačke udarce svoje sekire, rušenje prirodnih društvenih činjenica, kao porodica, rad i pravo sopstvenosti koje iz rada proističe. On se trudi, da uništi glavnu društvenu vezu, koja služi kao prirodna osnovica zajedničkom životu. On sačinjava dakle potpunu negativnu i anti-društvenu doktrinu. Zbog toga su socijalističke partije u Rusiji, bez izuzetka, neumoljivi neprijatelji boljševika, i obratno.“

O vođi boljševičkog prevrata Spalajković piše: “Lenjin je zao duh ruskog socijalizma. Njega preziru drugi socijalisti utoliko više što on ima izvrsnih osobina da zadobije neobrazovanu masu, dejstvujući na neke njene nagone. Ali treba dodati da su njega izvesno pomogle prilike, kao notorna nesposobnost njegovih protivnika, suviše veliki politički i moralni kredit, koji su ruski političari kao i saveznički dali ruskoj revoluciji, i najzad, čitav niz političkih i vojih grešaka koje se izgleda još ne iscrpljuju.“

Ipak, Spalajković je verovao u preporod Rusije: „Da, blagodareći snazi i mladosti svoga organizma, neiscrpnim materijalnim i moralnim svojim izvorima, Rusija će uskoro izaći iz kritične faze bolesti, koja bi, za svaki drugi narodni organizam, bila verovatno smrtna. Budućnost pripada ruskom narodu. U to ja nikako ne sumnjam. Ovo ubeđenje jedno je od najdubljih koja su stvorena u poslednje vreme. Ono je slično ubeđenju koje se stvara pored uzglavlja bolesnika, koji vam je drag i čiji tok bolesti pratite sa strahom od prvoga dana do trenutka kada se može sa sigurnošću utvrditi pobeda životne snage organizma i skorašnje nestajanje bolesnih klica, uništenje glavnog njihovog ognjišta.“

REAGOVANJE SRBSKE VOJSKE NA REVOLUCIJU

Srbski oficiri i vojska u Rusiji bili su duboko razočarani revolucijom. Vojni izaslanik u Rusiji, Lontkijević, duboko je žalio zbog promene koja se desila. Otišao je da se pozdravi sa Carem Nikolajem: „Zahvalio sam Caru za sve što je učinio za Srbiju i Srpsku vojsku. Car mi reče, da je uvek imao iskrene simpatije za bratski srpski narod; da se nada da će pravda pobediti i srpski narod ostvariti svoje ideale. Reče, da su prilike takve, da je smatrao za potrebno odreći se prestola u želji, da se rat dovede do pobedonosnog kraja. Molio me predati NJ. Kr. Visočanstvu Prestolonasledniku Njegov pozdrav sa nadom, da će Rusija i saveznici, ispuniti svoj dug i svoje obećanje prema Srbiji. Takođe se interesovao za naš korpus i molio predati mu Njegov pozdrav. Ja sam još jednom zahvalio Caru, dodajući da srpski narod neće nikad zaboraviti 1914. godinu, kada je ruski Car digao svoj moćan glas u zaštitu Srbije. Zahvalivši mi za službu, Car mi pruži ruku sa rečima: ‘Milostivi Bog neka zaštiti Srpski narod’“.

Već pomenuti general Dobrovoljačkog korpusa formiranog u Rusiji, Mihailo Živković, svedočio je: „Car Nikola, koji je bio veliki prijatelj našeg naroda, i svagda ukazivao naročite simpatije prema Dobrovoljačkom korpusu želeo je da se Korpus što pre formira. Careva želja je bila u to doba zapovest, i da se samo njemu dodvore ruski su ćenerali – mislim naročito na đenerala Marska, načelnika štaba Odeskog vojnog okruga – preticali u predusretljivosti i ljubaznosti prema nama; kao što će posle pada Carevog skinuti sasvim obrazinu, praviti nam na svakom koraku pakosti i truditi se da rasture Korpus“. Živković je znao da je revolucija slomila rusku vojsku, koja je, pod Carem, bila spremna za herojsku ofanzivu. On kaže: „Duboko je uverenje i moje i svih koji su znali i gledali ove pripreme da bi nova ruska ofanziva probila nemačke brane kao bujica i za kratko vreme potopila centralne sile. Rat bi bio svršen još 1917. godine, i to sa drukčijim rezultatima i naročito mnogo povoljnije po nas /…/ Sve je to sprečilo izbijanje ruske revolucije i još više rđavo dirigovanje njome. /…/ Revolucija u Petrogradu je zadala toliko jada i muka našem bratskom narodu Rusima i kojom zbog toga što je izvršena u najnezgodnije vreme – u toku vojne – koristili su se naši neprijatelji.“

Doktor jedne od srbskih jedinica, Rus, koji je bio boljševički špijun, javljao je o raspoloženju Srba dobrovoljaca prema revoluciji: „Hapšenje sadašnjeg velikog pokrovitelja i zaštitnika ideje Velike Srbije, najveća nesreća je za nas i za srpski narod. I ko je uhapsio našeg pokrovitelja? ‘To je šljam – Savet radničkih i vojničkih deputata; uskoro ćemo mu pokazati. U tom đubretu, (t.j. Sovjetu radničkih i vojničkih deputata) se nalazi 3000 špijuna’, vikao je načelnik štaba Prve divizije Belić“. Jedna bolničarka Dobrovoljačkog korpusa je izjavila: „Mi Srbi smo padom cara Nikole izgubili jedinog i glavnog prijatelja srpskog ujedinjenja u Rusiji“.

USPOMENE RADOJA JANKOVIĆA

Srbski oficir Radoje Janković, blizak organizaciji „Ujedinjenje ili smrt“, nosilac niza značajnih odlikovanja iz balkanskih i Prvog svetskog rata, bio je poslat u Rusiju 1916, da uruči odlikovanje koje je Caru Nikolaju poslao prestolonaslednik Aleksandar, i da učestvuje u propagandi za srbsku stvar. Uključiće se i u formiranju Srpske doborovoljačke divizije u Odesi. (Podatke o njemu i njegovoj delatnosti dobili smo ljubaznošću Gradske biblioteke u Čačku, koja čuva Jankovićevu ostavštinu, kao i gospođe Danice Otašević; oni su potpuno nepoznati našoj javnosti.) 

Susret s Carem Radoje Janković opisuje sa puno simpatija, gledajući u njemu čoveka prefinjene duše koji skoro da se snebiva što je na prestolu, a glas mu je kao „umočen u mleko“. Car kaže da će srbski orden ponosno nositi.

Kada je izbila revolucija, Janković je i dalje bio u Rusiji. Vlada februarskih revolucionara srbske oficire uzima pod svoju zaštitu, kao saveznike. Iako je pisac dnevnika najviše uznemiren zbog suđenja Apisu i drugovima, pokušavajući da interveniše u njihovu korist (kasnije će zbog toga robijati u Požarevcu!), on ipak prati šta se zbiva u najvećoj zemlji na svetu, pa jula 1917. beleži da uhapšenog Cara Nikolaja odvode negde u unutrašnjost. Izvesno vreme, sretao se i sa Kerenskim, koga ovako opisuje: “Kerenski je koračao brzo, nosio je neku improvizovanu uniformu u znak glavnokomandujućeg vojskom. Palac desne ruke zadenut za bluzu, čizme žute, šapka nešto nesrazmerna koja ga je činila komičnim. Njegov glas je tenor, piskav, krešteći. Kad govori on kara, praska, preti. Crvenilo mu udari u ionako crveno lice.., obliva ga znoj i bes. Govori krećući se. Iskoračujući napred, povlačeći se nazad i okrećući se oko sebe. Njegovo oko seva: žile su mu na vratu nabrekle, on šišti, sikće. Reklo bi se da će da zaplače. Kerenski glumi. Beseda je morala biti napisana i više puta pročitana. Njegov jezik ne zapinje. Njega služi reč i to reč smišljena i dobra. Njegove fraze susočne i pune državničke sadržine. Kerenski se predstavlja kao glavnokomandujući, kao diktator i „tavarišč“. Ovaj čovek koji je imao najveću popularnost i svu vlast u Rusiji nije je nikad upotrebio. On nije osetio šta je boljševizam, on nije ni znao ni odmerio šta je u suštini ruska revolucija. On je jedva 25. oktobra 1917. tražio od Sopvjeta republike dozvolu da pohapsi boljševike. Sutradan boljševici su ga tresnuli o ledinu, pohapsili vladu, a njega naterali u bekstvo u Evropu.“

Nekoliko godina kasnije, u jednom naknadnom zapisu, srbski oficir Kerenskog naziva „najvećim i najfatalnijim fanfaronom kakvog je istorija zabeležila”.

Janković, u skladu sa uputstvima nadređenih, nastoji da održe savezničke veze sa Rusima, bez obzira što je Kerenski na vlasti, a boljševici pripremaju prevratnički haos. Shvatajući da treba spasavati što se spasiti može, naši oficiri čak usvajaju revolucionarni diskurs Februara, tvrdeći da je srbski narod, koji oslobađa Južne Slovene, takođe činilac revolucije. Na velikom skupu revolucionara 20. septembra u Aleksandrijskom teatru Srbi su posebno pozdravljeni: „Sve će dati, do poslednjeg čoveka, da nas pomognu”, beleži Janković u svom dnevniku obećanja koja je dobio. Izlazi za govornicu i kaže: „Niko toliko ne oseća revoluciju Rusije kao Srbi i Jugosloveni jer su trpeli zulume i trpe. No nadamo se da će ruska revolucija dobro svršiti i da će na kraju krajeva pomoći dobrovoljce, da kad se pređu Karpati – pođu na oslobođenje svijuh zemalja i zasnuju jugoslovesnsku republiku kao učenici ruske revolucije”.

Janković se, u ime interesa Srbije, sreće sa raznim ličnostima boljševičke revolucije. Među njima je i Trocki, koga ovako opisuje: “Belo lice, duga kosa. Veliko čelo. Mačije oko. Šorave usne. Crni tanki obešeni brkovi. Špicasta brada. Naočari. Ton govora pun, mek bariton. Bez osmejka. Hladan, diktirajući ton. Nešto poze. Umoran. Ipak siguran u ono što hoće. Zna kud ide. Neće u polemiku. Političar. Diplomata, diskretan i ozbiljan. Ko zna koliko kuražan? Kad je rekao: „Ako saveznici neće mir uz nas, onda ćemo praviti mir s Nemcima, što će biti najgora stvar za sve“, on preti. Moja brošura o Solunskoj aferi bila kod Trockog na reviziji. Odobrena za štampu na engleskom i ruskom jeziku.“ Lenjinova desna ruka kaže  da je „bolji separatni mir na račun Rusije, nego rat do pobede na račun Rusije“, najavljujući time buduće pregovore u Brest – Litovsku.  Kada je Janković drugom prilikom pitao Trockog šta će biti sa Srbijom, ovaj mu je, doktrinerski, kao da nije znao da je ova balkanska zemlja pod strašnom austrougarskom okupacijom, a njena vlast i vojska u u izbeglištvu, rekao:„Podignite revoluciju”. Ovaj fanatik „permanentne revolucije“, na pitanje o oslobađanju Bosne i Hercegovine, kaže:“Da Bosna bude slobodna treba osloboditi i Indiju.“, na šta Janković, videći da su Srbi ostavljeni na cedilu, kaže:“Jadna Bosna. Jadni mi!“

Posle dolaska Lenjina na vlast, Janković decembra 1917. godine. On piše da palata ruskih careva nije oštećena u borbi, nego su je opljačkali revolucionari. „Nagrnuli su u podrume da isprobaju vina od sto godina doneta sa Krima i Besarabije. Pijani oni su prošetali po gornjim odajama gde su gospostovali tirani i gde se do oktobra baškario Kerenski. Boljševici su poštedeli dvor spolja, ali su ga razorili iznutra. Najbogatiji dvor, najluksuznije odaje, najdragocenije zbirke umetničkih proizvoda izgaženi su nogama pijanih vojnika Crvene garde onda kada od carizma nije bilo ni traga;  kad je cela carska porodica bila u strašnom Sibiru; kad su svi veliki kneževi bili pohapšeni i prognani”… U dečjim odajama „ormani sa igračkama, pajaci, konjići, kola, loptice, sve je to masakrirano i nasilno zdrobljeno. Sa stoličica i ormana zguljena je svilena tkanina i odneta. U sobi ruskog prestolonaslednika radilo je neko ekonomsko odeljenje Kerenskog. On je kriv što je ova riznica bogatstva oštećena. Njegovi službenici bili su prvi koji su načeli narodnu svojinu u dvoru”, piše Radoje Janković optužujući Kerenskog da je od mnogih prostorija u Petrogradu „našao da je najbolje zasedati po dvorcu gde je svaka sitnica mamila”. Kerenski je uz to voleo da se „baškari po carskim odajama, svira na pijaninu ruske romanse i deklamuje Puškina”. Poražavajuća slika revolucije na svakom mestu: sve je bilo isprevrtano i izubadanao, a u „carskim krevetima prebivali su Nekrasov i Konovalov”. Slično je bilo u sobama carice Aleksandre, „žutoj sobi”, bilijar sali, sobama princeza Tatjane i Olge, učionicama, toaletima, sa umetničkim slikama, zlatnim predmetima, vazama, brokatnim zavesama koje su isečene i odnete, drvenim garniturama…

Radoje Janković je sretao i Lenjina, koji je, po njemu, otrovan marksismom, profesionalni revolucionar koji je, kao i ostali komesari, smatrao Rusiju poslednjom brigom. Jer, svi su oni gledali samo svetsku revoluciju, a svetlost im je dolazila jedino od marksizma:“Vladimir Iljič Uljanov nije bio veliki čovek. On je bio samo revolucionar. Imao sam priliku  da 1917. i 1918. godine slušam Lenjinove govore. Svi njegovi govori, sve njegovo obilato pisanje imali su karakter ne velike duhovne, već revolucionarne delatnosti. Brže no iko, smelije no iko, nekompromisnije no iko, Lenjin je težio primeni integralnog marksizma u ruskoj revoluciji. Lenjin je bio pasionirani, rođeni revolucionar, za njega je ravolucija radi revolucije bila životna vizija. Lenjin je bio heroj jedne imaginarne reforme sprovođene u mukama i krvi jednog seljačkog naroda, da bi se konačno utvrdilo da su marksizam i komunizam smišljeni protivnici slobodnog duhovnog čoveka. Sovjetski komesari  smatrali su Rusiju poslednjom brigom. Oni su videli svetsku revoluciju. Njima je svetlost dolazila jedino iz marksizma.“

UTISCI STANISLAVA VINAVERA

Srbski Jevrejin Stanislav Vinaver, rođak jednog od vođa kadeta u Februarskoj revoluciji, bio je u Rusiji, po zadatku svoje otadžbine, baš kad se revolucija odvijala. Iako je bio protiv boljševičkog terora, on nije voleo ni pokret belih, smatrajući ih reakcionarima koji bi da uspostave stari poredak. U knjizi „Ruske povorke“ Vinaver je jasan:“Ja boljševike mrzim iz sve duše što su uveli monopol na slobodu, na ideale, na socijalizam, na bunt – i stvorili svoje krvavo i fantastično carstvo na najstrašnijoj, najužasnijoj laži: da je bunt, da je revolt, da je proleterska diktatura, da je baš socijalizam – ona karikatura, onaj njihov krvavi užas, koji danas istrebljuje stotine hiljada ljudi.“

Kao istinski srbski rodoljub, Vinaver će kasnije uočiti posledice revolucije u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Tada  tvrdi da su mnogi Hrvati postajali boljševici da bi mogli da mrze Srbe koje je Kominterna proglasila hegemonim narodom. U  svom tekstu „Beograd i g. Krleža/Zagonetka g. Krleže“ pisao je 1924. godine  o maskiranoj  srbofobiji autora „Povratka Filipa Latinovića“. Naime, Krleža je, tih dana, lamentirajući nad tužnim sudbinama Svetozara Markovića i Dimitrija Tucovića, i navodno grdeći srbsku buržoaziju, pisao o Beogradu punom potomaka „provalnika i konjokradica“ koji su sada „ekselencije i diplomate“, gradu koji je snašla „poplava smeća i hohštaplera“. Vinaver je krležijansko prenemaganje rendgenski dijagnostifikovao: “Prilikom svoga boravka u Rusiji, u ruskoj revoluciji, primetio sam vrlo čudnovatu činjenicu. Oni Hrvati koji su bili najzagriženiji frankovci, koji su, usled pogrešnog vaspitanja, mrzeli Srbe kao kugu, presaldumili su se iz reakcionara u komuniste. Njihov komunizam je bio samo i jedino mržnja na Srbe, koji, još veoma zagrejani nacionalizmom, ne imađahu vremena za svečovečansku evoluciju“. Takav, frankovački „komunizam“ Vinaver uočava i kod Krleže, koji ne dokazuje da je „cela buržoaska kultura ropska i gadna, već da je Srbija i Beograd, da su oni gadni“. I dodaje Vinaver: “Sve ono zbog čega socialisti optužuju buržoaziju, buržoaski sistem, sve to g. Krleža ističe kao specialitet Beograda“. 

MILOŠ MOSKOVLJEVIĆ O REVOLUCIJI

Mladi srbski naučnik Miloš Moskovljević, kasnije aktivista pokreta levih zemljoradnika, takođe je prisustvovao revolucionarnim vrenjima u Rusiji. On je u to vreme vodio dnevnik, iz koga se jasno vidi kakav je haos vladao u negda moćnoj zemlji:“Broj novčanica prelazi 15 milijardi rubalja, više čak nego za vreme Francuske revolucije. Ako ovako ekonomsko rastrojstvo i nemoć potraje njena finansijska moć neće se moći dići ni posle rata, jer su fabrike uništene i prestale da rade, i neće moći podmirivati potrebe u industrijskim proizvodima, koji će se morati dovoziti, za što treba plaćati zlatom (sad je zlatna rezerva spala na 1.200.000.000 rubalja, a neće se imati šta izvoziti, jer je zemlja napuštena i zaparložena, te za dugo vremena jedva će moći sebe sama ishranjivati).“

Moskovljević je bio zapanjen diletantizmom februarskih revolucionara, koji su smatrali višepartijski sistem panacejom koja će rešiti sve društvene probleme. Pitao se kako se može, propagandom od dva – tri meseca, “toliko nastojavati na suverenitetu i volji naroda”, “kako se može oslanjati na njegovo mišljenje” jer narod “neće da glasa, ne zna kako da glasa, niti poznaje partije i njihove programe”. On je shvatio da će narod  podleći dejstvu “rđavih, demagoških agitatora, koji ugađaju njegovim najnižim instiktima”, pa će glasati “za ono što može doneti propast zemlji”.

Partijska demokratija u zemlji u kojoj takvog sistema nije bilo značila je, po Moskovljeviću, “dati detetu oštar nož da se igra s njim”. Partijski čelnici “ne mogu da se slože i nađu načina da izvuku zemlju na pravi put”, nadajući se da će to da, pukim glasanjem, “učine tamne mase naroda”. Posle svega, u haosu koji dolazi, uočio je Moskovljević, nastupiće diktatura. Štrajkovi su razdirali zemlju, i nikog nije bilo briga za opšti interes. Moskovljević beleži da je naročito bio štetan štrajk na železnici: “Egoistični klasni interesi odgurnuli su u stranu primordijalne interese cele zemlje; železničari su kao drumski razbojnici. Napali na celu zemlju, samo da je opljačkaju i sebe zadovolje, ne obzirući se na grozne prilike u kojima se ona nahodi, i noćas su otpočeli štrajk.”

Videći da boljševici sve čine da Rusiju liše slobode misli i odlučivanja, on je slutio kakve će to posledice imati. U doba dvovlašća Privremene vlada i petrogradskog Sovjeta, boljševička demagogija je u punom jeku, o čemu Moskovljević piše: “Trocki s jedne strane govori kako vlada pošto-poto gleda da odloži Ustavotvornu skupštinu, zato ide u Moskvu da ne bi bila pod uticajem sovjeta, a s druge strane opet govori kako se mora sazvati Kongres sovjeta da zameni Ustavotvornu skupštiny, koja se neće moći sazvati zbog vojno-političkih prilika”. To jest, boljševici, po Moskovljeviću, “na sve moguće načine gledaju da ometu Ustavotvornu skupštinu”. Glavni cilj boljševika je da Rusija ne ostane u antinemačkom frontu, pa zato “gledaju da što više ocrne vladu i onemoguće Skupštinu, da se dokopaju vlasti, i dočekaju svoga prijatelja Viljema” (nemačkog cara, nap. V.D.)

Iako je mislio da su Lenjin, Trocki i družina diletanti, Moskovljević je ipak video da su oni sposobni da izvedu prevrat. U dnevniku piše da su “pošto su pripremili teren u pukovima, u toku noći i danas postali gospodari situacije: zauzeli stanice (Finsku i Moskovsku), Narodnu banku, Telegraf, Telefon, Marijin dvorac, odakle su izbacili Predparlament”. S tim u vezi, on je u dnevniku 25. oktobra zabeležio: “Pa ipak se desi ono o čemu se već toliko dana govori, čega su se svi plašili, ali nisu verovali da će da se ostvari – danas, na dan Kongresa sovjeta boljševiki su uzeli vlast u svoje ruke; sve skoro mirno, bez krvi, jer je nisu imali od koga uzeti, pošto vlasti skoro nije ni bilo./…/ Krstarica `Aurora` stoji u Nevi. Po ulicama mirno, nešto manje sveta; retko kad prođe vojnička patrola, bog bi je znao čija. Oko podne su bile izlepljene boljševičke plakate, gde javljaju da će uskoro vlast preći u njihove ruke, pozivaju građane da budu mirni, a oni obećavaju da će strogo održavati red i čuvati od nasilja i grabeži. Uopšte organizovali su se dobro i mnogo obećavaju: brz i koristan demokratski mir, seljacima zemlju, radnicima kontrolu nad industrijom. Glavni im je štab Smoljni, gde ima mnogo vojske i mitraljeza, a Zimnji dvor je vladin, ali pojedine trupe koje su bile verne vladi, čim su videli da boljševiki pridobijaju pretežnost, odmah su prešli njima. Takav je Rus – pokaži mu silu, pesnicu odmah je uz tebe!“

Između dva svetska rata, Moskovljević sarađuje sa  Dragoljubom Jovanovićem i levim zemljoradnicima, a posle rata sa Titom i novom vlašću u Jugoslaviji, ali, kao i Dragoljub Jovanović, brzo biva odstranjen, jer su Broz i njegovi saradnici dosledni učenici Lenjina i družine, koji su koristili „saputnike“ dok mogu, a onda ih puštali niz vodu. Povodom pedesetogodišnjice revolucije u Rusiji, Moskovljević je u svom dnevniku zapisao: “Kao prisutnik revolucije u Petrogradu nisam se mogao složiti s radom boljševika, kao što se nisam složio niti se slažem s radom njihovih učenika – naših komunista.“

UMESTO ZAKLJUČKA

Kralj Aleksandar Karađorđević bio je duboko vezan za carsku Rusiju. Bio je u Paževskom korpusu, imao je ruskog vaspitača, nadao se da će se oženiti velikom kneginjom Olgom, ćerkom Cara Mučenika, a njegova rođena sestra, Jelena, udala se sina velikog kneza Konstantina Konstantinoviča, Ivana Konstantinoviča Romanova, koga su boljševici ubili u Alapajevsku jula 1918, pri čemu je kneginja Jelena mesecima bila u boljševičkom ropstvu, i jedva se izbavila. Zato je Aleksandar svim silama bio protiv Sovjetskog Saveza, koji je srušio carsku Rusiju; zato je u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca primio mnogo ruskih izbeglica, koji su odbegli od krvavog režima boljševika.

Kralj Aleksandar i Srbi su uvek ostali verni uspomeni Svetog Cara Mučenika, pa su i državnu politiku oblikovali prema tome. Milana Živanović o tome piše: “U periodu koji je usledio nakon okončanja Prvog svetskog rata i trajao do početka Aprilskog 1941. godine, percepcija ruskog imperatora se najintenzivnije razvijala. Uprkos nestanku ruske carevine, stvaranjem Kraljevine SHS očuvana je dotadašnja rusofilska državna linija budući da su novom državom upravljali dinastija Karađorđević i predstavnici elite Kraljevine Srbije poput Nikole Pašića. Uostalom, kralj Aleksandar je bio pitomac vojne škole u Petrogradu i sa vladajućom carskom porodicom je bio povezan i preko rodbinskih veza. Uspostavljeni su diplomatski odnosi sa antiboljševičkim centrima koji su se borili protiv novog režima, čije su ideje (i realizacija) društvenog preobražaja kod srpske elite izazivali strah od revolucije. Taj strah je bio povezan sa boljševičkim parolama o svetskoj revoluciji, pripremanjem i ubacivanjem agenata na teritoriju Kraljevine, njihovom unutrašnjom politikom, kao i sa činjenicom da je kneginja Jelena Karađorđević bila u boljševičkom zarobljeništvu. To su osnovni faktori koji su odredili posleratnu antikomunističku politiku kralja Aleksandra, odnosno odbacivanje mogućnosti uspostavljanja diplomatskih odnosa sa Sovjetskim Savezom. Pritom treba naglasiti i da je nesumnjiv uticaj imala i pomoć imperatora Nikolaja II Kraljevini Srbiji tokom Prvog svetskog rata.“  

Ipak, simpatije prema Rusima, makar i sovjetskim, ostale su; u vazduhu su bile i levičarske ideje o revoluciji kao izlazu iz mnogih ćorsokaka epohe. Draža Mihailović je, posle Prvog svetskog rata, kažnjavan jer je dizao zdravicu revoluciji u Rusiji, a Dragiša Vasić je gledao svoje „Crvene magle“ na obzorju epohe. Crnorukci, poput Božina Simića i Mustafe Golubića, Sovjetski Savez su doživeli kao obnovljenu Rusiju s kojom treba biti u savezu. Za vreme Drugog svetskog rata, mnogi obični Srbi Staljina su doživljavali kao ruskog cara, a Titova propaganda je, da bi pridobila nove borce, po Bosni širila glasine kako se kralj Petar ženi Staljinovom ćerkom Svetlanom. Tito je 1948. godinu iskoristio ne toliko za obračun sa Džugašvilijem, koliko za borbu protiv srbske rusofilije. 

Ipak, ljubav između dva bratska naroda ostala je i ostaće dok god budemo išli putem predaka, koji su znali da je jedinstvo našeg duha trajno i utemeljeno na Hristu i Njegovim večnim vrednostima.

______________________________________

KORIŠĆENA LITERATURA:

1. Zoran Spalajković: Političko zaveštanje srpskom narodu dr Miroslava Spalajkovića, www.27march.org/images/File/dr_miroslav_spalajkovic.pdf

2. Srbija i ruska revolucija 1917. Nove teme i izazovi. Tematski zbornik radova, Institut za noviju istoriju Srbije,  INSTITUT SLAVЯNOVEDENIЯ ROSSIЙSKOЙ AKADEMII NAUK,mgimo.ru/upload/iblock/844/Tematski%20zbornik%20radova%202017%20(2).pdf

3. Stanislav Vinaver, Ruske povorke, Zemlje koje su izgubile ravnotežu, Službeni glasnik, Zavod za udžbenike, Beograd 2015.

4. Miloš Moskovljević, U velikoj ruskoj revoluciji/ Dnevničke beleške ( priredio Momčilo Isić ), Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd 2007.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Srbi i boljševička revolucija

* Obavezna polja