nikita-bondarjev01Испоставило се да су март и април 2014. за Србију изузетно богати политичким догађајима, и без претеривања, судбоносни. Одржани су парламентарни избори и избори градоначелника у низу принципијелно важних градова и општина, укључујући и српску престоницу, Београд. Као што су претпостављали експерти РИСИ, и на парламентарним и на регионалним изборима убедљиво је победила Српска напредна странка (СНС). Лидер странке Александар Вучић аутоматски постаје први човек новог владајућег кабинета и, што је још значајније, читава вертикала власти – председник, премијер, кључни министри и градоначелници великих српских градова – постаје једнопартијска. Тога није било од времена Милошевића.

Притом, на парадоксалан начин – гледаност и читаност српских медија открива веће интересовање друштва за догађаје у Украјини него за сопствену политичку кухињу. Портрети Владимира Путина, речи „Крим“, „Севастопољ“, „Донбас“ не силазе са првих страница српских новина, а иницијативе лидера напредњака Вучића у најбољем случају доспевају на другу страницу. Посебно интересовање Срба за догађаје у Украјини објашњава се не само „посебним односима Србије и Русије“, о којима је јавно говорио Вучић за време недавне посете Немачкој, него и тиме што људи на Балкану украјинске догађаје очигледно одмеравају према себи.

Паралеле између изласка Крима из састава Украјине и догађаја током последњих петнаест година на Косову заиста су сасвим очигледне. О томе је говорио и Владимир Путин у свом „кримском говору“: „кримске власти су се ослањале на познати косовски преседан, који су наши западни „пријатељи“ сами направили својим сопственим рукама – у ситуацији апсолутно аналогној кримској, одвајање Косова од Србије признали су легитимним, самим тим доказујући да за проглашавање региона независним никаква дозвола централних власти земље – није потребна. На основу т. 2 чл. 1. Статута Уједињених нација Међународни суд ОУН сложио се с тим, њихова формулација – „опште међународно право не садржи никакву забрану проглашења независности“, исто ту се каже да „декларације о независности могу да крше унутрашње законодавство, ипак, то не значи да се крши међународно право“. Деловања Кримљана потпуно се уклапају у ову инструкцију, али се због нечег оно што је дозвољено Албанцима на Косову, забрањује становницима Крима…“

На први поглед, упоређивање Крима и Косова иде на руку косовским Албанцима – ако Русија признаје одвајање Крима, значи, дужна је да призна и независност Косова. Међутим, позиција руског МИП о Косову остаје непромењена – албанску Републику Косово Русија неће признати пре него што то учини Београд, а у датом моменту ситуација у покрајини треба да се решава у складу са резолуцијом ОУН Nо.1244.

Насупрот томе, могућа је супротна пројекција припајања Крима Русији у односу на ситуацију са Косовом.

У том случају са Кримом се изједначавају етнички српски делови севера Косова познати као Ибарски Колашин. Крим је припојен Украјини 1954. године, а Ибарски Колашин Косову 1959. године. У оба случаја то је било условљено политичким прорачуном и реализовано искључиво волунтаристичким методама, комунистичке вође нису сматрале за потребно да сазнају мишљење народа о таквом „прекрајању“. У оба случаја области су откинуте од свог културног и језичког простора (од Србије и РСФСР) и припојене етнички и историјски страном субјекту (Украјинској ССР и аутономној покрајини Косово). Аналогија говори сама за себе.

Проблем је у томе што је српски национални покрет на северу Косова ослабљен, па данас једноставно нема ко да промовише тезу о принципијелној идентичности ситуација (или „случајева“, како се уобичајено називају у политичком новинарству) Украјина-Крим и Косово-Ибарски Колашин.

Krim-Kosovo-Evropa

Уопште, реакција на догађаје на Криму на територији српско-хрватског језичког простора изгледа сасвим предвидљиво. Што је у земљи јачи утицај атлантистичких снага, тиме је више артикулисано исказивање осуде поступака Русије. Најдоследнија је Црна Гора: Министарство иностраних послова и евроинтеграција (речит назив, зар не?) уочи одржавања референдума на Криму изразило је „забринутост због недостатка интензивног дијалога“ и позвало Русију да се уздржи од једностраних потеза. Шеф парламента Црне Горе Ранко Кривокапић пожурио је да амбасади Украјине у Подгорици изрази саосећање у тој „тешкој“ ситуацији и зажалио што ће само „накнадна помоћ“ помоћи Кијеву. Кривокапић је лично изразио жељу да ускоро посети Кијев у улози садашњег председавајућег Парламентарне скупштине ОЕБС. Још отворенији био је премијер земље Мило Ђукановић, који је приликом посете САД изјавио да је Русија агресор, а поступци Русије на Криму још једном уверавају Црну Гору у неопходни и што бржи улазак у NATO.

Сувишно је указивати да је – за разлику од Србије – Црна Гора данас подржала све санкције ЕУ против Русије. Иако је на заседању Генералне скупштине ОУН Србија гласала за осуду деловања Русије на Криму, одбила је да учествује у било каквим међународним санкцијама против Русије. Тим поводом Александар Вучић је изјавио: „Србија има посебне односе са Русијом, то је објективна стварност, не можемо се претварати да таквих односа нема“. Индикативно је да је Вучић то изјавио после сусрета са канцеларком СРН Ангелом Меркел на заједничкој конференцији са шефом немачког МИП Франком-Валтером Штајнмајером, који је уверио Вучића да „схвата значај односа са Русијом за Србију“.

Односно, можемо да приметимо да су се два блиска народа, међусобно, чак блискија него Руси и Украјинци, фактички нашла на различитим странама нове „гвоздене завесе“ коју ЕУ и САД подижу око Русије.

Лако је разумети мотиве црногорских лидера – у Црној Гори Срби се налазе у исто тако тешкој ситуацији као и Руси у Украјини, избацују се српска књижевност и језик у циљу стварања вештачког „црногорског језика“, води се активна борба са Српском православном црквом (Београдском Патријаршијом). За њих је „кримски преседан“ не само начин да заслуже захвалност Брисела, него и непријатно подсећање да је у свету све пролазно и да се заставе независних држава могу брзо подићи и још брже спустити.

Очигледно је да су погледи на Кримски преседан српског становништва Црне Горе и становништва које подржава идеју црногорске „независности“ (италијанизовани Црногорци, Албанци, Муслимани и Хрвати) потпуно супротни. Сувише су видљиве аналогије судбина те мале приморске државе и Кримског полуострва које запљускује Црно море.

Са истом позицијом наступила је и званична Хрватска, чији је премијер изјавио да су догађаји на Криму агресија и да је Хрватска спремна да се придружи санкцијама ЕУ против Русије, ако пређе „црвену линију“, односно, настави да проширује зону утицаја у Украјини. У овом контексту занимљив је чињеница да се на челу мисије ОЕБС у Украјини налази активни хрватски дипломата и новинар, Хидајет Бишчевић. Хрватске медије толико брине питање Крима да су се у ударним насловима поводом парламентарних избора у Србији, који су одржани истовремено са Кримским референдумом, појавиле речи „Крим је засенио српске изборе“. Хрватски медији са посебном пажњом прате не само догађаје на Криму, него и како ће „кримски преседан“ утицати на догађаје на Балкану.

Председник Републике Српске Милорад Додик изјавио је 18. марта 2013. да је тешко правити аналогије између догађаја на Криму и на Косову јер је на Косову независност проглашена нелегално и путем насиља, а на Криму је све било обрнуто. Ипак, чини се да је више симболична друга аналогија коју лидер те државне творевине у саставу Босне и Херцеговине има у виду. „Да је Косово ишло путем исто таквих процедура као Крим данас, ја бих изашао и рекао да је то право народа на самоопредељење, јер желим то право за све људе и народе, наравно, и за босанске муслимане који су 1991. хтели да изразе своје право на самоопредељење у облику одвајања од Југославије“. Додик је такође истакао да нису сви на Косову изашли на референдум о независности (имајући у виду српско подручје на северу Косова), а Крим је читав гласао. После тога лидер босанских Срба још једном је поновио званични став Републике Српске у Босни и Херцеговини – „народ Крима изашао је на легитимни и демократски референдум у складу са међународним правом и повељом ОУН-а о праву народа на самоопредељење. Ја поздрављам демократски и легални референдум народа Крима и његову одлуку о независности коју је изабрао, а такође и споразум између Руске Федерације и Крима који подразумева улазак Крима у састав Руске Федерације“.

milo-djukanovic-i-dzozef-bajden

Није случајно овакво намерно истицање права народа на самоопредељење заједно са потпуно транспарентним и честим алузијама да је то право универзално. З. Ђинђић је још 2002. (мало пре његовог убиства, чији су наручиоци остали ненађени) у низу интервјуа немачким и српским медијима говорио о томе да је право народа на самоопредељење за Србију тешко питање. Ако се то право призна, настављао је покојни српски премијер, онда треба да се помиримо са губитком Косова, али је онда неизбежан „нови Дејтон“ и ново одређивање граница за земље „бивше Југославије“, што је изазвало буру негодовања у Сарајеву и Загребу.

Сада, 2014. године, пошто је Хрватска остварила свој историјски сан о уласку у ЕУ, идеје о „Дејтону-2“ не звуче тако дисонантно. Босна и Херцеговина у унитарном издању, које тако пажљиво монтирају амерички политичари, за Хрватску није привлачна због низа разлога: тамо се број Хрвата сваке године смањује, број муслимана и њихова политичка улога расту, идеја муслиманско-хрватске Федерације у Босни показала је своју потпуну слабост у питањима заштите интереса локалног хрватског становништва.

С друге стране, Хрватска се са изузетном забринутошћу односи према сваком јачању Србије схватајући да ако се говори о праву на самоопредељење, онда може да се покаже спорном не само целовитост Босне и Херцеговине, него и такозваног Западног Срема – развијеног региона око Вуковара уз границу Србије у којем се концентрише српско становништво које је остало у Хрватској. Ево због чега изјаве председника Републике Српске, Милорада Додика, о праву народа Крима на самоопредељење привлаче разумљиву пажњу у читавом региону. При том се мора истаћи да је за разлику од српског естаблишмента, којега муче проблеми спровођења велике политике за мале паре, већини Срба Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине политика Русије на Криму блиска и јасна. То се види по безбројним коментарима и „лајковима“ на те коментаре на информативним порталима, по изјавама људи на улицама и кафанама и по оној посебној добронамерности са којом Срби изговарају реч Крим. Види се и по томе што у Србији није одржана ниједна, чак ни мала акција за подршку Украјини, али је било неколико масовних митинга пријатеља Русије за подршку борби Руса за своја права на Криму и у Новоросији.

Онај који је у немоћном гневу гледао у небо које избацује бујице ракета, ко је видео пламен фабрика и кућа запаљених бомбама које су падале са незамисливих висина, ко је видео реке избеглица које одлазе са завежљајима са пепелишта родних кућа, не може бити равнодушан према ономе што се десило у марту 2014. на Криму и непосредно се дешава у овом тренутку на Донбасу.

Аутор је доктор историјских наука, Руски институт за стратешка истраживања


Извор: Факти

Оставите коментар

Оставите коментар на Србија и Црна Гора на супротним странама завесе

* Обавезна поља