nikita-bondarjev01Ispostavilo se da su mart i april 2014. za Srbiju izuzetno bogati političkim događajima, i bez preterivanja, sudbonosni. Održani su parlamentarni izbori i izbori gradonačelnika u nizu principijelno važnih gradova i opština, uključujući i srpsku prestonicu, Beograd. Kao što su pretpostavljali eksperti RISI, i na parlamentarnim i na regionalnim izborima ubedljivo je pobedila Srpska napredna stranka (SNS). Lider stranke Aleksandar Vučić automatski postaje prvi čovek novog vladajućeg kabineta i, što je još značajnije, čitava vertikala vlasti – predsednik, premijer, ključni ministri i gradonačelnici velikih srpskih gradova – postaje jednopartijska. Toga nije bilo od vremena Miloševića.

Pritom, na paradoksalan način – gledanost i čitanost srpskih medija otkriva veće interesovanje društva za događaje u Ukrajini nego za sopstvenu političku kuhinju. Portreti Vladimira Putina, reči „Krim“, „Sevastopolj“, „Donbas“ ne silaze sa prvih stranica srpskih novina, a inicijative lidera naprednjaka Vučića u najboljem slučaju dospevaju na drugu stranicu. Posebno interesovanje Srba za događaje u Ukrajini objašnjava se ne samo „posebnim odnosima Srbije i Rusije“, o kojima je javno govorio Vučić za vreme nedavne posete Nemačkoj, nego i time što ljudi na Balkanu ukrajinske događaje očigledno odmeravaju prema sebi.

Paralele između izlaska Krima iz sastava Ukrajine i događaja tokom poslednjih petnaest godina na Kosovu zaista su sasvim očigledne. O tome je govorio i Vladimir Putin u svom „krimskom govoru“: „krimske vlasti su se oslanjale na poznati kosovski presedan, koji su naši zapadni „prijatelji“ sami napravili svojim sopstvenim rukama – u situaciji apsolutno analognoj krimskoj, odvajanje Kosova od Srbije priznali su legitimnim, samim tim dokazujući da za proglašavanje regiona nezavisnim nikakva dozvola centralnih vlasti zemlje – nije potrebna. Na osnovu t. 2 čl. 1. Statuta Ujedinjenih nacija Međunarodni sud OUN složio se s tim, njihova formulacija – „opšte međunarodno pravo ne sadrži nikakvu zabranu proglašenja nezavisnosti“, isto tu se kaže da „deklaracije o nezavisnosti mogu da krše unutrašnje zakonodavstvo, ipak, to ne znači da se krši međunarodno pravo“. Delovanja Krimljana potpuno se uklapaju u ovu instrukciju, ali se zbog nečeg ono što je dozvoljeno Albancima na Kosovu, zabranjuje stanovnicima Krima…“

Na prvi pogled, upoređivanje Krima i Kosova ide na ruku kosovskim Albancima – ako Rusija priznaje odvajanje Krima, znači, dužna je da prizna i nezavisnost Kosova. Međutim, pozicija ruskog MIP o Kosovu ostaje nepromenjena – albansku Republiku Kosovo Rusija neće priznati pre nego što to učini Beograd, a u datom momentu situacija u pokrajini treba da se rešava u skladu sa rezolucijom OUN No.1244.

Nasuprot tome, moguća je suprotna projekcija pripajanja Krima Rusiji u odnosu na situaciju sa Kosovom.

U tom slučaju sa Krimom se izjednačavaju etnički srpski delovi severa Kosova poznati kao Ibarski Kolašin. Krim je pripojen Ukrajini 1954. godine, a Ibarski Kolašin Kosovu 1959. godine. U oba slučaja to je bilo uslovljeno političkim proračunom i realizovano isključivo voluntarističkim metodama, komunističke vođe nisu smatrale za potrebno da saznaju mišljenje naroda o takvom „prekrajanju“. U oba slučaja oblasti su otkinute od svog kulturnog i jezičkog prostora (od Srbije i RSFSR) i pripojene etnički i istorijski stranom subjektu (Ukrajinskoj SSR i autonomnoj pokrajini Kosovo). Analogija govori sama za sebe.

Problem je u tome što je srpski nacionalni pokret na severu Kosova oslabljen, pa danas jednostavno nema ko da promoviše tezu o principijelnoj identičnosti situacija (ili „slučajeva“, kako se uobičajeno nazivaju u političkom novinarstvu) Ukrajina-Krim i Kosovo-Ibarski Kolašin.

Krim-Kosovo-Evropa

Uopšte, reakcija na događaje na Krimu na teritoriji srpsko-hrvatskog jezičkog prostora izgleda sasvim predvidljivo. Što je u zemlji jači uticaj atlantističkih snaga, time je više artikulisano iskazivanje osude postupaka Rusije. Najdoslednija je Crna Gora: Ministarstvo inostranih poslova i evrointegracija (rečit naziv, zar ne?) uoči održavanja referenduma na Krimu izrazilo je „zabrinutost zbog nedostatka intenzivnog dijaloga“ i pozvalo Rusiju da se uzdrži od jednostranih poteza. Šef parlamenta Crne Gore Ranko Krivokapić požurio je da ambasadi Ukrajine u Podgorici izrazi saosećanje u toj „teškoj“ situaciji i zažalio što će samo „naknadna pomoć“ pomoći Kijevu. Krivokapić je lično izrazio želju da uskoro poseti Kijev u ulozi sadašnjeg predsedavajućeg Parlamentarne skupštine OEBS. Još otvoreniji bio je premijer zemlje Milo Đukanović, koji je prilikom posete SAD izjavio da je Rusija agresor, a postupci Rusije na Krimu još jednom uveravaju Crnu Goru u neophodni i što brži ulazak u NATO.

Suvišno je ukazivati da je – za razliku od Srbije – Crna Gora danas podržala sve sankcije EU protiv Rusije. Iako je na zasedanju Generalne skupštine OUN Srbija glasala za osudu delovanja Rusije na Krimu, odbila je da učestvuje u bilo kakvim međunarodnim sankcijama protiv Rusije. Tim povodom Aleksandar Vučić je izjavio: „Srbija ima posebne odnose sa Rusijom, to je objektivna stvarnost, ne možemo se pretvarati da takvih odnosa nema“. Indikativno je da je Vučić to izjavio posle susreta sa kancelarkom SRN Angelom Merkel na zajedničkoj konferenciji sa šefom nemačkog MIP Frankom-Valterom Štajnmajerom, koji je uverio Vučića da „shvata značaj odnosa sa Rusijom za Srbiju“.

Odnosno, možemo da primetimo da su se dva bliska naroda, međusobno, čak bliskija nego Rusi i Ukrajinci, faktički našla na različitim stranama nove „gvozdene zavese“ koju EU i SAD podižu oko Rusije.

Lako je razumeti motive crnogorskih lidera – u Crnoj Gori Srbi se nalaze u isto tako teškoj situaciji kao i Rusi u Ukrajini, izbacuju se srpska književnost i jezik u cilju stvaranja veštačkog „crnogorskog jezika“, vodi se aktivna borba sa Srpskom pravoslavnom crkvom (Beogradskom Patrijaršijom). Za njih je „krimski presedan“ ne samo način da zasluže zahvalnost Brisela, nego i neprijatno podsećanje da je u svetu sve prolazno i da se zastave nezavisnih država mogu brzo podići i još brže spustiti.

Očigledno je da su pogledi na Krimski presedan srpskog stanovništva Crne Gore i stanovništva koje podržava ideju crnogorske „nezavisnosti“ (italijanizovani Crnogorci, Albanci, Muslimani i Hrvati) potpuno suprotni. Suviše su vidljive analogije sudbina te male primorske države i Krimskog poluostrva koje zapljuskuje Crno more.

Sa istom pozicijom nastupila je i zvanična Hrvatska, čiji je premijer izjavio da su događaji na Krimu agresija i da je Hrvatska spremna da se pridruži sankcijama EU protiv Rusije, ako pređe „crvenu liniju“, odnosno, nastavi da proširuje zonu uticaja u Ukrajini. U ovom kontekstu zanimljiv je činjenica da se na čelu misije OEBS u Ukrajini nalazi aktivni hrvatski diplomata i novinar, Hidajet Biščević. Hrvatske medije toliko brine pitanje Krima da su se u udarnim naslovima povodom parlamentarnih izbora u Srbiji, koji su održani istovremeno sa Krimskim referendumom, pojavile reči „Krim je zasenio srpske izbore“. Hrvatski mediji sa posebnom pažnjom prate ne samo događaje na Krimu, nego i kako će „krimski presedan“ uticati na događaje na Balkanu.

Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik izjavio je 18. marta 2013. da je teško praviti analogije između događaja na Krimu i na Kosovu jer je na Kosovu nezavisnost proglašena nelegalno i putem nasilja, a na Krimu je sve bilo obrnuto. Ipak, čini se da je više simbolična druga analogija koju lider te državne tvorevine u sastavu Bosne i Hercegovine ima u vidu. „Da je Kosovo išlo putem isto takvih procedura kao Krim danas, ja bih izašao i rekao da je to pravo naroda na samoopredeljenje, jer želim to pravo za sve ljude i narode, naravno, i za bosanske muslimane koji su 1991. hteli da izraze svoje pravo na samoopredeljenje u obliku odvajanja od Jugoslavije“. Dodik je takođe istakao da nisu svi na Kosovu izašli na referendum o nezavisnosti (imajući u vidu srpsko područje na severu Kosova), a Krim je čitav glasao. Posle toga lider bosanskih Srba još jednom je ponovio zvanični stav Republike Srpske u Bosni i Hercegovini – „narod Krima izašao je na legitimni i demokratski referendum u skladu sa međunarodnim pravom i poveljom OUN-a o pravu naroda na samoopredeljenje. Ja pozdravljam demokratski i legalni referendum naroda Krima i njegovu odluku o nezavisnosti koju je izabrao, a takođe i sporazum između Ruske Federacije i Krima koji podrazumeva ulazak Krima u sastav Ruske Federacije“.

milo-djukanovic-i-dzozef-bajden

Nije slučajno ovakvo namerno isticanje prava naroda na samoopredeljenje zajedno sa potpuno transparentnim i čestim aluzijama da je to pravo univerzalno. Z. Đinđić je još 2002. (malo pre njegovog ubistva, čiji su naručioci ostali nenađeni) u nizu intervjua nemačkim i srpskim medijima govorio o tome da je pravo naroda na samoopredeljenje za Srbiju teško pitanje. Ako se to pravo prizna, nastavljao je pokojni srpski premijer, onda treba da se pomirimo sa gubitkom Kosova, ali je onda neizbežan „novi Dejton“ i novo određivanje granica za zemlje „bivše Jugoslavije“, što je izazvalo buru negodovanja u Sarajevu i Zagrebu.

Sada, 2014. godine, pošto je Hrvatska ostvarila svoj istorijski san o ulasku u EU, ideje o „Dejtonu-2“ ne zvuče tako disonantno. Bosna i Hercegovina u unitarnom izdanju, koje tako pažljivo montiraju američki političari, za Hrvatsku nije privlačna zbog niza razloga: tamo se broj Hrvata svake godine smanjuje, broj muslimana i njihova politička uloga rastu, ideja muslimansko-hrvatske Federacije u Bosni pokazala je svoju potpunu slabost u pitanjima zaštite interesa lokalnog hrvatskog stanovništva.

S druge strane, Hrvatska se sa izuzetnom zabrinutošću odnosi prema svakom jačanju Srbije shvatajući da ako se govori o pravu na samoopredeljenje, onda može da se pokaže spornom ne samo celovitost Bosne i Hercegovine, nego i takozvanog Zapadnog Srema – razvijenog regiona oko Vukovara uz granicu Srbije u kojem se koncentriše srpsko stanovništvo koje je ostalo u Hrvatskoj. Evo zbog čega izjave predsednika Republike Srpske, Milorada Dodika, o pravu naroda Krima na samoopredeljenje privlače razumljivu pažnju u čitavom regionu. Pri tom se mora istaći da je za razliku od srpskog establišmenta, kojega muče problemi sprovođenja velike politike za male pare, većini Srba Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine politika Rusije na Krimu bliska i jasna. To se vidi po bezbrojnim komentarima i „lajkovima“ na te komentare na informativnim portalima, po izjavama ljudi na ulicama i kafanama i po onoj posebnoj dobronamernosti sa kojom Srbi izgovaraju reč Krim. Vidi se i po tome što u Srbiji nije održana nijedna, čak ni mala akcija za podršku Ukrajini, ali je bilo nekoliko masovnih mitinga prijatelja Rusije za podršku borbi Rusa za svoja prava na Krimu i u Novorosiji.

Onaj koji je u nemoćnom gnevu gledao u nebo koje izbacuje bujice raketa, ko je video plamen fabrika i kuća zapaljenih bombama koje su padale sa nezamislivih visina, ko je video reke izbeglica koje odlaze sa zavežljajima sa pepelišta rodnih kuća, ne može biti ravnodušan prema onome što se desilo u martu 2014. na Krimu i neposredno se dešava u ovom trenutku na Donbasu.

Autor je doktor istorijskih nauka, Ruski institut za strateška istraživanja


Izvor: Fakti

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Srbija i Crna Gora na suprotnim stranama zavese

* Obavezna polja