gaz18033aJelena Ponomarjova, doktor političkih nauka i profesor uporedne politikologije Moskovskog državnog instituta za međunarodne odnose, govori za Geopolitiku.

Iako su rusko-srpski odnosi dobri i prijateljski, očekivanja, bar sa srpske strane (tu mislimo na ubedljivu većinu srpskog naroda) su mnogo veća. Orijentacije naše dve zemlje u poslednje dve decenije se nisu poklopile – dok je Srbija bila u nacionalnoj fazi u poslednjoj deceniji 20. veka, Rusija je bila u liberalnoj i prozapadnoj fazi, dok je situacija od 2000. godine obrnuta. Kako vidite aktuelne srpsko-ruske odnose odnose i kako se u Moskvi gleda na politiku predsednika Nikolića i Vlade Dačić-Vučić koja javno i deklarativno promoviše saradnju sa Rusijom a zemlju de facto vodi u Evropsku uniju?

— Pre svega, želela bih da izrazim iskrenu zahvalnost što mi je pružena mogućnost da sa čitaocima vašeg poštovanog časopisa porazgovaram o važnim pitanjima današnjice i rusko-srpskih odnosa. U Rusiji je časopis Geopolitika dobro poznat po ozbiljnim analitičkim napisima i čitaju ga – istina, u elektronskom vidu – ne samo stručnjaci koji se bave Balkanom nego i analitičari mnogih velikih ruskih kompanija.

Što se tiče sadašnjih rusko-srpskih odnosa, oni, kako ste tačno zapazili, prolaze kroz proces ozbiljnog preobražaja. Govoreći o preobražaju, pre svega imam u vidu stepen visoke politike. Stvar je u tome što su se rusko-srpski odnosi uvek razvijali u dvema ravnima koje su se ponekad presecale, ponekad postojale uporedo, ponekad dolazile u protivrečnost. Ali na stepenu društvenih veza, ma kakva bila politika vladâ, naši narodi su bili i ostaju duhovno, mentalno, psihološki bliski. Nije slučajno što čak i Anglosaksonci Srbe nazivaju balkanskim Rusima, a Ruse evroazijskim Srbima. Međutim, i pored sve te bliskosti, neophodni su stalno razvijanje naših veza i rad sa mladim naraštajem. Tom pitanju Rusija mora posvetiti najveću pažnju, pospešiti informaciono i kulturno prisustvo u srpskim zemljama.

Što se politike tiče, reći ću vrlo blago, mnoge odluke srpskog rukovodstva izazivaju čuđenje ruske strane. Naravno, moramo shvatiti da je politika – složena igra sa mnogo poteza, cenkanje. Ali ne sme se tako primitivno cenkati – u Moskvi obećavati jedno, a nekoliko dana kasnije u Briselu – drugo. Takvo ponašanje svedoči samo o jednom – srpsko političko rukovodstvo se neodgovorno ponaša, pre svega prema sopstvenom narodu i sopstvenoj istoriji. I nama je iz Rusije vrlo tužno da sve to gledamo. Tim pre što Rusija nema nikakvih iluzija u pogledu mogućnosti ulaska Srbije u EU. Ulazak u EU za Srbiju je blef. Do toga neće doći pre nego što se Srbija priključi NATO niti pre nego što u EU bude primljena Turska. Štaviše, sve priče o evrointegracijama imaju samo jedan cilj – da se Srbija konačno otrgne od Rusije, da se onemogući pretvaranje Srbije u velikog ekonomskog i političkog regionalnog igrača.

Ne mislim da srpsko rukovodstvo to ne razume, ali izgleda da za njega nisu prioritetni nacionalni interesi Srbije, već lični. Tako da – izvlačite zaključke.

Vi ukazujete na značaj ekonomije i zaista je poslednjih pet-šest godina zabeležen rast u srpsko-ruskoj trgovinskoj razmeni, ruski kapital je počeo da ulazi u Srbiju. Ipak, kako objasniti vrlo ozbiljan medijski napad na srpsko-ruski energetski sporazum, gde je Insajder B92 ipak samo vidljivi deo vrha podvodnog politički prozapadnog ledenog brega koji hoće da torpeduje najznačajni srpsko-ruski ekonomski sporazum u novijoj istoriji, od raspada SSSR i SFRJ?

— Josif Brodski, čovek koji je bio sasvim daleko od visoke politike, ali je tanano osećao predstojeće bitke za vlast i resurse, još 1990. godine proročki je pisao: „Izgleda da će pravi ekvivalent trećeg svetskog rata biti perspektiva ekonomskog rata, gde su sva sredstva dobra i gde smisao pobede predstavlja dominantan položaj“.

Bitka za srpske zemlje počela je od trenutka sloma dvopolarnog sistema i rasturanja Jugoslavije i traje sve do danas. Uporedo sa vojnim i političkim akcijama, vodi se sveobuhvatan informacioni rat. Rusija, budući da je ne samo jedno od središta svetske politike i privrede nego i psihoistorijski protivnik Zapada, prirodno je uključena u to sučeljavanje. Zato je sasvim razumljivo to što je Gasprom postao jedan od učesnika tog rata.

U uslovima jačanja konkurencije i čak sukobljavanja na energetskim tržištima reči Henrija Kisindžera iz 1974. godine ne samo da su aktuelizovane nego su i stekle novi razvoj: „Nikada ne možete sprovoditi energetsku politiku kao čisto ekonomsku stvar. Ona je od samog početka bila predmet spoljne politike“. Danas je ozbiljno ispolitizovano ne samo energetsko tržište nego i čitav svetski ekonomski sistem, te su se Srbija i Rusija obrele u epicentru energetskh i političkih ratova. Ali to je za nas normalno stanje. Iz takvih prilika može se izvući samo jedan zaključak – treba nastaviti borbu.

vladimir-putin(2)

Predsednik Putin ima podršku ne samo građana Rusije nego i izvan granica svoje zemlje, u jednom delu međunarodne javnosti, u krugu slobodnih i nezavisnih intelektualaca u svetu, koji u Rusiji vide balans, kontratežu američkom hegemonizmu i vrednosnu alternativu ideologiji ljudskih prava. Mislim da prisustvo velikog broja zapadnih nevladinih organizacija u Rusiji koje raspolažu ogromnim resursima, ali i bogatim iskustvom u promeni vlada u svetu, i činjenica da jedan nezanemarljivi i uticajan deo ruske ekonomske, kulturne elite deli liberalni svet vrednosti, Moskvu treba da drži u stanju kontinuiranog opreza. Nesumnjivo je da je dolaskom na vlast krajem 1999. godine Putin promenio politiku, ali da je u odnosu na prethodnu Jeljcinovu administraciju izvršio i kadrovsku promenu po dubini državnog aparata?

Zaista, u Rusiji se odigravaju ozbiljne promene, kako na stepenu političkog rukovodstva tako i unutar društva. Iskustvo Egipta, Libije i Sirije ubedljivo je dokazalo da Zapad, podržavajući i promovišući „demokratske vrednosti“, u stvari uništava snažne državne tvorevine i seje haos. A sve to čini u cilju uspostavljanja kontrole nad važnim strateškim zonama. I dok je na početku „arapskog proleća“ deo ruskog rukovodstva imao iluziju kako se sa Zapadom može dogovoriti, posle Gadafijevog ubistva konačno je shvaćena nužnost jačanja sopstvene državnosti, suvereniteta, odbrambene sposobnosti. To je nemoguće začas učiniti, ali je pokrenut proces čišćenja i preispitivanja, koji će biti dugotrajan i složen. Pri tome, našem predsedniku često uspeva da promene u spoljnoj politici sprovede kudikamo brže i delotvornije nego u unutrašnjoj politici. Sem toga, Rusija predstavlja vrlo trom socijalni sistem, što, prirodno, otežava procese reformisanja. Ipak se ti procesi odvijaju i to uliva nadu u ozbiljne promene. Ako Rusija postane snažan i zaista samostalan igrač, promeniće se i prilike u Srbiji.

Vi ste u jednom tekstu ukazali na jednu zaista teško shvatljivu i prihvatljivu vezu između NATO i američkih obaveštajnih struktura sa trgovinom narkoticima. Ima li zaista dokaza za tu smelu tvrdnju i, ako je NATO produžio boravak u Avganistanu, između ostalog, da bi kontrolisao proizvodnju i promet narkoticima, kao što tvrdite, da li se time delimično može objasniti podrška Amerike i Zapada Kosovu kao važnoj teritoriji za tranzit heroina od Avganistana ka Zapadu?

— Ma koliko bilo teško shvatiti i prihvatiti da su NATO i američke obaveštajne službe povezane sa trgovinom narkoticima, to je činjenica. Moji zaključci o narkotvorstvu (kovanica po analogiji sa mirotvorstvom – prim. prev.) NATO zasnovani su na brojnim napisima ruskih i stranih stručnjaka, na podacima međunarodnih organizacija, na prostoj logici, najzad. Duboko sam ubeđena i u svojim radovima (ove godine je objavljena monografija Projekat “Kosovo”: Mafija, NATO i visoka politika) stalno dokazujem da jedan od glavnih razloga sprovođenja projekta „Kosovo“ od strane Zapada predstavlja uključenost te teritorije u svetski sistem trgovine narkoticima.

Prema podacima Federalne službe Ruske Federacije za kontrolu prometa narkotika, „kroz ruke albanskih narko-dilera svakog meseca prolazi od četiri do šest tona heroina proizvedenog od avganistanske sirovine, a godišnji prihod kriminalnih grupacija od trgovine smrtonosnim otrovom iznosi dve milijarde dolara“. Prema podacima UN, isporuke u Evropu, koja je jedan od glavnih potrošača avganistanskih opijata, dostižu oko 150 tona heroina godišnje, od čega je 35-40 tona namenjeno Rusiji. Albanska mafija u tim tokovima kontroliše 75 odsto isporuka heroina u Zapadnu Evropu i oko 50 odsto isporuka u SAD. Sasvim je očigledno da se tolike količine ne mogu prebacivati magarcima ili putničkim vozilima, već je to moguće učiniti samo velikim prevoznim sredstvima – na primer, avionima. Pri tome treba imati u vidu činjenicu da su mnogi zvanični podaci po pravilu prilično umanjeni. Stvarni tokovi su znatno ozbiljniji.

Očigledno je i to da je trgovina narkoticima u svetskim razmerama nemoguća bez podrške banaka, specijalnih službi, obaveštajnih struktura, kako državnih tako i velikih privatnih korporacija. Trgovina narkoticima je faktički najveće preduzeće na svetu. To u svojim knjigama ubedljivo pokazuju Džon Koulman, bivši saradnik MI-6, Piter Dejl Skot, bivši kanadski diplomata, profesor Kalifornijskog univerziteta u Berkliju, Vladimir Ovčinski, bivši rukovodilac ruskog odeljenja Interpola i mnogi drugi.

ponomareva-01

Izuzetna uloga trgovine narkoticima u svetskoj politici, počev od opijumskih ratova iz 19. veka, uslovljena je time što omogućava da se istovremeno reši nekoliko zadataka. Kao prvo, da se destabilizuju zemlje pa čak i čitavi regioni – „Zlatni trougao“ (Burma /Mjanmar/, Laos, Tajland), „Zlatni polumesec“ (Avganistan, Iran, Pakistan), Balkan (Albanija, Bugarska, Makedonija, Srbija). Kao drugo, da se kontroliše politička vrhuška zemalja uključenih u narko-biznis. Kao treće, da se lako upravlja stanovništvom, navlačeći ga na drogu. Kao četvrto, da se sopstveno vojno i političko prisustvo opravdava borbom sa trgovinom narkoticima i terorizmom kao njenom posledicom (najizrazitiji primer – Avganistan). Na primer, pre upada NATO u Avganistan u toj zemlji uopšte nije bilo industrijske proizvodnje opijata. To o nečemu govori. Najzad, ni izdaleka poslednje – da se na tome dobro zarađuje. Tako da ne treba imati nikakvih iluzija o tome da trgovina narkoticima predstavlja jedan od razloga što Zapad sprovodi projekat „Kosovo“.

Treba obratiti pažnju i na to da je narkotvoračka delatnost SAD i NATO kao strukture pod upravom Amerikanaca najneposrednije vezana za proširenje Alijanse i stvaranje velikih američkih baza u protektoratima stvorenim duž putanje kretanja narkotika ili u neposrednoj blizini cevovodâ. Tako, s jedne strane, kosovski narko-dileri pod pokrićem SAD i NATO obezbeđuju neprekidan prevoz narkotika iz Avganistana u Evropu po balkanskoj maršruti. S druge, Kosovo je sa njegovim velikim vojnim bazama – Bondstill i Film City – u neposrednoj blizini maršrutâ mnogih cevovoda, uključujući Južni tok. Mislim da je očito čime ta narko-država može biti pretnja jednom i pogodovati drugom.

I poslednje. SAD nikada nisu vodile rat sa narkoticima, ali su uvek vodile rat u kome su narkotike koristile kao oružje. I sve dok bude postojao NATO, na čitavom svetu će i dalje rasti proizvodnja narkotika i obim trgovine narkoticima.

Kako vi vidite rat u Siriji i njegove geopolitičke posledice na savremeni svet. Rusija je izvojevala veliku diplomatsku pobedu, ali mišljenja i očekivanja da je time i otklonjena pretnja vojne intervencije Amerike u Siriji su najblaže preuranjena. Može li eskalacija rata u Siriji i njegovo eventualno prebacivanje na Iran da ugrozi svetski mir?

— Nažalost, bez obzira na ozbiljnu diplomatsku pobedu Rusije, pitanje vojne intervencije u Siriji i dalje ostaje otvoreno. Stvar je u tome da se u hijerarhiji ciljeva „sirijskog projekta“ Vašingtona mogu izdvojiti tri glavna i međusobno povezana cilja.

1. Destabilizacija prilika na južnim granicama Rusije. Sirija je tek međukarika u agresivnim planovima Vašingtona. Posle nje objekat agresije treba da postane Iran. A posle Irana agresor izbija na same južne granice Rusije;

2. Stvaranje uslova za otpočinjanje trećeg svetskog rata. Obratite pažnju: ne otpočinjanje trećeg svetskog rata, već stvaranje uslova za njegovo otpočinjanje. Tančina je u tome što treći svetski rat Sjedinjenim Državama trenutno nije potreban. Mada u doglednoj budućnosti može zatrebati. Zašto? Regionalni rat pokrenut u jednoj od najeksplozivnijih oblasti planete lako može prerasti u svetski rat koji širi sveopšti haos. U tom haosu mogu se lako „svesti na nulu“ nagomilani astronomski dugovi SAD i Zapada u celini. Na primer, javni i spoljni dug SAD već je premašio 100 odsto BDP; spoljni dug Velike Britanije blizu je 500 odsto BDP. Tako da – ima se za šta boriti. Ipak, ponoviću, scenario svetskog rata biće pokrenut samo u slučaju ako Amerika više ne uzmogne da održava piramidu duga;

3. Očuvanje petrodolarskog monetarnog sistema. Vašington se bori za to da se trgovina resursima vrši u američkim dolarima. Istovremeno, Kina ne samo što uspostavlja sve tešnje odnose s Iranom – bez obzira na sankcije – već trguje na osnovu bartera, kliringa i u nacionalnim novčanim jedinicama umesto američkih dolara. Sem toga, Kina i Rusija su se dogovorile da se trgovina ugljovodonicima vrši u juanima. Prema tome, Irak, Libija, Sirija, Iran – to su etape borbe Vašingtona za opstanak petrodolara.

Važno je znati da je udeo dolara u međunarodnim obračunima početkom 2013. godine opao ispod psihološki važnih 50 odsto. To znači da će se borba za petrodolarski sistem zaoštravati, i u „crne“ spiskove Vašingtona mogu dospeti i druge zemlje. Ni Irak, ni Libija, ni Sirija, ni Iran ne predstavljaju pretnju međunarodnom sistemu, ali u uslovima zaoštravanja borbe za uticaj i resurse u tim zemljama podudarili su se interesi velikih naftnih i finansijskih kompanija.

Pitanje svih pitanja za Srbiju je Kosovo i Metohija. Kako vi gledate na koperativnost srpske vlade sa Briselom u organizaciji lokalnih izbora na Kosovu. Kako vidite protivljenje Srba na severu Kosova Briselskom sporazumu. Da li nesumnjivo istrajan otpor Srba sa severa Kosova može da da rezultat, pa makar i dugoročno, u naporima srpskog naroda da povrate okupiranu južnu pokrajinu u ustavno-pravni poredak Republike Srbije?

— Stvaranje „Republike Kosovo“ predstavlja važnu vododelnicu savremene istorije koja ima svetski značaj. I jako žalim one koji to ne shvataju.

Što se tiče sporazuma potpisanog u Briselu, ne mogu ga oceniti drugačije nego „Briselsko šurovanje“ – analogija sa Minhenskim šurovanjem očita je iz čitavog niza razloga.

Kao prvo, taj dokument korenito menja ne samo političku kartu regiona nego ima najšire geopolitičke posledice. Od tog trenutka ma koja teritorija pod kontrolom mafijaških i terorističkih grupacija može faktički bilo kad postati subjekat svetske politike, ako je to u interesu ovih ili onih zapadnih struktura.

nikolic-dacic-vucic 3

Kao drugo, po ko zna koji put svedoci smo grube primene dvojnih merila, kada se jednim narodima dozvoljava da imaju pravo na samoopredeljenje, a drugim ne; kada sudbinu zemalja i naroda rešavaju novac i sila, a ne pravo i pravda.

Kao treće, posmatramo praksu „lomljenja“ političkog rukovodstva zemlje, u ovom slučaju Srbije, kada ono postaje sprovodnik interesa trećih zemalja i nadnacionalnih struktura, a ne nacionalnih interesa.

Kao četvrto, taj sporazum ne samo što precrtava viševekovnu borbu srpskog naroda za svoju državnost, lišava ga istorijskih svetinja, nego i preostale Srbe na Kosovu prepušta faktičkom uništavanju i proterivanju. Njihovo mišljenje, kao ni mišljenje bosanskih Srba i sudetskih Čeha, potpisnici nisu uzimali u obzir.

I pored toga, bez obzira na sve planove Zapada, ni kao naučnica, ni kao čovek ne mogu da kažem kako je Kosovo izgubljeno za Srbe. Uverena sam: sve dok bude živ makar jedan Srbin – Kosovo nije izgubljeno. Zato treba nastaviti borbu i živeti po načelu: Naša stvar je pravedna – pobedićemo.

I na kraju nekoliko Vaših utisaka o o okruglom stolu na temu rusko-srpskih odnosa koji je nedavno održan u Beogradu u organizaciji Instituta za evropske studije i ruskog Fonda podrške javne diplomatije Gorčakov?

— Poslednjih godina Rusija, trudeći se da povrati izgubljeno tokom sramotnih 1990-tih godina, posvećuje pomnu pažnju javnoj diplomatiji. Prema Koncepciji spoljne politike, važan pravac spoljnopolitičke delatnosti Ruske Federacije predstavlja potpuno i tačno obaveštavanje širokih društvenih krugova o njenim stavovima i inicijativama u vezi međunarodnih problema, o procesima njenog unutrašnjeg razvoja.

Sredstvima javne diplomatije, a Fond „A. Gorčakov“ predstavlja jednu od središnih struktura koje se tim pravcem bave, Rusija nastoji da se njeni stavovi i interesi objektivno shvataju u inostranstvu. Upravo zato smatram da okrugli sto stručnjaka, održan u Beogradu 21. oktobra, kao i predstavljanje Fonda „Gorčakov“ i predavanja ruskih stručnjaka na univerzitetima u Beogradu i Novom Sadu predstavljaju važan pozitivni korak u razvoju odnosa između naših zemalja.

Mi živimo u doba silovitih promena, doba dubokih geopolitičkih preobražaja praćenih pojačanom turbulentnošću kako na globalnoj tako i regionalnoj razini. U takvim uslovima razmena mišljenja, razgovor o najširim, pa i bolnim temama rusko-srpskih odnosa, uspostavljanje tesnih kontakata i povratne veze ne samo da je izvanredno važno nego i preko potrebno. Bez toga nemoguć je i postepen i uzajamno koristan razvoj odnosa između naših zemalja. Moje kolege i ja upoznali smo se tokom boravka sa zanimljivim ljudima – naučnicima, novinarima, javnim poslenicima, studentima. To je dalo snažan podsticaj razvoju naših odnosa, što će se izraziti u novim projektima, susretima, razmenama.

U savremenom svetu mnogo toga zavisi od nas i vas, od društvene inicijative. Jako se nadam da će se takva praksa opštenja stalno širiti, sticati nove oblike i služiti na dobrobit naših naroda. Zato s optimizmom gledam u budućnost. Ona će za nas – Ruse i Srbe – svakako biti svetla!


Izvor: Geopolitika

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Srpsko vođstvo izaziva čuđenje u Moskvi

* Obavezna polja