aleksandar-pavic 1Pomno prateći krizu, suštinski toliko nalik na jugoslovensku, koju su zapadni agresori otvorili sada već na zapadnim granicama koje su Rusima nacrtali boljševici, registrujući relativnu uzdržanost i diplomatske obzire koje današnja Rusija smatra da mora da upražnjava dok neonacisti ubijaju njen narod na jugu i istoku stare kijevske Rus, čoveku ne može a da ne padne, iznova i iznova, napamet misao – kakve smo mi Srbi bili face 1990-ih godina.

Bili smo bukvalno sami protiv svih. Ostavimo sad po strani ko je i da li je neko kriv za to. Rusija, ideološki poražena, a prirodno voljna da i sama okusi napitak iz pobedničkog pehara, pasivno se uključuje u opsadni mehanizam zapadnih sankcija prema tadašnjoj SFRJ.[1]No, što se Srba tiče, sunarodnici van avnojevske Srbije su bili u opasnosti od novog genocida vođenog rukama starih „majstora“, i tu se nešto moralo uraditi. I radilo se. U uslovima ne samo spoljne agresije već i unutrašnje podvojenosti, nesporazuma, nerazumevanja ili nedovoljnog razumevanja, a sve u kontekstu još uvek aktuelnog buđenja iz poluvekovnog jugoslovenskog sna, otupljujućeg za nacionalne samoodbrambene nagone.

Neki će reći – kao što su govorili i tada – da Milošević nije bio iskreni nacionalista, da je zapravo zaigrao na nacionalnu kartu da bi osvojio a zatim i učvrstio vlast. Čak i da je tako bilo – tako je morao da se ponaša jer je osetio s kakvim narodom ima posla, kao i svi srpski vođi tog vremena, od Karadžića do Babića i Martića i Đukanovića i Bulatovića. Bilo je nezamislivo da se ne pomogne Srbima zapadno od Drine i Dunava. Pa makar i po cenu sankcija, skoro ostrvske izolovanosti u svetu masovno, naivno, iskreno otvorenim prema novom, naizgled zlatnom dobu globalizacije, koja je svima trebalo da donese slobodu, jednakost, bogatstvo, kraj istorije, sve…

Dok su se diplomate hladnoratovskom pobedom ovenčanog Zapada mrštile i prividno – a za tadašnji neiskvareni auditorijum više nego ubedljivo, „zgražavale“ nad srpskim navodnim nepočinstvima, „najgorim još od nacističkih“ – i to, zamislite, na kraju 20. veka! – a zapadni mas-mediji se evolucionom brzinom bakterija pretvarali u megafone nove, suštinski jednopartijske neoliberalno-neokonzervativne elite, srpski ratnici vojevali su protiv atavističkih zala koje je Zapad sam pustio iz nove pandorine kutije svojim bezakonim rasparčavanjem Jugoslavije. Uz veliku narodnu podršku. I uglavnom pobeđivali.

Jeste, postojala je jaka opozicija Miloševiću u to vreme u Srbiji. Ali otvoreno petokolonaška politika nije imala nikakvih izgleda za uspeh u tadašnjoj Srbiji. Čak ni posle razočarenja Miloševićevim nereagovanjem na hrvatsku agresiju na Zapadnu Slavoniju i ostatak Republike Srpske Krajine u maju i avgustu 1995. Kako bi se drugačije tako uspešno mobilisali vojska i narod za otpor NATO agresiji 1999?

Gledajući kako se Rusija ustručava da a priori odbije čak i otvoreno licemerne planove koje predlaže današnji Zapad, da bi kupio vreme i legitimitet za svoje najnovije „kučkine sinove“, ko može da zaboravi otpor običnog naroda i vojske u Republici Srpskoj sličnim diplomatskim smicalicama – na primer Vens-Ovenovom planu u proleće 1993. godine? Čak ga je i Karadžić parafirao u Atini, čak su i Milošević i Ćosić i Bulatović i Micotakis došli na sednicu Skupštine Republike Srpske da ubede srpsko rukovodstvo da plan prihvate – ali je narod progovorio kroz narodne poslanike i generala Mladića, i plan koji bi praktično poništio Republiku Srpsku bio je, 5.5.1993, odbijen. Na vrhuncu sankcija i međunarodne antisrpske histerije, uprkos čak i tome što ga je i ruska diplomatija podržavala.

TARGET-ZASTAVA99

Bilo je nečega u svemu tome, u osećanju „mi protiv svih“, što je moglo da ponese čoveka, pogotovo ako je već tada uočavao nagoveštaje pravca u kojem je „sav taj normalan svet“ krenuo. A bilo nas je, očigledno, mnogo, spremnih da idemo do kraja, spremnih na nemoguće, da je to samo neko istinski tražio od nas, i bio spreman da podeli sve to s nama. I, još nešto – živelo se životnije. Najbliže pravom rokenrolu buntovnika bez razloga. A moglo je još mnogo bolje. Znali su mnogi to podsvesno, i to je bila neka dodatna motivacija, ali trebalo je, izgleda, okajati neke stare narodne grehe…

No, Milošević je mogao da bude samo ono što je bio. Ipak, i sa svim svojim manama, nosio se sa situacijom kao što bi retko koji političar u današnjem svetu umeo ili smeo. Zato su se verovatno i pojavile njegove slike na barikadama u Kramatorsku. Možda se i oni osećaju pomalo usamljeno – Rusija je blizu, ali ipak nije otvoreno, punom snagom sa njima, verovatno nisu ni svi njihovi ruski sunarodnici u Ukrajini, pa se branioci Kramatorska nagonski sećaju simbola jednog naroda, veoma bliskog, koji je bio daleko usamljeniji pre samo dve decenije. I odolevao. Sve dok mu peta kolona nije neprimećeno, nepozvano, pričajući slatke priče, ušla na sporedna vrata samo koju godinu kasnije i onda se, kao otrovni gas, proširila kroz celo državno i institucionalno zdanje.

Što ne znači da smo mrtvi, šta god ko mislio. Čak i ako je taj neko srpski prijatelj poput generala Rešetnjikova: „Čini mi se da se balkanski narodi sada nalaze u stanju odsustva volje za neka ozbiljna rešenja. Ne vide izlaz i uopšte su pasivni. Uticaj se može pojaviti kada Rusija izađe kao pobednik iz ove krize. Tada su moguće i ovde promene.“[2]

Pa, recimo da je narod smatrao da je glasao za promene još u maju 2012, ali je prevaren, još jednom, kao i posle 5. oktobra, jer jednostavno nije lako dokučiti svu sofisticiranost skoro nevidljive paukove mreže u koju je Srbija kao muva uletela. I tadašnji ruski ambasador je mislio da je narod glasao za promene – i podstakao i većinski proruski narod u Srbiji da tako misli, kada je dobijao ovacije na naprednjačkim mitinzima. A posle, kada je podvala postala očigledna, ruska diplomatija nije mogla – i za to treba imati razumevanja – da se javno ogradi od svog izbora. Jer, operiše na tlu na kojem je već dve decenije skoro isključivo operisao Zapad, i zapadni igrači – a Južni tok je od najveće važnosti, ne samo za Srbiju već i za Rusiju. I to zna i onaj deo Srbije koji je glasao naprednjački pa posle shvatio prevaru, to znaju i oni koji nisu ni glasali za naprednjake.

I zato ta prividna „pasivnost“. Delimično zbog Rusije i razmišljanja o njenim interesima, kao da su svoji. Možda bi, npr. i otpor tzv. briselskom sporazumu bio veći, pogotovo na severu KiM, da ga nije ruska diplomatija pasivno, a u nekim slučajevima i ne tako pasivno, podržala. „’Briselski dogovor je poraz i ruske diplomatije, jer su posle izbora Nikolića ruski diplomati govorili o posebnim odnosima sa novim predsednikom Srbije koji u spoljnoj politici ima i ruski vektor’, piše u komentaru agencije ‘Regnum’, koji se u mnogo čemu poklapa sa mišljenjem velike većine moskovskih eksperata za Balkan…“[3]Možda bi i sadašnja prividna pasivnost u Srbiji bila manja da i sami ruski zvaničnici još uvek ne osećaju potrebu za npr. sledećim: „Predsednik Državne dume je rekao da je za Rusiju razumljivo opredeljenje Srbije da postane član Evropske unije, jer je Unija i najznačajniji trgovinski partner Ruske Federacije“.[4]

Opet, može se i tu imati razumevanja: Rusija teško može da dovodi u pitanje „više interese“ koje brani na tlu gde nema ni medijsku, ni „meku“ ni „tvrdu“ savezničku infrastrukturu. Zbog sopstvenih godina koje su pojeli skakavci. Može se razumeti, jer smo tako slični, jer nas isti neprijatelji napadaju, neprijatelji kojima bi svakako bilo teže danas u Ukrajini da je bolje shvaćena važnost aktivnog otpora na severu KiM. Možda trenutno ni mi ne možemo, niti se od nas očekuje, da budemo „veći Rusi od Rusa“, pa ćemo, sve stežući zube, uvažiti i pragmatične potrebe sadašnjeg trenutka, ali mnogi od nas znaju sigurno, a i sećanja su sveža, da u nama čuči onaj isti Srbin od pre dve decenije, od pre sto i šesto i hiljadu i šesto godina, koji promišlja sadašnju situaciju na drugima nedokučiv način. Dok ne krene u akciju.

__________________________________________

[1]http://serbian.ruvr.ru/2014_05_05/SHta-ispada-kada-odbijash-pomoc-Primer-Jugoslavije-Deo-1-0281/

[2]http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/na_zapadu_nema_ko_da_ratuje_za_ukrajinu.55.html?news_id=280755

[3]http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:431633-Sta-se-krije-iza-cutanja-Moskve

[4]http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Nikolic-Rusija-pravilno-razume-poziciju-Srbije-o-Ukrajini.sr.html


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Svetlost Srbije u senci Ukrajine

* Obavezna polja