djordje vukadinovic rtsU Srbiji postoji čudan konsenzus između rusofoba i jednog dela euforičnih rusofila o tome da su događaji u Ukrajini rezultat pažljivog i lukavog plana Moskve i Putina lično. Zapadnjaci, razume se, tu interpretaciju zagovaraju zato da bi amnestirali sebe i skinuli odgovornost sa zapadnih vlada i Vašingtona, iako je više nego jasno da su im ne samo prsti, nego i ruke do lakata duboko umešane u ukrajinsku krizu. Dok, s druge strane, pojedini ovdašnji rusofili to zastupaju jer u njihovim idealizovanim predstavama “velika Rusija“ i „baćuška“ na njenom čelu, pa bio to car, Staljin ili Putin, „sve znaju“, „sve mogu“ i „ne mogu da pogreše“. A ako se stvar, na kraju, posle mnogo muka, još i završi povoljno po Rusiju, što u ovom trenutku uopšte nije jasno, mada se kroz istoriju najčešće tako završavalo, više niko neće verovati, niti moći nikoga da ubedi, da nije bio u pitanju neki „lukavi plan“.

Nasuprot tome, ja verujem, a mislim da i dostupne činjenice to potvrđuju, da Moskva ne samo da nije planirala, a još manje režirala, događaje u Ukrajini, nego je njima čak bila umnogome i zatečena. (Druga je, pak, stvar što je kao ozbiljna zemlja brzo reagovala, napravila krizni plan i odmah krenula da ga realizuje, što je ponegde doprinelo utisku kako je sve već odavno pripremljeno.) No, kad prođe ova prva euforija, čini mi se da će Rusija tek morati da odluči šta joj je strateški, a šta taktički cilj – ne samo u Ukrajini, nego i na Balkanu i drugde – i dokle je spremna da ide u konfrontaciji sa Zapadom. A verujem i da će, u međuvremenu, mnogi u Moskvi, u nadležnim ministarstvima, službama i institucijama, morati da se pogledaju u oči i suoče sa pitanjem gde su bili, šta su radili, i šta (ni)su pre(d)videli. Problem je uvek bolje sprečiti, nego ga naknadno i mukotrpno lečiti.

No, nećemo, i glupo bi bilo, da mi iz Beograda objašnjavamo našim gostima iz Moskve šta se događa u Moskvi, Kijevu, na Krimu ili u Donjecku. Zato će ovaj prilog ipak biti više fokusiran na to kako se ti ukrajinski događaji reflektuju u Srbiji i na budućnost srpsko-ruskih odnosa.

***

Pre svega, mislim, da bi iskustvo Srbije (odnosno bivše Jugoslavije) s početka devedesetih godina moglo biti itekako poučno i korisno za rusku politiku, rusku javnost i ruske eksperte da bolje razumeju ono što se danas zbiva u Ukrajini, kao i kampanju kojoj je Rusija danas izložena. Mnogi patenti, medijske kampanje, spinovanje i satanizacija, koji se danas primenjuju na Rusiji i Putinu, isprobani su, početkom devedesetih, na Srbiji i Miloševiću. I nije ni malo slučajno što je u svom poslednjem razgovoru sa građanima Vladimir Putin eksplicitno pomenuo kako „hoće da nas pocepaju kao Jugoslaviju“.

Ne ulazeći trenutno u procenu o toku i ishodu aktuelne ukrajinske krize, već sada se, gledano iz srpskog ugla, može uočiti nekoliko važnih posledica ovih događaja.

RISI-Okrugli-sto-Moskva-2a

– Prva posledica: Mnogi u Srbiji su tek sada shvatili da je Rusija ozbiljna politička sila – a ne samo bogat izvor sirovina i energenata, kao što je doživljavana poslednjih par decenija. Naravno da ovo deluje bizarno, čak i smešno, ali dugogodišnja, što otvorena, a što prikrivena antiruska propaganda, kombinovana sa specifičnom vrstom pasivnosti i uzdržanosti same Moskve, proizvodila je utisak da je Ruska sila prošlost, a rusko-srpsko savezništvo samo istorija ili mit. Simpatije za Rusiju su postojale, ali sama Rusija uglavnom nije doživljavana kao aktuelna i aktivna sila koja može ili želi da učini nešto više i ozbiljnije na regionalnom i globalnom planu od puke zaštite svojih energetskih interesa. Zbivanja u Ukrajini i Krimu tu su sliku definitivno izmenila.

– Druga posledica: Kao direktna posledica događaja u i oko Ukrajine, u Srbiji je usledio spontani porast rusofilije u narodu i spontano svrstavanje na rusku stranu, uprkos nastojanju vlasti da „balansira“, i uprkos medijima koji tu sliku pokušavaju da zamute. Samo jedna ilustracija. U anketi koju je pravljena za potrebe jedne TV emisije u kojoj sam učestvovao, novinar se žalio kako su on i snimatelj morali par sati da lutaju kroz Beograd kako bi našli bar jednog čoveka koji će biti protiv ruske akcije i ruske pozicije na Krimu, ne bi li koliko-toliko napravili pomenuti „balans“. Svi su podržavali Rusiju, i to euforično. To, naravno, nije stručno sociološko istraživanje, ali jeste određeni indikator i nagoveštaj raspoloženja naroda.

Treća posledica: Zahvaljujući ovom prethodno rečenom, ogolio se jaz između stavova političke elite i naroda, odnosno razotkrila činjenica da, nasuprot proruskom i antizapadnom – a naročito anti-NATO-vskom – javnom mnjenju, na vlasti imamo Evro-filnu, pa čak i umereno pro-NATO politiku.

Među građanima podrška ulasku u EU jedva prelazi pedeset odsto, a u parlamentu je politika „EU bez alternative“ zastupljena sto odsto (doduše, za to veliku odgovornost snose i tzv. patriotske stranke koje nisu imale toliko pameti i nacionalne odgovornosti da se ujedine i tako danas budu druga politička snaga u parlamentu.) Istovremeno, NATO stoji vrlo loše i retko prelazi 13 do 15 procenata podrške. U tom kontekstu, vrlo je važno i potencijalno otrežnjujuće to što je, posle onoga što se dogodilo poslednjih meseci u Ukrajini, postalo očevidno da je EU, ili barem ono što se zove „zvanični Brisel“, samo produžena ruka NATO-a, a NATO produžena ruka Vašingtona, te da se, po svoj prilici, neće više moći prodavati priča o „dobroj“ EU i „zloj“ NATO alijansi.

Četvrta posledica: Kao rezultat ove pojačane pro-ruske atmosfere u širokoj javnosti, i vlast je morala da – barem delimično – respektuje tu činjenicu, pa je posegla za jednom neuverljivom „neutralističkom“ pričom i nije se otvoreno svrstala na stranu Zapada. Mada je, s obzirom na pozicije i srpsko i eks-jugoslovensko iskustvo, taj neutralizam poprilično moralno i politički neubedljiv (to je kao da za nasilnika koji vas maltretira – Vašington, Brisel – i za onoga ko, makar i neuspešno, pokušava da vas zaštiti i odbrani kažete da su vam „podjednako prijatelji“). No, makar da je prilično nelogičan, pa i malo licemeran, ovaj stav se, ipak, ne može porediti sa, na primer, stavom Mila Đukanovića i u odnosu na njega zaista deluje skoro pa „rusofilno“.

Znajući kakvo je stvarno raspoloženje naroda, uključujući tu i raspoloženje njihovih sopstvenih glasača, vladajući srpski političari, a naročito premijer i „prvi potpredsednik vlade“ (to jest, Ivica Dačić i Aleksandar Vučić – i obrnuto!) više puta su u svojim izjavama isticali kako ih „niko neće naterati“ da se odriču prijateljstva sa Moskvom, ili da „uvode sankcije Rusiji“. Doduše, na to ih trenutno niko i ne tera, s obzirom da se od njih u ovom času očekuju druge stvari – poput dalje normalizacije odnosa sa Prištinom i privatizacije Telekoma i EPS-a. Pa im, upravo zato, ovo bezopasno i neuverljivo „junačenje“ dobro dođe za prikupljanje unutrašnjepolitičkih poena.

Ali je, rekao bih, čak i ovoliko „buđenje Rusije“ i ovo malo režimskog „patriotizma“ bilo dovoljno da, makar za neko vreme, sa dnevnog reda, skine, ili barem odloži, temu ulaska Srbije u NATO. Videćemo za koliko dugo, ali je očito da je Moskva već više puta jasno i javno stavila do znanja da je NATO njihova „crvena linija“.

***

Zaključak: Rusija je, danas, posle događaja u Ukrajini, a naročito posle Krima, bliža Srbiji, samim tim što je medijski prisutnija, kao i stoga  što građani Srbije aktivno saučestvuju sa patnjama civilnog stanovništva (pri čemu sve žitelje kriznog područja, ne računajući tu baš sam ukrajinski zapad, generalno simpatišu i generalno tretiraju kao „braću Ruse“). Takođe, u Srbiji se zdušno pozdravlja sve što predstalja, ili makar deluje kao pobeda ili uspeh ruske strane i ruske pozicije. I bez obzira što se ukrajinska kriza tek zahuktava, sa, kao što rekosmo, još uvek neizvesnim ishodom, već je i sama Krimska operacija (i njen brzopotezni epilog),  razbuktala pro-rusku euforiju i podgrejala očekivanja o većem i trajnijem uključivanju Moskve u procese na Balkanu.

S druge strane, rastuća politička, psihološka i medijska angažovanost u ukrajinskoj krizi, pogotovo u slučaju njene, vrlo verovatne, dalje eskalacije, mogla bi – dakle, ne mora, ali mogla bi – da Srbiju i Balkan udalji ili ukloni iz fokusa ruske politike.

To, međutim, ne bi bilo dobro, s obzirom da je, po mom mišljenju, kriza u Ukrajini i eskalirala upravo zbog toga što je problem potcenjivan i zanemarivana tzv. „meka moć“, i što se – za razliku od Zapada – Moskva nije na vreme i dovoljno politički, logistički i medijski angažovala. Baš zato verujem da su neke pouke izvučene i da se neće ponavljati ista greška.

Prilike za popravni ima –  od Donbasa i Moldavije, do Srbije i dalje. A tu je, kao što rekosmo, i negativno iskustvo jugoslovenske krize kao upozorenje i višestruko poučan (kontra)primer.

(Kraća verzija ovog teksta bila je izložena na okruglom stolu „Aktuelna pitanja spoljne politike Rusije i Balkan“, u Beogradu, 29. aprila 2014. godine)


Izvor: NSPM

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Ukrajina i povratak Rusije na Balkan

* Obavezna polja