dragana tripkovićNa poziv predsednika RF Vladimira Putina, predsednik Srbije Tomislav Nikolić odlazi u posetu Moskvi 21. maja, a kako je saopšteno iz Predsedništva sa njim će putovati i prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić. Očekuje se da će tada biti potpisan sporazum o strateškom partnerstvu Srbije i Ruske Federacije

Iako su dolaskom Vladimira Putina na vlast stvoreni uslovi za dobru saradnju dve države, ona nije ni blizu ostvarila svoje mogućnosti. Razloge treba tražiti u smeru srpske politike nakon 5. oktobra 2000. godine, kao i posvećenosti Rusije rešavanju unutrašnjih problema u prvim godinama Putinove vladavine. Vreme koje je Rusija iskoristila da se vrati na mesto velike sile, Srbija je prokockala na sopstvene poraze. U periodu kada se pojavila potreba za boljom međusobnom saradnjom na obostrani interes, Srbija je već imala instaliranu proevropsku većinu.

Protivteža bezalternativnom putu u EU mogla je da se stvori saradnjom sa zemljama u usponu (BRIKS), posebno Rusijom kao najbližim saveznikom. Takvo opredeljenje bi Srbiji obezbedilo jaku političku podršku u očuvanju teritorijalne celovitosti (posebno se odnosi na Kosmet) i rešavanju drugih međunarodnih problema (Haški tribunal), kao i ekonomsku stabilnost kroz investicije i izvoz na rusko tržište na osnovu Sporazuma o slobodnoj trgovini sa RF.

Uporedo sa razvojem zemalja BRIKS-a, urušava se ekonomska, politička i vojna snaga Zapada. Umesto da se Srbija preusmeri na saradnju sa zemljama u usponu, ona se ograničava na Zapad i njihove saveznike (Turska, Azerbejdžan, Saudijska Arabija itd.)

Od 2008. godine i uklanjanja poslednje prepreke (DSS) potpunoj kontroli Srbije od strane Zapada, srpsko-ruski odnosi su stavljeni u drugi plan. S obzirom da je DS vodila anti-rusku politiku, dolaskom SNS očekivala se promena pravca spoljne politike. Tomislav Nikolić je pobedio u drugom krugu predsedničkih izbora zahvaljujući obećanjima da će voditi drugačiju politiku od svog prethodnika. Suštinski predizborna obećanja su se svodila na dve ključne stvari: prestanak poslušničkog odnosa prema Zapadu i očuvanje integriteta Srbije (promena kosovske politike).

Rusija je pokazala da želi bolju saradnju sa Srbijom, dok je u nekim slučajevima zastupala srpske interese više nego što je to činila vlast iz Beograda (kritikovanje Haškog tribunala uz zahtev za okončanjem rada,  zamerke Zapadu zbog odnosa prema Srbiji, insistiranje na Rezoluciji 1244 itd.).

Ruska noć

Nakon promene vlasti izneverena su očekivanja i obećanja. Nikolić i Vučić su nastavili politiku prethodne vlasti sa osloncem na SAD i EU, nasuprot interesima Srbije. Politika “I Kosovo i EU”, koju već godinama promovišu pretendenti na vlast, nikada nije bila realna. Ona je smišljena zbog činjenice da velika većina Srba nije za evropske integracije ako one podrazumevaju odricanje od teritorije (a podrazumevaju). Potpisivanjem sporazuma sa separatistima, vlast se odrekla Kosova predajući deo svoje teritorije i narod narko-terorističkim strukturama samoproglašene “države” u zamenu za mogućnost da dobije datum o početku pregovora za pristup EU. Veliko je pitanje koliko će EU još opstati u sadašnjem obliku i da li će postojati u budućnosti. Sve je izraženija sumnja u institucije i birokratiju EU kako političkih elita, tako i građana zemalja članica.

Ulazak Srbije u Uniju je nerealan, ali čak i ako zanemarimo tu činjenicu Srbija bi u tom slučaju pogoršala svoju poziciju i osiromašila još više (kao Bugarska, Rumunija, Grčka). Primetno je da se predizborna parola “I Kosovo i EU”, nakon predaje KiM, više ne ponavlja.

Umesto Kosova koje je do sada vlasti služilo u patriotsko-marketinške svrhe, na red je došla Rusija, pa bi sledeći izborni mamac mogao da glasi “I Rusija i EU”.

Što se tiče marketinškog odnosa prema Rusiji, srpska vlast je poraz Srbije kroz prizmu ruske podrške oslikala na sledeći način: veliki naslov u novinama “Rusija podržava Srbiju”, na slici ruski predsednik i srpski premijer (potpisnik sporazuma sa Hašimom Tačijem). Iz toga bi moglo da se zaključi kako Rusija podržava Srbiju u izdaji nacionalnih i državnih interesa, a sasvim je suprotno od toga.

Iako su zvaničnici Srbije i Rusije imali dosta susreta tokom prethodnih godinu dana,  oni su rezultirali neispunjenim obećanjima i praznim rečima srpske vlasti (izjavama ljubavi i sl). Rusija je najsnažnije podržavala borbu za očuvanje KiM u sastavu Srbije i jasno skrenula pažnju na to da se ne pominje uključivanje Rusije u pregovore Beograda i Prištine. Aleksandar Vučić je, umesto Rusiji, uputio javne pozive glavnim investitorima kosovske “nezavisnosti” – Velikoj Britaniji i Nemačkoj , dok je SAD zamolio da ostanu na KiM jer predstavljaju faktor bezbednosti i stabilnosti . Oni zaista i predstavljaju “stabilnost” za Albance, jer bez njihovog prisustva veštačka država na prostoru Srbije ne bi postojala. Srbija nije bila zainteresovana da se pregovori o KiM vrate na prethodni status bez posredništva Ketrin Ešton, jer to (po rečima Ivice Dačića) ne bi bilo korektno prema EU. Interesi EU sudeći po tome su za srpsku vlast iznad svih interesa Srbije.

Ne treba zaboraviti jasnu poruku i ponudu koju je prošle godine izneo Dmitrij Rogozin, tokom posete Beogradu, rečima da Rusija želi da Srbija povrati snagu i suverenitet i da ima mogućnosti  da investira u nju. Srpski zvaničnici investitore traže u zemljama koje su u ekonomskoj krizi i koje pozajmljuju novac od Rusije, istovremeno opstruišući dogovore sa ruskom stranom. “Južni tok” je strateški projekat koji za Srbiju ima veliku važnost, pre svega ekonomsku, energetsku i bezbednosnu. Ovakav projektom pod uslovima kojima je dogovoren (Rusija finansira izgradnju Južnog toka u Srbiji, dok će Srbija vratiti uloženo od prihoda) morao bi da ima prioritet u svakom pogledu. Iako je trebalo da radovi na izgradnji Južnog toka počnu prošle godine, oni su odloženi zbog administrativno-tehničkih problema, i ne zna se kada će početi. U međuvremenu je usvojen Zakon o Južnom toku, ali ni on ne predstavlja garant. S obzirom da srpska vlast ne poštuje Ustav sopstvene zemlje i blokira rad Ustavnog suda, zakon je tek slovo na papiru koje može da se tumači po sopstvenoj potrebi. Nedavno je prvi čovek Gasproma Aleksej Miler skrenuo pažnju na to da pojedinci namerno koče projekat. Suština je u tome da oni koji predstavljaju Srbiju zastupaju interese Zapada (SAD i EU), pa se u skladu sa tim zalažu da onemoguće promene koje bi dovele do slabljenja njihovog uticaja.

Jasno je na kraju da EU neće dozvoliti Srbiji bilateralne dogovore sa Rusijom, pa će u daljem toku evropskih integracija od Srbije zahtevati poništavanje svih dogovora između Srbije i Rusije u kojima oni nemaju interes. U tom smislu je opstrukcija Južnog toka povezana sa idejom da se Evropska banka za obnovu i razvoj uključi u projekat, kroz rekonstrukciju Srbijagasa za koju se već duže vreme zalaže Zorana Mihajlović ministar energetike (i guverner Evropske banke za obnovu i razvoj u Srbiji) .

vladimir-putinVeliki procenat građana Srbije je za stratešku saradnju sa RF, i jedinu nadu za boljitak vide u toj mogućnosti. Posle dugogodišnjeg ugnjetavanja od strane Zapada čak i ubeđeni evropejci su shvatili da je ono što se nekada nazivalo Zapadnim vrednostima, preraslo u divljačku diktaturu. U Srbiji su ostale proevropski orijentisane samo organizacije i pojedinci koji ostvaruju finansijsku dobit kroz saradnju sa NED, IRI, USAID, GIZ, GMF, ISAC itd. Postavlja se pitanje na koji način Srbija može da se poveže sa Rusijom, ako uzmemo u obzir činjenicu da je politička scena Srbije projektovana tako da Zapad u svakoj varijanti ima kontrolu nad većinom i da drži sve poluge vlasti. Ruskim zvaničnicima je jasno da Nikolić, Vučić i Dačić ne predstavljaju srpski narod, u tom smislu potpisivanje sporazuma o strateškom partnerstu ne znači ništa ukoliko je on čista formalnost . Pošto vlast u Srbiji silom želi da sprovede protivustavne sporazume, može se očekivati da se u istom maniru ne obaveže na sporazum o strateškom partnerstvu sa Rusijom, već da ga koristi u propagandne svrhe.

Nažalost “strategija” i politika srpske vlasti su u direktnoj vezi sa pritiscima i ucenama koje stižu sa Zapada. To je obrazac koji mora da se promeni, kako bi Srbija mogla da ostvaruje svoje interese i vodi samostalnu politiku.

Srbija i Rusija treba da pronađu put za saradnju i u tom pogledu će biti presudna uloga Rusije. U situaciji kada se unutrašnja kontrola države vrši spolja, Srbiji je onemogućeno pronalaženje drugog puta i iz tog razloga EU nema alternativu. Iscrpljene su sve snage koje se protive konceptu Zapada, a narod je anesteziran decenijskim razornim uticajem Zapadne “demokratije”.  Iako će pozicije Zapada nastaviti da se umanjuju usled opšteg trenda, potreban je dodatni podsticaj za unutrašnju konsolidaciju i preorijentaciju Srbije. Do tada, obećanja i formalnosti mogu da posluže kao dalje održavanje nametnute srpske “realnosti”.


Izvor: Politika

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Uoči posete Rusiji

* Obavezna polja