zastava-srbija-rusija-evropska-unijaPromena (geo)političke paradigme može da bude prilično nezgodna stvar. Ipak, interesantno je da geopolitički centar koji se seli na periferiju (ili poluperiferiju) nikada (ili gotovo nikada) ne izgubi u potpunosti svoju moć i značaj. I posle Carstva bio je Rim – ne tako moćan i sjajan, bez luksuza prikupljenog iz cele imperije ali u svakom slučaju izvestan sjaj je sačuvan i u najmračnijim vremenima. I Njujork će ostati Njujork, iako po mnogim parametrima relativna geopolitička moć[1]  Sjedinjenih Američkih Država slabi.

Centar svetske trgovine, bankarskog poslovanja i života na visokoj nozi i dalje će biti centar ovih delatnosti, doduše sigurno ne jedini a možda ne ni najveći centar. Kome onda najteže padaju krupne geopolitičke promene? Čini mi se da se mogu uočiti dve glavne grupe: jedna je politička elita u centru koja svoj legitimitet crpi iz nadmoćnog položaja Imperije a drugi je kompradorska pseudoelita i pomoćni bašibozuk koji je prati.

Zašto je položaj kompradorske pseudoelite posebno interesantan? Njen položaj i materijalno blagostanje čvrsto su povezani sa opstankom nadmoći imperijalnih patrona. Ne treba, naravno, misliti da su samo radžundžijski razlozi odgovorni za snagu podrške koju kompradori pružaju imperijalnim interesima i za nespremnost da se otvoreno sagledaju političke promene na svetskom nivou. Nikako!

Kompradorski sloj izgleda vremenom vrlo intimno prisvoji interese imperijalnih struktura kao vlastite. Iskrena i duboka ostrašćenost koju u srpskoj sredini pokazuju eksponenti Imperije ne može da proističe samo iz čistog računa (i kratke ljubavi).

Ovo je, po mom mišljenju, okvir u kome bi trebalo da se razume nedavno održana NIN-ova debata o rusko-srpskim odnosima i njihovim perspektivama. NIN pokušava da ovakvim debatama simulira otvorenu političku diskusiju. Teško je ipak oteti se utisku da su ovakve debate otvorene koliko su i narodni sudovi 1944/45. bili sudovi. Izbor učesnika je takav da su ideološke karte jasno podeljene i teško je da se čuje bilo kakav nov argument ili činjenica.

Ali dobro, za razliku od brojnih drugih medija, NIN se barem trudi da održava privid otvorenosti. Ovaj nedeljnik je nekada bio svetla medijska tačka tokom postpetooktobarskog drugosrbijanskog medijskog mahnitanja. Sada je ovo mahnitanje postalo zvanična državna ideologija (ili nešto vrlo blizu tome) pa se i NIN uglavnom prilagodio tom toku – svaki čitalac koji prelista brojeve od prethodnih nekoliko meseci može da primeti vrlo ulizički intervju sa Hašimom Tačijem, podsmešljiv intervju sa Vojislavom Koštunicom, naslovnicu posvećenu braći Bitići, nekritičko slavljenje neoliberalskih dogmi i domaćeg NVO sektora i mnogo sličnih sadržaja koji podilaze preovlađujućem načinu razmišljanja.

NIN je, naime, organizovao (drugu po redu) debatu pod naslovom Đavolji advokat: Rusi su naši najbolji (ne)prijatelji. Nažalost, nisam prisustvovao debati već sam se sa njenim sadržajem upoznao preko vrlo pristrasnog izveštaja Magde Janjić.[2]

Tribinu su organizovali NIN, Fondacija Konrad Adenauer (šta bi mi siroti bez nemačkih štiftunga), Fakultet za medije i komunikacije i Radio televizija Srbije. Stav da je Rusija prijatelj Srba zastupali su dr Dragan Petrović sa Instituta za međunarodnu politiku i privredu i Đuro Bilbija, urednik portala Fakti. Protiv su bili Jelena Milić, iz Centra sa evroatlantske studije i reditelj Lazar Stojanović.

tribina nin

Interesantno da, ako izuzmemo Dragana Petrovića, među učesnicima nije bilo stručnjaka za međunarodnu politiku. Pored toga ni za jednog učesnika se ne bi moglo reći da je specijalista za rusku politiku (Petrović se pored Rusije bavi čitavim nizom drugih tema, a teško da je Centar za evroatlantske studije ustanova kompetentna za istraživanje Rusije).

Čak i ako zanemarimo sastav učesnika, možemo da postavimo pitanje da li je jedna debata o spoljnoj politici postavljena na dobre osnove ako se već u naslovu ističe prijateljstvo a ne recimo korist, uzajamni interesi ili nešto slično. Interesantno da i moderator Nebojša Spaić na samom početku postavlja ovo pitanje: zašto se govori o prijateljstvu kada u međunarodnoj politici prijateljstvo nije prvi i najvažniji princip?Prvo na pamet pada: možda zato jer je organizator debate tako formulisao temu?

Ili jer prijateljstvo u međunarodnim odnosima znači baš podudarnost interesa (kratkoročnih ili dugoročnih), učešće u zajedničkim projektima i slično. Kada se reč prijateljstvo ovde koristi u svakodnevnom značenju jednostavno se promašuje tema. Neprecizno zadat okvir debate omogućio je učesnicima da se tematski rasplinjuju pa je teško steći utisak da li oni uopšte govore o istoj stvari?!

Prvi je sa afirmativne pozicije nastupio Dragan Petrović. Kako Magda Janjić prenosi, Petrović je prvo prisutne upoznao sa svojim akademskim i autorskim postignućima da bi onda ukazao na nekoliko glavnih elemenata zašto smatra da su Srbija i Rusija prijateljske zemlje: elementi dugog trajanja odnosno istorijske, kulturne i religiozne veze, superioran ruski položaj u odnosu na najmoćnije zemlje Evropske unije iz koga proističe i ruska nadmoć u međunarodnim odnosima a odatle i logična težnja da Srbija svoje pozicije saobrazi rusim pozicijama.

Moderator je, kako se u izveštaju navodi, insistirao da Petrović u jednoj rečenici obrazloži zašto smatra da su Srbi i Rusi najbolji prijatelji. Odgovoriti na ovako složenu temu jednom rečenicom je sumanuto – zamislite da neko insistira da se u jednoj rečenici odgovori zašto su počeli Prvi ili Drugi svetski rat, šta je uzrokovalo holokaust ili sovjetsko-američke suprotnosti u Hladnom ratu? Veoma teško je dati takav odgovor a da on ne bude simplifikovana karikatura jedne složene i višeslojne oblasti kakav je dugotrajan odnos između dve države ili dva naroda.

Stojanović je prigovorio Petrovićevom izlaganju da geografska, istorijska ili kulturna bliskost ne znači nužno i prijateljstvo između naroda. To je nesumnjivo tačno ali je kao i kod nekih drugih izlaganja u ovoj debati jako teško razaznati poentu Stojanovićeve primedbe. To što prijateljstvo ne proističe nužno iz geografske/kulturne/istorijske bliskosti ne znači da prijateljstvo ne postoji. Ali čak i da prijateljstvo ne postoji ili da ga nije moguće definisati u kontekstu međunarodnih odnosa, to ne znači da odnos sa Rusijom za Srbiju nema prvorazredni značaj.

Za temu ovog teksta posebno je interesantan nastup Jelene Milić iz Centra za evroatlantske studije. Količina nekompetentne ostrašćenosti koja poput vulkanske lave navire iz njenog izlaganja je fascinantna! Gospođa Milić prvo negira postojanje rusko-srpskih bliskosti, zatim navodi da je prijateljstvo u međunarodnim odnosima zapravo posvećenost zajedničkoj strategiji i vrednostima, i treće – govori o mitu o ekonomskom stanju u Rusiji koje, po njoj, ni u kom smislu nije onako dobro kako se prikazuje u Srbiji. A ekonomske teme građane Srbije, kako Milić navodi, interesuju više od podjednako značajnih tema vezanih za stanje ljudskih prava.

Interesantna je mešavina faktičkih neistina i vrlo malicioznih proizvoljnosti. Prvo, neko može da negira značaj Rusije za Srbiju u ovom trenutku i geopolitičkim okolnostima, pa čak i da označi rusku politiku prema Srbiji kao neprijateljsku. To bi bilo, naravno, pogrešno i podložno kritici, ali negirati značaj rusko-srpskih veza u (barem modernoj) istoriji Srbije nije pogrešno, to je sumanuto. To je simptom onoga što sam nazvao rusofobijom iz kruga dvojke – reč je o svojevrsnoj političkoj patologiji.

JelenaMilic-SonjaBiserko

Iznenađujuća je potreba da se nešto tako očigledno negira. Posebno stoga što neko može da bude kritičar rusko-srpskih veza u sadašnjosti a da ne negira njihov značaj u bližoj ili daljoj prošlosti. Takva pozicija bi bila razumljiva, iako podložna brojnim primedbama. Ovako prezentovana ona je samo dokaz ili totalnog neznanja ili totalne ostrašćenosti (ili i jednog i drugog). Može se možda pronaći i ideološka motivacija za jedan ovakav stav. Kako su prema drugosrbijancima Srbi vazda bili na pogrešnoj strani istorije onda bi i njihove veze sa Rusijom morale biti pogrešne čak iako iz njih proističu prilične političke ili ekonomske koristi.

Problematična je i definicija prijateljstva u međunarodnim odnosima koju predlaže Jelena Milić: to su sve više vrednosti (zajedničke?) i zajedničke strategije kako se ulazi u globalizaciju i kako se odgovara na pojedine izazove. Ovako nešto možemo da razumemo samo kao praznu ideološku floskulu, prisutnu u ovom ili onom obliku u evroatlantskom lobiju u Srbiji prethodnih dvadesetak godina. Ako se usudimo da razmislimo o sadržaju gore navedenog iskaza srešćemo se sa vrlo ozbiljnim udarom na zdravu pamet.

Ideja o zajedničkim strategijama kao uslovu da se odnos između dva naroda ili dve države označi kao prijateljski deluje potpuno promašeno. Prvo, države različite snage, međunarodnog uticaja i položaja i te kako mogu da imaju prijateljske odnose a da ne dele zajedničke strategije – pa čak i da ih ne zanimaju iste teme u međunarodnoj politici.

Pokušaću da ovo ilustrujem jednim primerom. Uzmimo slučaj američko-izraelskih odnosa, koje bi mnogi označili kao prijateljske. Glavna spoljnopolitička preokupacija Izraela je dugoročni opstanak i nadmoć u neprijateljskom arapskom okruženju. SAD u regionu Bliskog Istoka interesuje kontrola nad energetskim resursima i uopšte prisustvo (da parafraziram reči francuskog istoričara Žan-Pola Bleda: velike sile nemaju privatno polje u politici, po definiciji sve ih se tiče!).

Dve države, podosta različite, jednostavno se ne bave istim temama u međunarodnim odnosima ali itekako mogu da sarađuju na ostvarivanju zajedničkih interesa. Poklapanje interesa, a ne zajedničke strategije, jeste ono što prevashodno određuje karakter odnosa između dve države.

Veoma je lako ukazati na mali značaj koje vrednosti igraju u formulisanju spoljnopolitičke doktrine i razvijanju odnosa između država. Teško da iste vrednosti dele Sjedinjene Američke Države i Saudijska Arabija ili su delili Sovjetski Savez i arapski nacionalisti. Ovakvih primera je moguće navesti bezbroj.

Države vezuju zajedničke opasnosti, zajednički neprijatelji i kratkoročne težnje (ekonomska dobit, pobeda u ratu ili nešto slično) – moralna kategorija vrednosti uglavnom je zadržana za domaću upotrebu. Ali u evroatlantističkom diskursu vrednosti, kao što je dobro poznato, imaju vrlo visoko mesto. Razlog za tako nešto može biti samo uverenost u sopstvenu ideološku i moralnu nadmoć koja dalje služi kao opravdanje za zanemarivanje nacionalnih interesa u korist vrednosnih himera neke idealne ljudske zajednice projektovane u Vašingtonu i Briselu.[3]

Kao izvrsni evroatlantski komesar Jelena Milić nije propustila da spomene još neke tipične parole: Ono što suštinski deli slabe i razvijene zemlje jeste razlika u tome koliki se procenat budžeta odvija za istraživanja, za razvoj, za nauku, za obrazovanje i zdravstvo. Ovo je jednostavno simpatična zbirka besmislica. Ako zanemarimo da procenat udela u budžetu ne mora ništa da znači (1% udela u američkom budžetu za nauku je sigurno daleko veće i značajnije ulaganje nego pet ili šest procentnih poena veći udeo u budžetima Srbije ili Rumunije) dolazimo do vrlo konfuzne upotrebe pojmova slabe i razvijene države.

tribina-nin-rusi-2

Snagu neke države očigledno ne mogu da opišu samo spomenuti parametri – zapravo, spomenuti parametri su od drugorazrednog značaja. Primera radi, mnoge male evropske države su visokorazvijene u tehnološkom pogledu i njihovo stanovništvo ima izuzetno visok životni standard ali su u spoljnopolitičkom smislu slabe države jer ne mogu same da odole bezbednosnim izazovima. Uostalom, američki bezbednosni kišobran nad Zapadnom Evropom proisticao je iz istorijske nužde a ne zbog nekih emotivnih razloga.

Ilustraciju evroatlantske ostrašćenosti završiću analizom još jednog navoda iz izlaganja Jelene Mićić. U vezi sa Južnim tokom ona navodi sledeće: Laž je da je Rusija iz prijateljskih razloga gasovod pustila kroz Srbiju, a ne kroz Rumuniju. Vrlo je to svesno uradila, da bi u gasovodu imala jednu zemlju koja nije u EU da bi onda mogla da se poziva na međunarodne sporazume koji nisu usaglašeni. Dakle, to je taj prijateljski gest.

Da li neko zaista veruje da se odnosi Rusije sa vodećim zemljama EU dovode u pitanje zbog nekih formalnih začkoljica? Posebno je zapravo interesantno otkuda gospođi Milić ovakve informacije da je Rusija nešto namerno uradila iz ovih a ne iz nekih drugih pobuda? Ili je prezentovana informacija rezultat vrlo dobrog obaveštajnog rada ili je zapravo reč o zaključku koji proističe iz čisto ideoloških premisa? Pre bih rekao da je ovde reč o drugoj opciji.

Izlaganje gospođe Milić dobro ilustruje dubinu ideološke ostrašćenosti koja je prisutna među eksponentima evroatlantskih interesa u Srbiji. Druga izlaganja na tribini takođe obiluju klišeima, bez obzira da li je reč o strani koja govori afirmativno ili negativno o postavljenoj temi ali nigde ideologija nije u tolikoj meri pomutila razum da se potiskuju elementarne istorijske i političke činjenice.

Posebno snažan prigovor evroatlantskom diskursu o Rusiji mogao bi se, po mom mišljenju, formulisati na sledeći način: čak i da su drugosrbijanske i evroatlantističke predrasude o Rusiji tačne, kakve to veze ima sa orijentacijom Srbije u novim geopolitičkim okolnostima?

Ako Srbi smatraju da im je Rusija neprijatelj[4], a Rusija postaje sve značajniji faktor u međunarodnim odnosima – tim gore po Srbe! Za Rusiju (kao ni za SAD početkom 90-ih) srpski stav o geopolitičkim promenama neće biti naročito relevantan. Možemo se nadati samo da će srpska politička elita, za razliku od nekih drugih prilika, blagovremeno i na pravi način reagovati na promene na svetskom nivou.

————————————————————————————–

[1] Trenutne trendove u geopolitici mislim da je najbolje okarakterisati kao relativan pad američke moći na svetskom planu. Naime, SAD nesumnjivo i dalje ostaju prvorazredna vojna i ekonomska sila. Čak i na ideološkom planu, iako je predstava o SAD kao bastionu slobode i naprednog čovečanstva potpuno neuverljiva, njihov uticaj i dalje traje. Opadanje američkog udela u svetskoj moći (ako tako nešto može da se kvantifikuje) posledica je uspona azijskih centara i teških promašaja u američkoj spoljnoj politici. SAD sve manje mogu da projektuju svoju moć širom sveta a u nekim regionima, gde su do nedavno smatrane za hegemona, moraju da dele uticaj sa drugim silama (Bliski Istok je svakako najkarakterističniji primer). Ovo je, naravno, samo jedan grubi (nadam se koliko-toliko precizni) prikaz trendova u svetskoj politici koji ima instrumentalni cilj da pruži okvir za razumevanje teme članka.

[2] Izveštaj je objavljen u NIN-u od 19. decembra 2013. godine. Svi stavovi učesnika debate interpretirani su u skladu sa ovim izveštajem. Odgovornost za greške u interpretiranju, razume se, pripadaju autoru ovog teksta.

[3] Razume se da trezveni političari na Zapadu ne mogu da veruju u takve fantazije. Oni su ipak ozbiljni ljudi posvećeni ako ne dobrobiti svojih naroda a ono dobrobiti društvenih slojeva kojima pripadaju – a to je zapadna elita. Kako će se lokalni kompradori dovijati da opravdaju nadmoć zapadnih centara njih posebno ne interesuje. Doduše, oni će pomoći koliko mogu – donacijama za NVO sektor, finansiranjem glasila ili štampanja simpatičnih brošura, ali glavninu tereta ideološkog opravdanja ipak nose domaće snage.

[4] Sva relevantna istraživanja ukazuju, očekivano, da su shvatanja širih slojeva drugačija, i to prilično dugi niz godina.


Izvor: Stanje stvari

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Uspon Rusije i rusofobija iz kruga dvojke

* Obavezna polja