Навикли смо се на то да нам предстоје одлучујуће године, у којима нас, од случаја до случаја, очекује било катастрофа било просперитет. Година пред нама је свакако кључна: интегрисани (спољашњи и унутрашњи) притисак на Србију и српске земље, од Косова и Метохије, Републике Српске и Црне Горе и на Русију, пре свега преко Крима и Новорусије али и одређених унутардржавних процеса, у овој години свакако морају ући у неку нову фазу, која можда неће донети решење, али ће ствар поставити на нове основе.

Опстанак Европске уније, даљи развој мигрантске кризе, преструктурација на нивоу западних политичких и финансијских центара моћи озваничена победом Доналда Трампа и успоном европске деснице, или на локалном плану очекивање да се домаћа политичка елита коначно одреди, односно покаже праву природу обавеза које је на себе преузела не само по питању КиМ него и даље колонизације земље – само су нека питања на које ће нам бити макар делом одговорено у години пред нама.

Очување Косова и Метохије, макар и у данашњем, знатно редукованом облику, опстанак и јачање Републике Српске и ако не смењивање оно свакако демотивисање актуелног црногорског режима да чини репресију над носиоцима српског идентитета у Црној Гори, свакако представљају позитивне исходе процеса који нам предстоје, што подразумева и даље јачање Руске Федерације и њеног присуства у нашем региону.

Оно што је извесно је да такви исходи не би смели да се дочекују пасивно, а право питање је коме би они уопште требало да буду препуштени, наравно, кад су у питању овдашњи актери, јер оне спољашње већ одавно знамо.

Очигледан одговор је да су то изабране власти, али имамо ли ми поверења у њих, без обзира на то под којим условима смо их, те и такве, наводно изабрали, пре свега у њихове стручне, патриотске, безбедносне капацитете? Имало ли поверења у било коју до сада уобличену алтернативу, па и ону која шета суботом?

Имамо ли, пре и изнад свега, и свако од нас понаособ, поверења у себе? У то да може нечему да допринесе, на било који начин, ако већ није спреман да поклони поверење ни једној страни пројектованог дуалног избора?

Верујемо ли уопште да ћемо бити у позицији и да ћемо имати снаге да делујемо када за то дође време, а што сада наводно тако нестрпљиво чекамо?

А и то време, и од кога до зависи? Ко је тај који ће дати знак за старт, и шта онда, шта после?

Да ли ћемо деловати и како, ако неко нешто потпише или не потпише? И ко смо то уопште „ми“?

Или ћемо само слегнути раменима и рећи „тако је то“. „Живот је курва“. Или „чудна ми чуда“. „Све ће то народ позлатити“.

А снага мора бити у деловању. Видљивом и јасном. Снага народа није у слеђењу снажног пастира, него у вери пастира у ту снагу.

Веруј и сви ће поверовати. Крени од себе. Не требају ти милиони, довољно је неколико. Али, има ли човека?


Извор: Стање ствари

Оставите коментар

Оставите коментар на 2 0 1 9 .

* Обавезна поља