Године 1778, у јеку рата против британске империје, амерички револуционари направили су споразум са индијанским племеном Ленапе са простора данашњег Делавера по којем би они требало да им помогну у борби против Енглеза и заузврат добију своју државу у оквиру будућих САД. У складу са договором, поглавица Кокетагечтон је предводио групу својих саплеменика као извиђач испред америчких снага у кампањи напада на британска утврђења у Охају.

По успешном окончању кампање, објављено је да су Кокетагечтон и његови Индијанци умрли од великих богиња, да би се нешто касније, захваљујући сведочењу америчког “официра за везу” са Индијанцима и блиског пријатеља поглавице Кокетагечтона, Џорџа Моргана, сазнало да их је у Мичигену брутално побила америчка милиција и да о држави Ленапе Индијанаца више нема ни говора. Свега две године од проглашења независности, Американци су починили први познати акт издаје свог савезника.

Што се грбо роди, вријеме не исправи, говорио је чувени српски правник родом из Дубровника и аутор првог црногорског грађанског законика из 1888. Валтазар Богишић, и то се показало као сасвим исправно и у случају САД, које су од те 1778. па до дана данашњег издале готово све своје савезнике када се за тим указала потреба, закључно са Курдима које су оставили на цедилу октобра прошле године.

До сада, до издаје савезника долазило је због процене да би то било од користи за амерички “национални интерес”. Тако су, да поменемо само неке, одбачени и Пиноче, и Садам Хусеин, и Курди (чак осам пута, а Американци су Садаму у два наврата дозволили да над њима почини злочин на нивоу геноцида) и народ Хмонг, који је Американцима служио током рата у Вијетнаму. Сада на ред, изгледа, долазе косовски Албанци, односно (за почетак) њихове вође Хашим Тачи и Кадри Весељи.

Постоји, међутим, једна велика разлика у чину издаје Тачија и Весељија у односу на претходне сличне америчке потезе. Ради се о чињеници да су њих двојица пали као жртве, не америчке борбе за своје националне интересе, него унутарамеричке битке између Доналда Трампа и “дубоке државе”. До откривања чињенице да се имена ове двојице налазе високо на списку осумњичених ратних злочинаца из предлога оптужнице (што је потез без преседана, јер се до сада са објављивањем имена оптужених увек чекало да оптужни акт буде званично прихваћен) дошло је у тренутку када су високи званичници косовских Албанаца већ били на путу за Вашингтон, на састанак са председником Србије Александром Вучићем који под окриљем председника Трампа води Ричард Гренел.

Хашим Тачи и Ричард Гренел у Белој кући – Фото: АП/Танјуг

 

Више је него јасно коме овде ствари иду у прилог. Док би у финишу предизборне трке садашњем председнику Трампу наставак дијалога између Београда и Приштине и постизање неких споразума који би макар водили ка “коначном решењу”, иако је изгледно да они то никако не би били, био само плус, његовим противницима из “дубоке државе”, али и из остатка “међународне заједнице” оличене пре свега у Немачкој и канцеларки Ангели Меркел, и таква “победа” је неприхватљива. Због тога су се одлучили на пуштање низ воду “косовског Џорџа Вашингтона”, који, све и да на концу не буде осуђен за зверства која му се стављају на терет, тешко да ће поново моћи да заигра било какву озбиљнију политичку улогу. Такође, овим потезом осветили су се Трампу за рушење владе новог немачког миљеника на Косову Аљбина Куртија које их је много било заболело.

Још једна ствар указује на то да се љубав Американаца, па чак и у редовима “клинтониста” из Демократске странке, ближи крају. Ради се о сасвим неочекиваном поразу конгресмена Елиота Енгела у унутарпартијској трци демократа за кандидатуру. После тридесет година непрекидног седења у Конгресу, човек којем амерички конзервативци замерају да му је на “првом месту Косово, а не Америка”, изгубио је од Афроамериканца Џамала Боумана, који је до сада био директор једне школе, што јасно указује на тренутни правац размишљања демократа.

Чињеница да су напори актуелне америчке администрације да се постигне неки напредак у решавању питања Косова и Метохије поткопани зарад партијског интереса, још један је доказ да се никако не сме дозволити да коначно решење овог проблема зависи само од ћуди човека који тренутно седи у Белој кући, био он Трамп, или Бајден. Ништавило које је резултат већ читаве деценије преговарања под окриљем ЕУ је доказ да ни Брисел није у стању да доведе до било каквог решења. Преостају УН.


Извор: Вечерње Новости

Оставите коментар

Оставите коментар на Америчка превртљивост

* Обавезна поља