Posle vesti iz Brisela da od otvaranja pregovora s EU i dalje nema ništa, Zoran Zaev i Edi Rama bi telefonski razgovor mogli da započnu replikama glavnih junaka iz drame „Čekajući Godoa”:

Vladimir: Šta ćemo sad da radimo?

Estragon: Čekaćemo.

Vladimir: Jest, ali dok čekamo?

Estragon: Eto vidiš, ipak smo malo utucali vreme.

Vladimir: Jest, ali sad bi trebalo da pronađemo nešto drugo…

Ali, politička predstava apsurda o proširivanju Unije na Zapadni Balkan prevazilazi i maštu Semjuela Beketa. Više nije ni gorkosmešna koliko bolno otrežnjujuća. A šta sve Skoplje nije uradilo da bi odškrinulo evropsku kapiju. Posle višedecenijskog spora s Grčkom BJRM je promenila ime u Severnu Makedoniju, „federalizovala” državu zbog Albanaca, a u decembru ulazi i u NATO.

Kada je u pitanju Albanija, Emanuel Makron pozdravlja napore na unapređenju vladavine prava i demokratskih standarda koje čini ova zemlja, ali ima ključnu primedbu zbog koje smatra da Tirana ne može da otvori pregovore: „Kako da objasnim francuskim građanima da su među hiljadama i hiljadama tražilaca azila drugi po broju Albanci.”

Ova francuska „rampa”, uz asistenciju Holandije i Danske, i posredna je poruka Srbiji i Crnoj Gori, koje su već duboko zagazile u pregovore uz nadu da će uspeti da se 2025. pridruže evropskom klubu. Zato briselski portal „Politiko” otvoreno pita: „Zašto biste verovali obećanjima EU i, štaviše, naročito ako su ih dali lideri EU”, prenoseći „tviter” poruku Aleksandra Vučića: „Ja sam bio prisutan kad je Federika Mogerini Zoranu Zaevu obećala da će, čim se reši pitanje imena, do kraja godine biti pokrenuti pregovori. To se nije dogodilo i neće se dogoditi.

A šta mi možemo očekivati kad je u pitanju Kosovo?”

To što EU bez saglasnosti Francuske nije uspela da donese odluku o otvaranju pregovora o članstvu sa Severnom Makedonijom i Albanijom, ipak, nije neočekivana vest. Ovo je treći put u 16 meseci da se odlaže ova odluka, iako Evropska komisija i većina članica EU smatraju da su i Severna Makedonija i Albanija ispunile sve neophodne kriterijume.

Neko će reći da je proces proširenja EU zapravo prva žrtva bregzita. Posle velikog širenja na istok, kada je u EU 2004. godine primljeno deset zemalja, došlo je do zamora uprkos velikim obećanjima. Uoči početka globalne ekonomske krize, 2007. godine, Rumunija i Bugarska su, iako nespremne, iz geopolitičkih razloga ugurane u evroblok. Hrvatska je tu rampu, uz lobiranje Austrije, preskočila 2013, mada je imala nerešen granični spor sa Slovenijom i stavljane su joj ozbiljne primedbe na položaj Srba. Ubrzo je počela izbeglička kriza, a kao reakcija krenuo je pohod populističkih evroskeptičnih snaga kojima je bilo dosta liberalnog „briselskog inženjeringa”. I, kao vrhunac, peta ekonomija sveta, Velika Britanija, odlučila je da napusti EU.

Ipak, otkako je izabran za predsednika 2017. Makron je zauzeo stav da je proširenje nemoguće bez unutrašnjih reformi EU. I godinu dana kasnije, na samitu u Sofiji u prisustvu lidera sa Zapadnog Balkana, jasno je poručio da prvo ide produbljivanje Unije pa tek onda proširenje.

Uoči priprema za sadašnji samit EU u Briselu, Francuzi su izašli sa svojim uslovima za Tiranu i Skoplje. Prema njima, nema otvaranja pristupnih pregovora dok se ne usvoji nova metodologija u tom procesu. Na ministarskom sastanku u Luksemburgu kružila je jedna francuska beleška u kojoj se kaže da je trenutni okvir predugačak i isuviše komplikovan, te da treba promeniti pristup, jer se aktuelni ne podudara s realnom situacijom u zemljama koje pregovaraju. Šta tačno promena metodologije znači, još nije jasno.

Sudeći po onome što je diplomatskim kanalima procurilo, Pariz hoće da proces pristupanja bude što konkretniji, ali i reverzibilan, zavisno od primene reformi, posebno u vladavini prava. Zato prema francuskom zahtevu odluku o Severnoj Makedoniji i Albaniji treba odložiti za 2020. godinu, i prvenstveno se posvetiti reformi proširenja.

U ovom trenutku nema odgovora na pitanje da li će nova metodologija biti primenjena i na Srbiju i Crnu Goru. Beograd je od 2014, kada je stupio u pristupne pregovore s EU, od 35 poglavlja otvorio 17 i privremeno zatvorio dva.

Kada je u pitanju metodologija za pristupne pregovore ona se menjala onako kako se razvijala i EU. Evropski savet je na sastanku u Kopenhagenu 1993. godine utanačio kriterijume za pristupanje novih članica. Pregovori o pristupanju se svode na uslove i rokove u kojima zemlje kandidati treba da u svoje zakonike uvrste više od 90.000 stranica evropskih pravila, u evropskom žargonu poznatijih kao „Acquis communitaire” (francuski izraz za usvojenu legislativu).

Da bi se olakšale političke, ekonomske i pravne reforme, višegodišnji put pridruživanja potencijalnih članica je podeljen po poglavljima.

Ali ovi kopenhaški uslovi, dopunjeni na sastanku u Madridu 1995. godine, iznedrili su u početku 31 poglavlje. Pod tim uslovima je deset zemalja centralne i istočne Evrope pristupilo EU 2004. godine. I Bugarska i Rumunija su morale da otvore i zatvore 31 poglavlje pre nego što su primljene 2007. godine.

Poglavlja 23 (pravosuđe i osnovna prava) i 24 (pravda, sloboda i bezbednost) nova su na spisku. Uvedena su kad su otvoreni pregovori s Hrvatskom. Prethodno je to bilo samo jedno poglavlje za oblast pravosuđa i unutrašnjih poslova.

Francuski predsednik Emanuel Makron

Države koje su ranije pristupale EU imale su poglavlje pod nazivom Ostala pitanja, s tim što ono nije uvek bilo, kao danas, poglavlje 35 jer je broj poglavlja ranije bio manji. Za Srbiju je poglavlje 35, koje je otvorila u decembru 2015, najteže. Ono je zapravo ključ našeg napretka ka EU, jer se odnosi na normalizaciju odnosa Beograda i Prištine. Mada se od Srbije ne traži direktno ni indirektno priznavanje Kosova (pet zemalja EU nije priznalo Prištinu), ono se stalno očekuje, barem od najmoćnijih zemalja Unije.

Iako iz Brisela stalno proveravaju kako smo ispunili domaće zadatke u prilagođavanju EU propisa, odluka o proširenju je politička. Ono što je važilo za Kipar (severni deo koji je Turska okupirala 1974. godine i dalje je van EU) ne važi za Srbiju. Evropski emisari koji nas požuruju da razrešimo problem s Prištinom stalno nam govore da EU ne želi da uveze još „jedan Kipar”, zemlju s nerešenim konfliktom i granicama.

Zato je veliko pitanje da li će francuski uslovi biti poslednji „priručnik” za zemlje Zapadnog Balkana na njihovom putu ka EU.

Turska se udaljava od EU

U oktobru se navršava 60 godina otkako je Turska podnela zahtev za prijem u evropsku zajednicu i 14 godina od početka njenih pregovora s EU. U ovogodišnjem izveštaju Evropske komisije o zemljama u procesu pridruživanja ocenjeno je da se Turska udaljava od Unije. Glavna poruka Junkerove „evropske vlade” glasi da je u Turskoj došlo do pogoršanja uslova u sudovima, zatvorima i ekonomiji.

Iako se Ankara i dalje smatra za bliskog saveznika na polju bezbednosti, turska kandidatura za pridruživanje Uniji je zamrznuta zbog „daljih ozbiljnih nazadovanja” na polju ljudskih prava, nezavisnosti sudstva i stabilne ekonomske politike, navela je EK. Zaključak izveštaja je da je Turska nastavila da se udaljava od Evropske unije i da su pregovori EU i Turske „efektivno stigli do zastoja”.


Izvor: Politika

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Čekajući briselskog Godoa

* Obavezna polja