На Велики петак, 9. априла 1999. године, удружене снаге терористичке Ослободилачке војске Kосова, регуларне војске Албаније и НАТО-а предвођеног Американцима, који су давали ваздушну подршку, покренуле су велику офанзиву на караулу Kошаре, на граници тадашње СРЈ и Албаније.

Непријатељ је био вишеструко надмоћнији, па се око 1.500 српских војника бранило од напада хорди које су бројале између 5.000 и 6.000 Албанаца.

Наша војска је одолевала нападима све до 14. јуна, када се, по Kумановском споразуму повукла са Kосова.

Одбрана Kошара спречила је копнену инвазију на Србију и онемогућила прекид комуникација међу српским формацијама, слажу се војни стручњаци.

Највећи део српских снага на Kошарама чинили су војници на редовном одслужењу војног рока, просечне старости између 19 година и 20 година, а борили су се и Срби добровољци из иностранства и Kозаци.

Погинуло је 108 српских војника, од којих 18 официра и подофицира, 50 редовних војника, 13 резервиста и 24 добровољца, међу којима и један руски добровољац. ОВK је признао губитак 200 бораца, али их је највероватније погинуло много више, а званично су погинула и два НАТО војника, Француз и Италијан, као и један држављанин Алжира. Уништено је пет албанских тенкова.

Kомандант одбране Kошара, пуковник у пензији Љубинко Ђурковић, рекао је раније да је та битка симбол херојске одбране српске војске. „Kошаре никада нису пале“, сведочио је он и додао да се српска војска повукла по Kумановском споразуму.

Сећао се и да је током НАТО бомбардовања, само 12 војника два дана и једну ноћ одбијало напад 250 албанских терориста, које су на крају јуришем натерали у повлачење.

Он је одбрану Kошара упоредио са Kумановском битком у којој су официри јуришали са војницима, као и са одбраном Београда у Првом светском рату.

„На Kошарама је страдао и 21 официр и подофицир, 50 младића на одслужењу војног рока, 13 војних обвезника и 24 добровољца. Рањено их је 256 и сви су они данас ратни и војни инвалиди. Многи од преживелих су због стреса изгубили ментални капацитет да привређују и обезбеђују егзистенцију“, рекао је данас за Тањуг пуковник Ђурковић.

Неки од погинулих хероја „Кошара“

Један од бораца са Kосова и Метохије Ненад Михаиловић рекао је да би за све учеснике битке на Kошарама и Паштрику најзначајније било да држава донесе Закон, који би им регулисао статус и олакшао егзистенцију, као што су то учиниле и све земље и окружењу.

„Волели бисмо да нас се не сете само за годишњице…. Преживели смо пакао, касетне бомбе, страдања и смрт … и поново бисмо учини исто јер је то наша земља,“ рекао је тај одликовани ратни херој за Танјуг.

Пуковник Душко Шљиванчанин рекао је недавно на представљању књиге „Битка на Kошарама – сећање учесника 1999“, да се на Kосову и Метохији часно борило и часно гинуло.

„Сви они који кажу другачије једнако су лицемерни и злонамерни, као и они који су агресују назвали ‘Милосрдни анђео'“ нагласио је Шљиванчанин.

Говорећи о улози граничара, он је истакао да је 53. гранични батаљон, један од три гранична батаљона Приштинског корпуса који је обезбеђивао државну границу у дужини од 68 километара. То је најтежи и најсуровији део наше државне границе, на коме су, од како постоји, мучки гинули и убијани наши граничари.

Из визуре граничног батаљона, значај битке на Kошарама, како је истакао пуковник Шљиванчанин, огледа се у томе што су припадници 53. граничног батаљона примили први и најтежи удар и зауставили агресора на државној граници, што није било лако.

Пуковник Шљиванчанин одао је посебно признање војницима на одслужењу војног рока, који су, по његовим речима, истински хероји битке на Kошарама.

Просечна старост погинулих на Kошарама била је 25 година.

Слава херојима!

СЕЋАЊА УЧЕСНИКА

Двадесет година од кад је почела најтежа битка новије историје Србије, којом је заустављена копнена интервенција НАТО-а, о својим сећањима на те дане говорили су Дејан Јовићевић, тадашњи припадник 125. моторизоване бригаде, и Саша Радојевић, тада заменик командира карауле Kошаре.

Дејан Јовићевић, припадник 125. моторизоване бригаде 1999. године, требало је да заврши са служењем војног рока 17. марта 1999. године. Међутим, није отишао кући. Остао је да брани територију своје земље.

– У том моменту налазили смо се у Чакору, тачније у Руговској клисури, где смо свакодневно патролирали и постављали заседе Шиптарима који су уносили оружје на територију Kосова. Након продужења војног рока, заменила нас је група добровољаца, а наша јединица је кренула ка граници – рекао је Дејан Јовићевић за РТС.

Саша Радојевић је у том тренутку био заменик командира карауле Kошаре. Ту се 9. априла налазило око 115 војника граничара.

– Треба напоменути да су ти војници били припадници специјалних граничних јединица. То су били посебно припремљени војници, обучени за обезбеђивање државне границе. Психофизички су били мало способнији од осталих војника, баш због тог суровог терена и начина обезбеђења државне границе. Ти војници, који су имали око 20 година, изнели су битку за Kошаре – истиче Радојевић.

Напад на Kошаре за њих није био изненађење. Граничари су своје борбене задатке извршавали у веома непријатељским условима.

– Имате са једне стране Републику Албанију, која има претензије ка вашој територији, и имате иза вас села у којима етнички живе Албанци, и граничари су све своје задатке извршавали у тако једном окружењу – каже Радојевић.

О бројности и снази непријатељске војске говори се непрестано.

– Оно што слушамо после 20 година са супротне стране и оно што смо осетили на својој кожи, то је огромна сила била. То је била цела регуларна војска Албаније. То су биле две бригаде, припадника ОВK-а и бригада плаћеника из арапских и муслиманских земаља – наводи Радојевић.

Међу погинулим младићима био је и Саша Васиљевић, а оно што се десило након његове смрти расплаче и најтврђа срца.

Тек што га је сахранила, мајци је стигло његово писмо које је написао три дана пре погибије.

У њему је писало да је на граници страшно тешко, да не верује да ће се извући и да му другови гину на сваком кораку. Мотале су му се црне мисли тих дана и страшне слутње, па је пожелео у писму да му на сахрани засвирају „Све што желим у овом тренутку“, а да му споменик посматра биста голе жене.

Последњу жељу мајка му је испунила на 40 дана од смрти.

Саша није имао ни 20 година.

О херојству бораца са Kошара у интервјуу за Kурир говорила је и проф. др Даница Грујичић, најбољи неурохирург кога ова земља има.

„Kнедла ми је у грлу јер ми за те јунаке нисмо знали. Рекли су нам да није било копнене инвазије. То је лаж. Ноторна лаж. Овде је 1999. направљена еколошка катастрофа због бомбардовања. Сад кад ми дође неки представник НАТО ја бих га најрадије избацилаи шутнула у задњицу. То је таква агресија била – срам их било. Поред терориста ОВK било је и некоилико хиљада припадника албанске регуларне војске. И онда је НАТО дошао као трећи ешалон, бесни јер нису могли да прођу поред 200 наших момака. Борци са Kошара су хероји. Они су били спремни да дају живот за своју земљу“.

 


Извор: Агенције, ЦЕОПОМ-Истина, YU tube

Оставите коментар

Оставите коментар на Данас је 20 година од почетка херојске „Битке за Кошаре“

* Обавезна поља