Na Veliki petak, 9. aprila 1999. godine, udružene snage terorističke Oslobodilačke vojske Kosova, regularne vojske Albanije i NATO-a predvođenog Amerikancima, koji su davali vazdušnu podršku, pokrenule su veliku ofanzivu na karaulu Košare, na granici tadašnje SRJ i Albanije.

Neprijatelj je bio višestruko nadmoćniji, pa se oko 1.500 srpskih vojnika branilo od napada hordi koje su brojale između 5.000 i 6.000 Albanaca.

Naša vojska je odolevala napadima sve do 14. juna, kada se, po Kumanovskom sporazumu povukla sa Kosova.

Odbrana Košara sprečila je kopnenu invaziju na Srbiju i onemogućila prekid komunikacija među srpskim formacijama, slažu se vojni stručnjaci.

Najveći deo srpskih snaga na Košarama činili su vojnici na redovnom odsluženju vojnog roka, prosečne starosti između 19 godina i 20 godina, a borili su se i Srbi dobrovoljci iz inostranstva i Kozaci.

Poginulo je 108 srpskih vojnika, od kojih 18 oficira i podoficira, 50 redovnih vojnika, 13 rezervista i 24 dobrovoljca, među kojima i jedan ruski dobrovoljac. OVK je priznao gubitak 200 boraca, ali ih je najverovatnije poginulo mnogo više, a zvanično su poginula i dva NATO vojnika, Francuz i Italijan, kao i jedan državljanin Alžira. Uništeno je pet albanskih tenkova.

Komandant odbrane Košara, pukovnik u penziji Ljubinko Đurković, rekao je ranije da je ta bitka simbol herojske odbrane srpske vojske. „Košare nikada nisu pale“, svedočio je on i dodao da se srpska vojska povukla po Kumanovskom sporazumu.

Sećao se i da je tokom NATO bombardovanja, samo 12 vojnika dva dana i jednu noć odbijalo napad 250 albanskih terorista, koje su na kraju jurišem naterali u povlačenje.

On je odbranu Košara uporedio sa Kumanovskom bitkom u kojoj su oficiri jurišali sa vojnicima, kao i sa odbranom Beograda u Prvom svetskom ratu.

„Na Košarama je stradao i 21 oficir i podoficir, 50 mladića na odsluženju vojnog roka, 13 vojnih obveznika i 24 dobrovoljca. Ranjeno ih je 256 i svi su oni danas ratni i vojni invalidi. Mnogi od preživelih su zbog stresa izgubili mentalni kapacitet da privređuju i obezbeđuju egzistenciju“, rekao je danas za Tanjug pukovnik Đurković.

Neki od poginulih heroja „Košara“

Jedan od boraca sa Kosova i Metohije Nenad Mihailović rekao je da bi za sve učesnike bitke na Košarama i Paštriku najznačajnije bilo da država donese Zakon, koji bi im regulisao status i olakšao egzistenciju, kao što su to učinile i sve zemlje i okruženju.

„Voleli bismo da nas se ne sete samo za godišnjice…. Preživeli smo pakao, kasetne bombe, stradanja i smrt … i ponovo bismo učini isto jer je to naša zemlja,“ rekao je taj odlikovani ratni heroj za Tanjug.

Pukovnik Duško Šljivančanin rekao je nedavno na predstavljanju knjige „Bitka na Košarama – sećanje učesnika 1999“, da se na Kosovu i Metohiji časno borilo i časno ginulo.

„Svi oni koji kažu drugačije jednako su licemerni i zlonamerni, kao i oni koji su agresuju nazvali ‘Milosrdni anđeo'“ naglasio je Šljivančanin.

Govoreći o ulozi graničara, on je istakao da je 53. granični bataljon, jedan od tri granična bataljona Prištinskog korpusa koji je obezbeđivao državnu granicu u dužini od 68 kilometara. To je najteži i najsuroviji deo naše državne granice, na kome su, od kako postoji, mučki ginuli i ubijani naši graničari.

Iz vizure graničnog bataljona, značaj bitke na Košarama, kako je istakao pukovnik Šljivančanin, ogleda se u tome što su pripadnici 53. graničnog bataljona primili prvi i najteži udar i zaustavili agresora na državnoj granici, što nije bilo lako.

Pukovnik Šljivančanin odao je posebno priznanje vojnicima na odsluženju vojnog roka, koji su, po njegovim rečima, istinski heroji bitke na Košarama.

Prosečna starost poginulih na Košarama bila je 25 godina.

Slava herojima!

SEĆANJA UČESNIKA

Dvadeset godina od kad je počela najteža bitka novije istorije Srbije, kojom je zaustavljena kopnena intervencija NATO-a, o svojim sećanjima na te dane govorili su Dejan Jovićević, tadašnji pripadnik 125. motorizovane brigade, i Saša Radojević, tada zamenik komandira karaule Košare.

Dejan Jovićević, pripadnik 125. motorizovane brigade 1999. godine, trebalo je da završi sa služenjem vojnog roka 17. marta 1999. godine. Međutim, nije otišao kući. Ostao je da brani teritoriju svoje zemlje.

– U tom momentu nalazili smo se u Čakoru, tačnije u Rugovskoj klisuri, gde smo svakodnevno patrolirali i postavljali zasede Šiptarima koji su unosili oružje na teritoriju Kosova. Nakon produženja vojnog roka, zamenila nas je grupa dobrovoljaca, a naša jedinica je krenula ka granici – rekao je Dejan Jovićević za RTS.

Saša Radojević je u tom trenutku bio zamenik komandira karaule Košare. Tu se 9. aprila nalazilo oko 115 vojnika graničara.

– Treba napomenuti da su ti vojnici bili pripadnici specijalnih graničnih jedinica. To su bili posebno pripremljeni vojnici, obučeni za obezbeđivanje državne granice. Psihofizički su bili malo sposobniji od ostalih vojnika, baš zbog tog surovog terena i načina obezbeđenja državne granice. Ti vojnici, koji su imali oko 20 godina, izneli su bitku za Košare – ističe Radojević.

Napad na Košare za njih nije bio iznenađenje. Graničari su svoje borbene zadatke izvršavali u veoma neprijateljskim uslovima.

– Imate sa jedne strane Republiku Albaniju, koja ima pretenzije ka vašoj teritoriji, i imate iza vas sela u kojima etnički žive Albanci, i graničari su sve svoje zadatke izvršavali u tako jednom okruženju – kaže Radojević.

O brojnosti i snazi neprijateljske vojske govori se neprestano.

– Ono što slušamo posle 20 godina sa suprotne strane i ono što smo osetili na svojoj koži, to je ogromna sila bila. To je bila cela regularna vojska Albanije. To su bile dve brigade, pripadnika OVK-a i brigada plaćenika iz arapskih i muslimanskih zemalja – navodi Radojević.

Među poginulim mladićima bio je i Saša Vasiljević, a ono što se desilo nakon njegove smrti rasplače i najtvrđa srca.

Tek što ga je sahranila, majci je stiglo njegovo pismo koje je napisao tri dana pre pogibije.

U njemu je pisalo da je na granici strašno teško, da ne veruje da će se izvući i da mu drugovi ginu na svakom koraku. Motale su mu se crne misli tih dana i strašne slutnje, pa je poželeo u pismu da mu na sahrani zasviraju „Sve što želim u ovom trenutku“, a da mu spomenik posmatra bista gole žene.

Poslednju želju majka mu je ispunila na 40 dana od smrti.

Saša nije imao ni 20 godina.

O herojstvu boraca sa Košara u intervjuu za Kurir govorila je i prof. dr Danica Grujičić, najbolji neurohirurg koga ova zemlja ima.

„Knedla mi je u grlu jer mi za te junake nismo znali. Rekli su nam da nije bilo kopnene invazije. To je laž. Notorna laž. Ovde je 1999. napravljena ekološka katastrofa zbog bombardovanja. Sad kad mi dođe neki predstavnik NATO ja bih ga najradije izbacilai šutnula u zadnjicu. To je takva agresija bila – sram ih bilo. Pored terorista OVK bilo je i nekoiliko hiljada pripadnika albanske regularne vojske. I onda je NATO došao kao treći ešalon, besni jer nisu mogli da prođu pored 200 naših momaka. Borci sa Košara su heroji. Oni su bili spremni da daju život za svoju zemlju“.

 


Izvor: Agencije, CEOPOM-Istina, YU tube

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Danas je 20 godina od početka herojske „Bitke za Košare“

* Obavezna polja