“И шта сад?”…

… помисли Председник, размишљајући који следећи потез може да се повуче, а да тај потез покаже Русима да се и на њих овде озбиљно рачуна. А шта ако су Руси сад љути? Те ако јесу, када ће да слете Мигови, пошто ће да буде гас и да нисам мало превише дао Западу? И шта ако Запад не да ништа заузврат? Мислићу о томе сутра. Данас смишљам потез за јуче.

“И шта сад?”…

… рече Патријарх у себи, размишљајући да ли и Премијер има неку своју инаугурацију, ко ће све ту још да буде позван, колико ће фотографа да буде около и какав оно беше протокол по питању љубљења световне и духовне власти. Или је то питање – а и ко ту сад коме љуби руку – које је остало отворено за инаугурацију Председника? Бог ће га знати. А можда више ни он.

“И шта сад?”…

… изговори наглас – гледајући у своје досадашње партијске књижице – Председница Скупштине. Да ли је сад у ствари најбоље бити ванстраначка личност, треба ли дати оставку у садашњој партији? Да ли је било боље сачекати још коју недељу па се прихватити функција у некој агенцији за ЛГБТ безбедност, а не да се у овим годинама уче напамет одговори о цепању атома и јонизујућим зрачењима? Ко да немам паметнија посла. Или можда и имам, али ми још није јављено.

“И шта сад?”…

… подврисну пред огледалом председница Хрватске, пробајући хаљину која би можда и могла да се допадне Трампу и покушавајући да се сети одговора на политички изазов из Београда. Да ли Пленковић има баку и деку у Србији, код којих је сваке године ишао? Ако има, што ће бакини и декини сусједи пјевати у знак подршке, те ако ништа од тога не постоји, како наћи Премијера адекватног подријетла и што о томе нитко није мислио током “Бљеска” и “Олује”? Томпсона му, све морам сама.

“И шта сад?”…

… висило је питање у ваздуху, док је досадашњи Председник размишљао да ли да поново укључи свој мобилни телефон. Шта ако почну да зову из Странке и траже да их поведем у Одлучни Бој? Шта би било да сам се ја овог Мандатара сетио, да сам му, јој, како год, макар орден дао? Да одгодим ту пензију, макар до гласања у Скупштини? Не знам, али да сам знао шта ево сад знам, још бих био Председник.

… лупао је главом у тастатуру уредник Таблоида, очајан што Мандатар није нека особа из Опозиције. Какви би се ту све наслови могли ставити, шта би се ту све могло ископати од поверљивих и приватних информација, какав би се бес код читаоца могао стварати! А овако ништа. Један погрешан наслов или текст, ма и једна погрешна реч – и стићи ће Порука Одозго. И онда збогом огласи, збогом јутарња гостовања, збогом уплате из трафика, збогом цурење информација. Изеш ову жуту штампу, кад Мандатар за њу није довољно жут.

“И шта сад?”…

… упитао се Активни Члан Странке испред телевизора. Јесам ли због овога ишао на митинге, јео јефтине сендвиче и клацкао се у аутобусима? Је л’ то сад само Крк остао од Карлобага, Огулина, Вировитице и Карловца? Шта је фалило македонском сценарију, ако је ово српски сценарио? Шта објашњавам гласачима или само дуплирам количину поклона? И како се сад са овим осваја Београд? Ако не појачамо музику на Фонтани, пропадосмо.

“И шта сад?”…

… замислио се Функционер грађанске опозиције над сопственим политичким програмом, увидевши да је јако мало тога у њему остало, а да већ није владајућа политика. Прецртао је ставке “Политика према ЛГБТ” и “Однос са америчком амбасадом”, а потом погледао у збир година које на власти има Мило Ђукановић. И затим дубоко уздахнуо. Како време споро иде. А тек ће.

“И шта сад?”…

… помисли Мандатар, гледајући паралелно скицу свог Експозеа, податке о расту БДП и стању јавног дуга, као и нове извештаје о кредитном рејтингу земље. “Шта ми би да прихватим?” А потом је телефон зазвонио, као и пре десет минута. “Ало? Поново Ви, Председниче? Опет сте се сетили некога ко би могао бити министар? Реците, записујем!”

“И шта сад?”…

… рече једна новинска колумна самој себи. Па ништа, да се завршим.

И ето шта сад. Засад.


Извор: Вечерње Новости

Оставите коментар

Оставите коментар на И шта сад? …

* Обавезна поља