Коначно то неко треба да каже. Опозиција је за све крива.
Опозиција је од почетка за све крива. Још је Константин Порфирогенит давно утврдио да смо се ми овде доселили јер је кнез Дарван имао два сина, од чега је један син био опозиција другоме. И онда је тај опозициони син, ни име му се (заслужено) не зна, своје следбенике одвео из Дарванове Србије (околина Дрездена) и населио их овде. Ми смо сви потомци нечије опозиције, и то проклетство се осећа, ево, и до дан-данас. Да нисмо били опозиција, сад би ми живели у Немачкој и мрзели азиланте ко људи. Што је позиција, онолика.

Него. Немојмо заборавити да ни Турци не би дошли овде, да није било опозиционог деловања Вука Бранковића. А да не помињемо оног његовог прикривеног коалиционог партнера Марка Краљевића, који је онемогућио да Лазар има кворум на Косову пољу… Ај` да то и оставимо на страну, да не би улазили у то ко је после коме орао по Коридору 10, а ко је и с којим циљем газио орање, али запитајмо се: да ли би Турци толико остали овде, а да није било 500 година деловања траљаве анти-турске опозиције? Сетимо се само како су се читавих пола миленијума јадњикаво крили по шумама, дозвољававши себи недопустиве бламаже да повремено буду хватани и набијани на колац. А у недостатку таблоида и набијања на насловне стране.

Ајмо даље. Молићемо лепо, шта би оном Карађорђу да постане опозиција кнезу Милошу, где му је била глава кад је то одлучио? А и где му је била глава после… Елем, да не набрајамо сад баш све историјске промашаје опозиције, задржаћемо се на најглавнијим: где је била опозиција кад се улазило у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, па да спрече да се у миру изгуби све што се добило у рату. Е па нигде их није било да спрече ту пропаст, ко што их нигде није било ни после четр`ес`пете, па је зато завладао Тито. Који је, на срећу, владао без опозиције, па је то омогућило да оно ономад буду златна времена, све док се опозиција није вратила.

А кад се вратила, опозиција нас је увукла ослабљене у распад Југославије, дозволивши преименованом Савезу комуниста да влада после пада комунистичког Берлинског зида. И да је опозиција раније – а и уопште – инсистирала на потписивању Дејтонског и Кумановског споразума, краће би нас и притискали и бомбардовали. Е, али ни ту није крај: постпетооктобарска опозиција је ономад дозволила лошу транзицију и приватизацију; ова садашња је крива за Бриселски споразум и недовољан раст БДП. И да све буде још горе, опозиција се, приде, и не уједињава. А то би, рецимо, већ данас омогућило да грађански опозиционари протествују због доживотне у Хагу, да се они десни боре за права компјутерских мишева на ненасиље, те да и једне и друге подржавају они из треће и четврте, тренутно недовољно опозиционе опозиције…

Е, па доста више! Коначно ћемо нешто да урадимо са свом том опозицијом, а што досад нисмо никад. Изабраћемо нову опозицију! Држава има да распише једне посебне изборе, на којима власт неће смети да учествује. И на тим безвласним изборима ћемо коначно, једном и заувек, себи да изаберемо опозицију какву, реално, и заслужујемо: довољно гласну да их има у медијима, довољно безобразну да иде на протесте, довољно богату да буде добро организована у локалу. Плус довољно стручну и способну да својим опозиционим деловањем омогући да преко ноћи постанемо богата и моћна земља, примљена у ЕУ, у најбољим могућим односима са Немачком, Русијом, Америком и Кином. И да нам се свима свиђа како изгледају, какви су им зуби, која кола возе, колико пара (и чијих) имају, како су се обукли, ваља ли им докторат и колико фолоуера имају на “Твитеру”. Па кад коначно изаберемо баш ту и баш такву опозицију, онда више никада нећемо бити забринути за своју будућност. Јер ко има опозицију какву жели, тај има све.

И ништа му друго не треба.


Извор: Фонд Стратешке Културе

Оставите коментар

Оставите коментар на Избор опозиције

* Обавезна поља