Konačno to neko treba da kaže. Opozicija je za sve kriva.
Opozicija je od početka za sve kriva. Još je Konstantin Porfirogenit davno utvrdio da smo se mi ovde doselili jer je knez Darvan imao dva sina, od čega je jedan sin bio opozicija drugome. I onda je taj opozicioni sin, ni ime mu se (zasluženo) ne zna, svoje sledbenike odveo iz Darvanove Srbije (okolina Drezdena) i naselio ih ovde. Mi smo svi potomci nečije opozicije, i to prokletstvo se oseća, evo, i do dan-danas. Da nismo bili opozicija, sad bi mi živeli u Nemačkoj i mrzeli azilante ko ljudi. Što je pozicija, onolika.

Nego. Nemojmo zaboraviti da ni Turci ne bi došli ovde, da nije bilo opozicionog delovanja Vuka Brankovića. A da ne pominjemo onog njegovog prikrivenog koalicionog partnera Marka Kraljevića, koji je onemogućio da Lazar ima kvorum na Kosovu polju… Aj` da to i ostavimo na stranu, da ne bi ulazili u to ko je posle kome orao po Koridoru 10, a ko je i s kojim ciljem gazio oranje, ali zapitajmo se: da li bi Turci toliko ostali ovde, a da nije bilo 500 godina delovanja traljave anti-turske opozicije? Setimo se samo kako su se čitavih pola milenijuma jadnjikavo krili po šumama, dozvoljavavši sebi nedopustive blamaže da povremeno budu hvatani i nabijani na kolac. A u nedostatku tabloida i nabijanja na naslovne strane.

Ajmo dalje. Molićemo lepo, šta bi onom Karađorđu da postane opozicija knezu Milošu, gde mu je bila glava kad je to odlučio? A i gde mu je bila glava posle… Elem, da ne nabrajamo sad baš sve istorijske promašaje opozicije, zadržaćemo se na najglavnijim: gde je bila opozicija kad se ulazilo u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, pa da spreče da se u miru izgubi sve što se dobilo u ratu. E pa nigde ih nije bilo da spreče tu propast, ko što ih nigde nije bilo ni posle četr`es`pete, pa je zato zavladao Tito. Koji je, na sreću, vladao bez opozicije, pa je to omogućilo da ono onomad budu zlatna vremena, sve dok se opozicija nije vratila.

A kad se vratila, opozicija nas je uvukla oslabljene u raspad Jugoslavije, dozvolivši preimenovanom Savezu komunista da vlada posle pada komunističkog Berlinskog zida. I da je opozicija ranije – a i uopšte – insistirala na potpisivanju Dejtonskog i Kumanovskog sporazuma, kraće bi nas i pritiskali i bombardovali. E, ali ni tu nije kraj: postpetooktobarska opozicija je onomad dozvolila lošu tranziciju i privatizaciju; ova sadašnja je kriva za Briselski sporazum i nedovoljan rast BDP. I da sve bude još gore, opozicija se, pride, i ne ujedinjava. A to bi, recimo, već danas omogućilo da građanski opozicionari protestvuju zbog doživotne u Hagu, da se oni desni bore za prava kompjuterskih miševa na nenasilje, te da i jedne i druge podržavaju oni iz treće i četvrte, trenutno nedovoljno opozicione opozicije…

E, pa dosta više! Konačno ćemo nešto da uradimo sa svom tom opozicijom, a što dosad nismo nikad. Izabraćemo novu opoziciju! Država ima da raspiše jedne posebne izbore, na kojima vlast neće smeti da učestvuje. I na tim bezvlasnim izborima ćemo konačno, jednom i zauvek, sebi da izaberemo opoziciju kakvu, realno, i zaslužujemo: dovoljno glasnu da ih ima u medijima, dovoljno bezobraznu da ide na proteste, dovoljno bogatu da bude dobro organizovana u lokalu. Plus dovoljno stručnu i sposobnu da svojim opozicionim delovanjem omogući da preko noći postanemo bogata i moćna zemlja, primljena u EU, u najboljim mogućim odnosima sa Nemačkom, Rusijom, Amerikom i Kinom. I da nam se svima sviđa kako izgledaju, kakvi su im zubi, koja kola voze, koliko para (i čijih) imaju, kako su se obukli, valja li im doktorat i koliko folouera imaju na „Tviteru“. Pa kad konačno izaberemo baš tu i baš takvu opoziciju, onda više nikada nećemo biti zabrinuti za svoju budućnost. Jer ko ima opoziciju kakvu želi, taj ima sve.

I ništa mu drugo ne treba.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Izbor opozicije

* Obavezna polja