Пре неколико деценија на овим просторима се приказивала како сам веровао у својој неупућености научно фантастична серија „Зона сумрака“. Она се бавила натприродним појавама и бићима, између осталих и духовима. Но, на сопственом примеру сам се уверио да је живот маштовитији од маште сценариста, те да у Србији постоји напредна верзија „Зоне сумрака“, што уопште није чудно, с обзиром да је води странка која у свом имену има тај придев.

Уверио сам се да дух може да буде невидљив, потом да се материјализује у човека од крви и меса (што у поменутој серији није могло да се деси, док се у овој животној и напредној догодило) а потом да се опет дематеријализује.

Ево како се одвијала она животна и напредна верзија „Зоне сумрака“.

Неколико дана пред градске изборе у Београду у мом поштанском сандучићу сам затекао гласачке листиће за мене и за извесног Петра (Петра) Спасојевића. Због своје неверице у натприродне појаве помислио сам да је у питању грешка. Тог листића није било ни на једном од претходних избора, а у стану где живим већ тридесет година нисам приметио да се потрошња струје и воде повећала, а у готово стално празном фрижидеру – због напредне верзије стандарда коју већина нас има – свакако бих уочио било какав недостатак хране. Никаквих других трагова нечијег сталног боравка осим мог, такође није било.

Међутим, моје неверовање у натприродне појаве распршило се на дан избора као што се претходно распршило обећање да смањења плата и пензија неће бити, као што су се распршила и многа друга обећања. Усуд, случај или нека друга виша сила у које сам почео да верујем после оног што се догодило удесио je да се са невидљивим станаром сретнем лице у лице.

Као члан бирачког одбора био сам присутан када се дотични Спасојевић (Петра) Петар појавио и гласао. Док сам реаговао и пријавио да сам ја једини станар, опет је нестао, а стални чланови одбора су рекли да је за њих гласање регуларно јер је наречни у бирачком списку, а и има важећу личну карту, додуше чиповану, на којој није уписана адреса. Комисија нема читач, па није могла да је провери. Упутили су ме на МУП, али ми уопште није јасно како МУП који се бави овоземаљским криминалом може да истражује појаве из оностраног. Можда и може, јер ако постоје духови, онда постоји и полиција за духове, што је опет, гле чуда, обрађено у једној серији.

У међувремену, молио бих надлежне да ме упуте као је могуће живети код неког у стану а да се то не примети, како је могуће уопште живети а да се то не примети, како је могуће живети без да се једе, пије, без одеће и обуће (јер ни ње мог невидљивог станара у мом стану није било). То би многима у овој држави значајно олакшало преживљавање до уласка Србије у ЕУ, јер тамо као што знамо тече мед и млеко, а печене шеве саме улећу у уста, што и јесте стратешко опредељење власти у Србији (погрешно би било употребити израз српска власт јер је она преевропска и још много тога на „про“).

Као успомену на овај невероватан догађај чувам гласачки листић са именом, презименом и именом оца мог невидљивог станара. Мислио бих у својој лаковерности да се то десило само мени, међутим чух да је то била масовна појава.

И шта сад да радим? Одговор је сасвим логичан. Чекам следеће изборе, у уверењу да духови постоје и да ће се опет том приликом појавити, јер живимо у зони сумрака.

Уопште више не сумњам у то.


Извор: Стање ствари

Оставите коментар

Оставите коментар на Напредна верзија “Зоне сумрака” или гласање невидљивог

* Обавезна поља