Када читате о нацистичком походу на „Исток“, имате слику вукова који упадају у торове, с пуним правом и страховитом крвожедношћу. Видите и лажност расистичких митова о томе како је погроме углавном чинило локално становништво, често на згражавање цивилизованих Германа, где се онда њихова одговорност види пре свега у томе да су такве погроме својом освајачком политиком омогућили. Други мит је о томе да Хитлер тобоже ово или оно није знао. Хоће се рећи да је цела нацистичка епизода била само случајност, „акцидент“ у беспрекорној цивилизаторској мисији Запада. Отуда и одбијање да се наша позиција „европског Истока“ одреди као колонијална, јер нећемо да нас мешају са неким тамо „дивљацима“ и да тиме доприносимо развоју самоуништавајућег комплекса „белог човека“.

Али уместо да се бринемо о очувању „белог човека“, што је конструкт коме цивилизацијски не припадамо и никад нисмо припадали – или европске цивилизације, јер уме она сама да се чува, између осталих и изопштавајући „европски Исток“ из свог самоодређења – треба да се трудимо да се не распарчавамо на усамљене и издвојене торове, увек отворених врата за оне са црним мислима и исуканим камама.

Мора се створити бедем, најпре повезивањем и јачањем одбрамбених капацитета и стваралачких снага, а пре свега уклањањем психолошке блокаде која нас омета да истини погледамо у очи, и живимо у свом малом провинцијалном рају где је само један делић света за нас свет, а ми његов незнатни и маргинални делић – и срећни смо због тога, ако се умилостиве да нам дају отпатке са своје (ах, тако богате!) трпезе.

Никад више торови, даме и господо, другови и другарице, браћо и сестре. Јер пре него што вукови упадну, они окрећу стада једна против других, како би што више њих поверовала да су и сами вуци, и да је то велика срећа њихових живота. И застрашују их и говоре да су инфериорни и небитни, да је отпор бесмислен, где и сами предводници тих стада говоре у прилог томе, све позивајући се на реалност.

Баријера је у нашим мозговима, душама, срцима, у нама самима, и морамо је срушити. Јер некад се пред вуком можда мора погнути глава, али никад му се не сме признати да је анђео.

Не заборавимо да смо и ми, како рече један аутор, вучји народ, али не као народ крволока него као народ слободе. Па будимо онда народ слободе, а не малограђани, а не потуљени мишеви, а не усплахирена хорда без главе и репа, не немоћна жабокречина.

Постојимо ми и наша потенцијално бесмртна, светлосна јаства, антихристовским мраком још неугашена. Зар има више од тога?


Извор: Стање ствари

Оставите коментар

Оставите коментар на Не у торове!

* Обавезна поља