Ко је икада и помислио да ће Александар Други Карађорђевић стећи харизму, довољну да би и највећи песимисти у Крунском савету сањали да би могао да постане краљ, тај довољно не познаје ни Александра, ни Србе. Испоставило се да и Александар не познаје менталитет својих поданика – како оне који се куну у краља и отаџбину, тако и оне друге, који се чудно загледају у кафани док наручују песму „Тихо хучи Сутјеска”.
Дошавши први пут међу Србе, који су се разводили од комунизма, син последњег југословенског краља понашао се као да су га, од рођења у Лондону и током његовог одрастања у Империји, дворјани васпитавали да, уместо круне, на глави носи капу Деда Мраза и тако дизајниран одлази на летовање. Тако је потомак Црног Ђорђа разочарао масе које су, у бракоразводном процесу с црвенима, очекивали да ће постати њихов тата.
Упознавши га, мудри патријарх Павле му је, те 1991. године, саветовао да причека с повратком. Заправо му је прорекао судбину. Какав апсурд. Наследник круне није имао никакве шансе у српској игри престола. Све улоге су већ биле подељене. Нови вођа је већ био креиран на Осмој седници, лидери опозиције су се рађали самостално или су узгајани у баштама Државне безбедности, београдске хотеле у то доба запоселе су чудне птице, весници рата, док је Александар, ступајући у земљу чуда, био предодређен за статисту! Милошевићева екипа, подржана војводом Шешељем, учинила је све да Њ. К. В. пољуби први пут српску земљу као престолонаследник, а напусти је као паж.
И за то је Александар Други Карађорђевић понајмање крив. Силни академици, књижевници и лидери опозиционих странака, који су прошли брзи курс крштења, тако што су песницу коју су прислањали на чело раставили на три прста, у њему су видели тек корисну куглицу, извучену из рулета историје. Док би он позирао с круном, они би владали. Испоставило се, међутим, да су током апсолутизма црвене републике монархија и краљ постали тек део фолклора, у кафанској култури пребогатој уметницима држања банке.
Зато треба бити поштен према Александру. Да су његови заштитници у избеглиштву, задња пошта Лондон, желели да заиста постане краљ, осим школовања на стерилним колеџима у Швајцарској и Војној академији Уједињеног Краљевства, он би истовремено учио српски језик, а нарочито историју, како би заувек запамтио да племићко порекло истовремено носи усуд. Рођени су да за круну буду виши од својих поданика, али, готово по правилу, осуђени да заврше нижи растом, скраћени и за круну и за главу! За такву обуку, престолонаследник је имао све време овог света, те би проговорио српски као Мића Орловић, а све тајне из српске мрачне шуме, познавао као Добрица Ћосић.
Зато је Александар пропустио и другу шансу. После пада Милошевића, нове демократске власти предају му кључеве Белог и Старог двора, митског забрањеног града на Дедињу. Коштуница и Ђинђић су, очигледно, сматрали да његов повратак представља симбол националног помирења републиканаца и ројалиста, па му додељују стражу Војске Југославије, апанажу из буџета, којом он формира свиту дворјана-јапијеваца, задужених, махом, да му преводе штампу или организују хуманитарне и празничне пријеме.
Али он ипак показује да поседује барем једну типичну српску особину. Из наследног ината није хтео да научи српски! Ако америчког амбасадора Кајла Скота или његовог кинеског колегу Ли Манчанга могу разумети савршено и на Карабурми и у Власотинцу, Њ. К. В. све се ређе обраћа јавно свом народу, свестан да би могао да направи нови лингвистички инцидент и постане, уместо несуђеног монарха републиканске Србије, краљ гафова.
И, коначно, трећу шансу пропушта управо ових дана, тражећи да му се врати Бели двор с околином, који је изградио његов деда Александар Први, а довршио кнез Павле, по мом скромном суду најмудрији Карађорђевић. Држава му, као законску компензацију, нуди пола милиона евра, као врсту отпремнине, јер свака републиканска власт која би се одрекла „српског Версаја”, пошто је више од 18 година прихватила да принц управља дворовима, сматрала би се у најмању руку неурачунљивом.
Да је Александар учинио другачије и да је рекао како се одриче власничких права на дворове и заувек их препушта свом верном и осиромашеном народу и да му чак ни 500.000 евра нису потребни, јер је свестан да је тај новац потребнији другима, сигуран сам како би изненада његов српски језик волшебно постао књижевни. Па макар рекао: „Моја двор је ваша двор.” Александар после тог потеза не би постао краљ, али би испао цар! И коначно би, после толико година, са својим поданицима пронашао заједнички језик и стекао поштовање најзагриженијих републиканаца.
Али, како год се завршила монархистичка сапуница, једна ствар је сигурна. Александар неће бити ни краљевић, ни просјак.
