Najnoviji rusko-kineski veto u SB OUN kojim je odbijena rezolucija SAD u predmetu Venecuela potvrđuje da smo u novom svetskom poretku. U osnovi ovog veta, dve supersile, Rusija i Kina, pored suprotstavljanja SAD, istovremeno nastoje da redefinišu OUN i Povelju, time i opšteprihvaćene principe i norme međunarodnog prava i sistema međunarodnih odnosa na tim osnovama i tako obnove novi/stari međunarodni poredak.

Cilj je definitivno osporavanje mehanizama unipolarnog sveta na čelu sa SAD, koji su doskora diktirale sadržaj i odvijanje međunarodnih odnosa na bazi američke „izuzetnosti” i „poželjne nacije”, kako je to krajem 20. veka definisala M. Olbrajt, bivša državna sekretarka SAD. SAD u slučaju Venecuele tekućom političkom (i vojnom) aktivnošću i zalaganjem na globalnom planu, nastoje da potvrde kako svoju „izuzetnost” na platformi „Amerika pre svega”, tako i pravo na „svoju zonu” uticaja (Centralna i Južna Amerika), što potvrđuju i najnovije pretnje državnog sekretara SAD Pompea Nikaragvi i ponovo Kubi.

Ruski veto je na neki način očekivan, kao izraz kontinuiteta nadmetanja sa SAD, podrške venecuelanskom predsedniku Maduru i potvrde povratka Rusije na globalnu interesnu scenu. Međutim, istovremeni kineski veto, koji je inače retkost i čija je upotreba po pravilu rezervisana za kineske neposredne interese (Tajvan, Tibet i sl.) ovog puta ima karakter postavljanja i delovanja globalne sile. U tom smislu je i reč o potvrdi novog međunarodog poretka, kome u prilog, pored rusko-kineskog veta, ide i činjenica da SAD nisu uspele da realizuju odranije „proveren model” promena režima i isti politički legalizuju bez obzira na međunarodno pravo ili političke posledice (proleća, Majdan, „humanitarne” intervencije i sl.). Dakle, dosije Venecuela pokazuje da je okončan unipolarni poredak na čelu sa SAD, uspostavljen posle pada Berlinskog zida, raspada SSSR-a, istočnog bloka i Varšavskog pakta.

Novi, sada multipolarni svetski poredak, mogao se naslutiti već 2007. na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, čuvenim govorom ruskog predsednika Putina o povratku Rusije na globalnu scenu, potom 2008, njenom vojnom operacijom u Gruziji, zatim nastupom Kine sa globalnim projektom „Jedan pojas, jedan put” i njenom novom vojno-političkom strategijom u Pacifiku (Južno kinesko more i dr.) i najzad, ekonomskom i krizom evrozone, kao uvoda u institucionalno-političku krizu EU. Danas uobličen trougao velikih: SAD, Kine i Rusije, koji upravo diktira karakter i sadržaj savremenih međunarodnih odnosa, u kojima se nazire nova podela sveta, deluju elementi hladnog rata i trka u naoružanju, dijametralno suprotstavljeni interesi ove trojke sa protekcionizmom, sankcijama i svakovrsnim tenzijama, slika je i prilika novog poretka. U njega smo uvedeni intervencijom Rusije u Siriji 2015. i opstankom režima Bašara el Asada, protivno interesima SAD i zapada, čime je zaustavljen lanac „uspešnih” arapskih proleća i promena režima (Libija, Irak, Tunis) na liniji zapadnih strateških ciljeva.

Sirijska kriza i njen dosadašnji rezultat sa svim elementima vojno-političkog sučeljavanja velikih sila SAD i Rusije vraća na scenu u neku ruku i globalni princip i mehanizam ravnoteže snaga, kao istorijski neosporeni model očuvanja mira (era Bizmarka u 19. veku, blokovska podela u 20). Aktuelnost ovog modela potvrđuju i najnoviji primeri kriza na Korejskom poluostrvu, Bliskom istoku, Indijskom potkontinentu, gde nuklearni potencijal aktera u uslovima izraženih tenzija i suprotstavljenih interesa praktično „kontroliše” i suzbija mogućnost eskalacija i širih sukoba.

Šta novi poredak znači za Srbiju i gde je ona u njemu meri se i meriće se pre svega očuvanjem njenih državnih i nacionalnih interesa na pitanju KiM i strateških opredeljenja u integrativnim procesima. Kada je reč o KiM, povratak na scenu principa i mehanizama OUN, Povelje i međunarodnih normi i standarda Srbiji idu u prilog, a argumenti odbrane legitimnih prava dobijaju dodatnu težinu. Kada je, pak, reč o integrativnim procesima koji podrazumevaju evrointegracije, sve što zavisi od sopstvene političke volje (vladavina prava, stabilnost i funkcija demokratskih institucija, uređenje države na normama i principima pravne tekovine EU…) nije sporno. Samo pristupanje EU, kao neizmenjen glavni strateški cilj, zavisi i zavisiće od dalje sudbine transatlantskih odnosa u zapadnoj političkoj hemisferi, kao i sudbine same EU, koju tek čekaju procesi sopstvenog restrukturiranja i strateškog redefinisanja u novom poretku, a posle bregzita, majskih izbora, unutrašnjih i spoljnih ideoloških i sistemskih rizika i dilema. U tom kontekstu samo pristupanje kao glavni strateški cilj generalno i u pogledu proklamovanog (2023/25) treba smeštati u realne okvire, a težište usmeriti na nesporno.

Autor je diplomata u penziji


Izvor: Politika

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Novi međunarodni poredak

* Obavezna polja