Чим су стигли први извештаји да је Доналд Трамп заражен коронавирусом, новинари и стручњаци почели су да спекулишу о томе шта ће се догодити ако Трамп из било ког разлога не буде у стању да приведе крају изборну трку. Или ако вашингтонски естаблишмент одлучи да искористи тренутак да поврати контролу над ситуацијом уклањањем „Трамповог фактора“ из политичке једначине.

Ова идеја није нова. Много пре неуспешног покушаја импичмента 2019. године, америчка штампа је, нарочито после неуспелог импичмента, почела да спекулише о „прихватљивости Мајка Пенса због неприхватљивости Доналда Трампа“. Пенс је за либерале изузетно непријатан политичар – превише конзервативан, породичан и религиозан, али је „разумљиво зло“. Кад би дошао на власт после Трампове смене, са њим би било могуће „водити послове као и обично“, без велике штете на фасади америчке демократије. Уосталом, кланови Буш и Клинтон добро су се слагали у „вашингтонској мочвари“.

То би такође одговарало значајном делу старог републиканског естаблишмента, који се није ослободио готово биолошке мржње према Трампу и свему што је повезано с њим. Истовремено, уопште није битно да ли ће председникова болест бити тешка или неће. Важно је шта медији кажу и шта смеју да пишу и о чему брује друштвене мреже.

Много пре интернета и електронских медија, сличан трик је покушан против демократског председника САД Вудро Вилсона. У јесен 1919. године, он се заразио шпанским грипом у Европи. Његови противници ширили су гласине да му је болест оштетила ум. Званична историја говори само о можданом удару који се Вилсону догодио убрзо по повратку кући, о неуспелом покушају да се кандидује за трећи мандат (тада је то било легално) и о победи републиканца Ворена Хардинга на изборима 1920. године.

У „савршеној америчкој демократији“ постоје многе рупе и процедурални трикови за постизање жељеног исхода изборне битке уз мало или нимало уважавања расположења бирачког тела. Ако амерички естаблишмент осећа „егзистенцијалну опасност“ – могу да уследе грађански рат или тајни договор који га спречава.

Трамп испред Беле куће – Фото: АП/Жакелин Мартин

Републиканце ништа не спречава да замене свог председничког кандидата, чак и ако је то тренутни шеф државе. За то је потребно само солидарно гласање 168 чланова Републиканског националног комитета, а то су – функционери, а не делегати претходно изабрани на конгресу странке.

Цела игра се може завршити и тако што Бајден постаје председник, а Пенс потпредседник. Затим Бајден шест месеци касније из здравствених разлога напушта функцију, па Пенс постаје председник и бори се 2024. године са Камалом Харис или неким другим демократом за улазак у Белу кућу. Још ефектније ће бити ако Пенс, након ступања на дужност, именује за потпредседника САД Камалу Харис.

Могуће је и да се две главне америчке странке договоре да пред изборе номинују друге кандидате, па се након избора договоре у Конгресу ко ће постати „најмоћнији човек на Земљи“. Проблем је, међутим, у томе што је данас немогуће све то извести без озбиљних „структурних последица“. Водеће странке САД морале би да се упусте у разбијање националне уставне демократије. не осврћући се на бирачко тело.

Да би заборавила на трампизам као на ноћну мору, америчка елита ће морати да „очисти“ значајан део бирачког тела. Не физички, наравно, већ социјално. Још горе, мораће готово формално да наметне, макар и релативно нежну, ауторитарно-идеолошку владавину. Таква владавина биће на танким ногама. Пре свега због падања животног стандарда за већину обичних Американаца.

Америка ће платити превелику цену успешне завере своје елите – ако до ње дође – против Трампа и трампизма. Сам успех такве завере није много изгледан, али је то сасвим друго питање.


Извор: Факти

Оставите коментар

Оставите коментар на Спрема ли се завера против Трампа?

* Обавезна поља