Srpska napredna stranka odavno je prestala da bude inicijativna sila sa potencijalom da započne i sprovede korenite reforme. Pripadanje ovoj stranci/pokretu koji je objedinjavao radikalne četnike, evrofanatične liberale, proruske konzervativce i revolucionarne komuniste, značilo je optirati za neizvesnu borbu protiv sistema koji se činio nepobedivim.

Danas je SNS pretvorena u osinjak koji štiti newborn oligarhiju, u zverinjak kojoj je savest odstranjena kao strano telo. Zato ona privlači samo one koji partiju vide kao pistu za uzletanje, kao ulaznicu za klub odabranih gde mogućnost za uspeh prevazilazi ograničene sposobnosti lojalnih članova. Privilegija je ući u taj kazino života, gde u cikličnim vrtlozima talog dobija jedinstvenu priliku da postane poslanik, direktor ili ministar. Naprednjake isključivo inspiriše pohlepa, karijerizam i vlastoljublje, ne ideologija.

Otkad je Aleksandar Vučić dobio Srbiju na neometani usus, fructus i abusus (upotrebu, korišćenje i raspolaganje), njegov režim je postao ezgemplarni primer kako se protokom vremena afirmiše isključivost u politici i nasilje u javnom prostoru. Njegova vladavina, kao i svi totalitarizmi, može se podeliti u tri faze – uspon, stabilizacija i održavanje. Dolazak Vučića na vlast bila je inkarnacija istorijske zakonomernosti po kojoj postkrizna, polustabilna društva gube kontrolne mehanizme i brzinom slobodnog pada srljaju u autokratiju. Dekadencija demokratije je izgleda sistemska greška, prekidač za samouništenje koji, poput okačene puške u prvom činu, po inerciji nužnosti mora biti aktiviran.

Da bi stabilizovao svoj režim Vučić je iskoristio srpski mentalitet koji pogoduje totalitarnoj, svemoćnoj državi kao organu nasilja partijske oligarhije. U tom poduhvatu on je imao na raspolaganju brojne istorijske primere. Knez Miloš je rodonačelnik moderne srpske države, ali je on uspeo da revolucionarno promeni politički, ekonomski i socijalni karakter srpskog društva.

Ukinuo je tradicionalnu seljačku samoupravu kao srpski demokratski specifikum i instalirao državni birokratizam, koji će biti produžena ruka njegove samovolje. Period ustavobranitelja bio je samo pojavni oblik nestabilne podele moći između vlastodršca i turkofilske političke elite. Borba dinastije Obrenović sa liberalima i radikalima bio je zapravo trag kočenja koji je obeležio 19. vek, bezuspešni otpor koji su reakcionarni apsolutisti pružali nezaustavljivoj ideji narodnog suvereniteta i parlamentarne demokratije.

Militarizam iza maske „zlatnog doba“ srpske istorije, Aleksandrova kleptokratija i jugoslovenski unitarizam sa epilogom u njegovom ličnom režimu, komunistička diktatura proleterijata i Miloševićev obrnuti socionacionalizam, samo su konsekutivni periodi potrošenog veka iz kojeg smo izašli osakaćeni, izluđeni, devastirani.

I kao takvi nije ni čudo da smo postali lak plen za nezalečene, preambiciozne sadiste. Narod je misaono i psihički zarobljen u lavirintu demagogije jednog opsenara.

Faza stabilizacije je faza etabliranja totalitarizma. U njoj su podanici ne samo uvereni u neophodnost postojanja „izabranog mesije“ i u potrebu velikih odricanja radi bolje budućnosti, kako ličnih tako i kolektivnih. Još gore! Oni postojeće stanje neslobode i diktata prihvataju i aklamuju kao najefikasniju i najbolju formu državne i društvene organizacije.

Tokom faze održavanja aktivirani su svi nivoi uspostavljene piramide moći. Od neumornog Vođe čije je prisustvo u javnom prostoru permanentno i ispunjujuće, preko karikaturalnih epigona koji služe da opravdaju Vođina nedela, pa sve do kapilarnih naprednjačkih sajentologa sa biračkim spiskovima umesto biblija. Oni neumorno opsedaju umorno građanstvo koje se polako privikava na život ispod biča.

Da bi produžio rok trajanja Vučiću je potrebna uspešno izvedena izborna predstava. Svestan je da su izbori, koji se sve brže približavaju, dovedeni u opasnost da zaliče na one komunističke, na besadržajnu „trku sa jednim konjem“. Nema sumnje da će on pokušati da na hipodrom izvede čitavu kvaziopozicionu ergelu, koja će u dobro uvežbanom galopu kaskati za njim, ali je jasno da ne postoji dovoljno moćna propagandna mašinerija koja tu mimikriju demokratije može da pretvori u bilo šta drugo.

Vučić kao kreator i personifikacija postojećeg sistema postao je ujedno i rob oligarhije koja se emancipovala i međusobno povezala ispod njegovog egida. U današnjoj Srbiji niko nije siguran, ni slobodan, pa ni on sam. Vučić je zatočenik nerazmrsivog klupka različitih interesa, prevashodno onih koji su silom prilika postali najprivilegovaniji sloj društva. Ta nova klasa može postati njegova sigurnosna ili paukova mreža. On će njom ili upravljati ili će postati njen plen, jer je sigurno da će ta klasa i posle njegove detronizacije tražiti i lako pronaći za sebe novog Vučića.

Nažalost, njena mirnoća i anonimnost pokazuju da smo još daleko od takvog veleobrta. Iako je terminalna faza Vučićevog pontifikata počela, bezuslovne izvesnosti nema. Pogrešno je uverenje da će se njegov režim urušiti sam od sebe. Srbi su empirijski dokazali da je ljudska glupost neuništiva i samoobnovljiva. Vučićizam je samo perpetuum mobile naših gluposti i zabluda.


Izvor: Danas

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Treća faza vučićizma

* Obavezna polja