Рећи да живимо у ери новог Хладног рата је и потцењивање и грешка у категорисању, пише Њујорк тајмс на српском у анализи из новог броја.

Сукоб комунистичког Истока и капиталистичког Запада у 20. веку је био, идеологију на страну, сукоб двеју суперсила. Глобални конфликт данас је много мање статичан.

Уместо тога, сведоци смо нове Велике игре, сукоба великих сила које покушавају да сузбију утицај оне друге. За разлику од Велике игре из 19. века између Британског и Руског царства, која је кулминирала сукобом за доминацију над Авганистаном, данашња Велика игра је глобална, комплекснија и опаснија.

Назовите је Игром тројке. У њој учествују три главна играча – Русија, Кина и Запад који се такмиче на три начина: географски, интелектуални и економски. И на три места се ове силе сукобљавају: Сирија, Украјина и Пацифик. Многи од сукоба који обележавају наше време могу се дефинисати неком комбинацијом ова три сета.

У различитим степенима, владе и грађани су постали скептични у погледу тога да ли су либерална демократија и послератни интернационализам били, и да ли ће бити, прави избор за њих. За све оне који сумњају, Кина и Русија се издвајају као алтернативни модели и одбрамбене силе које нуде нове аранжмане за билатерална и мултилатерална савезништва. Не желите међународно право, европске интеграције и антикорупцијске шеме? Онда нас пратите!

Док Русија нуди војну суровост, Кина нуди трговинску разноврсност. За разлику од Запада, Кина не дозвољава да јој људска права и владавина закона стану на пут инвестицијама. Крајем 2017. Пекинг је повећао инвестиције у Украјину, саопштивши да је она важан грађевински блок на њиховом новом Путу свиле ка Европи. Влада у Кијеву који је преплављен корупцијом већ је радо саопштила да ће 2019. бити „Година Кине“ у Украјини.

Или узмите на пример Балкан. Као премијер неке балканске државе можете бесконачно да чекате Европску унију да вас пусти у клуб под условом да се држите строгих стандарда и спроведете њене законе и регулативе на 80.000 страна. Или бисте могли да се окренете кинеским инвеститорима који не хају за те ствари. Кинески председник Си Ђинпинг је 2016. три дана провео у државној посети Србији. Годину дана раније немачка канцеларка Ангела Меркел је тамо провела неколико сати.

Кинеске компаније су од тада у Србији купиле највећу челичану, међународни аеродром у Тирани, у Албанији, и велику термоелектрану у Румунији и изнајмиле део луке у Пиреју, у Грчкој.

Пекинг и Москва деле стратешки циљ: смањење утицаја Запада у свету. Кина има новац којим подмазује нове савезе, а Русија политички отров који слаби старе. Оне су савршен спој.

Као и током Велике игре у 19. веку, Кремљ не треба да брине о критици јавности код куће док у иностранству форсира нелибералну агенду. Баш напротив, такво понашање само доприноси снази режима руског председника Владимира Путина.

Ако ишта, руска популација слави злочине својих бивших лидера као и садашњих. Испитивање јавног мњења из 2017. показало је да 38 посто Руса доживљава масовног убицу Јосифа Стаљина као „најистакнутију особу“ у светској историји, док је Путин на другом месту са 34%.


Извор: Њујорк Тајмс/Недељник

Оставите коментар

Оставите коментар на Зашто би Балкан чекао ЕУ?

* Обавезна поља