И то ће трајати дуго…

„…Коришћење терора човека чини сличним детету, јер искључује рационално-критичку функцију мишљења, а при том емоционални одговор постаје предвидљив и користан манипулатору. Зато контролисање нивоа узнемирености личности омогућује да се контролишу велике социјалне групе…“

Волтер Липман

Како смо досад више пута писали, и управљање миграционим токовима, и терористичке акције у Европи данас у рукама владајућих кругова представљају ефикасно средство за плашење становништва које, у условима потпуног престројавања социјалних и радних односа и коначног затварања социјалне државе, игра врло важну улогу у успостављању контроле над „грађанским друштвом“. Паралелно са ликвидацијом социјалне државе долази до демонтаже правне државе, коју треба да замени полицијски режим, уграђен у систем глобалне електронске контроле.

Терористичке акције широм Европе са новом снагом су испољили проблем паралелне власти, која постоји унутар државног апарата и која на одређен начин утиче на процесе у друштву. То се односи и на националне структуре моћи јер се оне подвргавају, као и све друге државне институције, таквом престројавању да их оно, уз очување привида националног суверенитета, преко наднационалних центара, претвара у инструмент управљања. И ма колико се економска и финансијска глобализација врше отворено, а брисање граница у тој сфери представља норму, стварна сарадња у сфери полицијске контроле се не оглашава. То се у још већој мери односи на рад тајних служби, где координација деловања одређених јединица међу земљама ЕУ, САД и Израела остаје сакривена.

Довољно је да се присетимо какав је скандал у Немачкој изазвала у мају 2015.г. информација о сарадњи Агенције за националну безбедност САД (АНБ) и федералне обавештајне службе Немачке (БНД) која је Американцима помагала да шпијунирају чланове влада земаља ЕУ и Европске комисије. АНБ је много година пратила „хиљаде циљева у Европи“ уз помоћ, како медији пишу, немачке обавештајне службе која о томе „није знала ништа“. АНБ је усмерено слала БНД-у податке и критеријуме („селекторе“) како би објекти могли да се прате електронски, а међу објектима су били европски политичари и комуникације компанија Европске уније. Притом је 40 хиљада захтева за праћење АНБ конкретних објеката било супротно немачким и европским интересима. Све се завршило тако што је у априлу 2016.г. руководилац БНД послат у пензију.

Што се тиче полицијске и судске сарадње по кривичним парницама, још 1976.године у Европи је за борбу против тероризма формирана (без потписивања одговарајућег документа) полутајна структура – ТРЕВИ (TREVI), о којој је информација држана у тајности све до 1989.године. 1991.године Хелмут Кол је предложио да се по узору на амерички FBI оснује Агенција европске полиције, и већ следеће године ТРЕВИ је кроз Махстрикски споразум званично признат. Затим је 1995.године на бази те структуре формиран Европол, у складу са Конвенцијом о формирању европске полицијске установе, са штабом који је смештен у Хаг. Два следећа уговора, Амстердамски (1997.), као и Уговор из Нице (2001.), Европској унији су омогућили нова законска овлашћења у области кривичног правосуђа и, пошто су укинули поменуту конвенцију, заменили су је правно обавезним нормативним актом, за чије даље разматрање уопште више није била потребна национална ратификација.

Као такав акт стигла је Одлука Савета ЕУ од 6. априла 2009.године под називом „Формирање европске полицијске организације (Европол)“. Обновљени Европол је у потпуности интегрисан у организациони механизам ЕУ и финансира се из заједничког буџета. Осим размене информација и техничке анализе која се односи на трансгранични криминал, он се бави и подршком полицијских служби и других репресивних органа чланица и олакшава њихову сарадњу у борби против организованог криминала, тероризма и „других тешких облика криминалитета“.

Упоредо с тим сарадња постоји и у оквиру Евројуста (координација рада националних тужилаштва), Европске правосудне мреже за криминалитет (места за добијање информација) и Информативног система Шенгена.

Међутим, после терористичких акција у Француској и Белгији, и у вези са наглим заоштравањем миграционе ситуације у Европи Европска комисија и поборници јаке Европе су почели активно да раде на идеји формирања „европског FBI“, јединствене правосудне и обавештајне службе коју и сада негира цео низ европских влада. Ради се:

-о формирању независног Европског тужилаштва (уместо Евројуста), које поседује овлашћења у области трансграничног криминала;
-о јачању оперативних средстава Европола;
-о формирању Европске обавештајне агенције;
-о прихватању европског кривичног права које би важило за најтежи (европски) криминал или на криминал трансграничног карактера;
-о доношењу европског кривичног кодекса.

Сматра се да се прве две тачке могу остварити у кратком року, али остале су за дугорочну перспективу.

Најважније је постало питање формирања европског регистра личних података за путнике у ваздушном саобраћају PNR (“Passenger Name Record”), који би омогућивао чланицама да користе базе података из 19 тачака које европске ваздухопловне компаније поседују на целој територији ЕУ. Тај предлог је Европска комисија изнела још 2011.г. , и он представља плод правне и дипломатске битке између ЕУ и САД које су после терористичке акције од 11.септембра од Европљана захтевале давање података за путнике са трансатлантских летова. 2012.године на захтеве САД-а Европски парламент је ратификовао америчко-европски уговор PNR, што је довело до ситуације да земље ЕУ, како би размениле између себе податке о путницима то не могу да чине директно, већ преко САД-а. Ненормалност такве ситуације је за поборнике интеграције постала још један разлог у корист система PNR, мада је пројекат о њему 2013. блокирала Комисија за грађанске слободе, правду и унутрашње послове Европског парламента тако што је оцењен као напад на неприкосновност приватног живота.

Стварно, „сарадња“ у сфери полицијске контроле у Европи је увек била отежана тиме што су Европљани, за разлику од Американаца, са великим тешкоћама пристајали да остану без својих политичких слобода, права на лични живот и социјална достигнућа. То се најпре односи на Француску са њеном специфичном политичком културом, много лошије од од свих привикнуте на реалије новог „дигиталног света“. Непомирљиви револуционарни француски дух, који је у своје време уништио начела традиционалног друштва, данас је најопаснији за градитеље електронског концентрационог логора. Захваљујући синдикатима који су сачували свој утицај у друштву Французи су показали да су још увек у стању да организују заједничка окупљања и против содоминих бракова, и ради заштите социјалне државе. А систем PNR су окарактерисали као „присмотру свих становника Француске под изговором да се прате терористи“.

Зато су се француске власти, које су се најактивније трудиле да се идеје о PNR и „европском FBI“ унапреде сада посебно воде рачуна о речима које изговарају и изузетно су доследни у својим поступцима. Њихови аргументи се закључују у томе да је, формирајући зону слободног кретања, ЕУ проширила територију како легалне, тако и криминалне делатности, те борба с тероризмом не може да буде успешна све док ЕУ не буде поседовала општеевропска средства за супротстављање. Да би до тога дошло неопходно је да се формулише нова доктрина „равнотеже између слободе и безбедности“. За сада је европско право сконцентрисано на принципе слободе и личних права, омогућује да се националне владе баве полицијском контролом, а то такође омогућује да се Брисел стално прекорева због неспособности да одговори савременим претњама. Одговор на те претње треба да буде формирање заједничке европске кривичне политике, која једина може европском становништву да обезбеди стварну безбедност.

Али да би до тога дошло страх због терора мора да надјача приврженост личним слободама.

* * * * *

Почев од рата у Либији и Сирији, у чијем распаљивању је француска влада активно учествовала, владајући кругови Француске су стално повећавали притисак и вртели тему џихада као главну претњу националној безбедности Француске. То се радило у условима активног подстрекивања и подршке са њихове стране онима који су се борили против Гадафијевог режима и Асадове владе. Одмах после Саркозија који је терористичке акције назвао „ратна цивилизација“, премијер Мануел Валс је убеђивао Французе да они живе у опкољеној тврђави. Он не престаје да понавља да се „свет променио“, да „од сада је претња свуда“ и да се „против Француза води рат који не сме да се изгуби“. Циљ тих поступака је да се пригуше јаки социјални конфликти у земљи и да се незадовољство Француза пренесе на религиозно-етничку сферу, тако да се у земљи фактички обнови блискоисточни модел супротстављености ционизам – исламизам, који постоји у Израелу.

Као што је познато, од тренутка свог оснивања држава Израел која, како би преживела у непријатељском окружењу, скоро стално живи у условима ванредне ситуације, усмерила се на обавештајност и тајне операције. Обавештајна заједница Израела се налази у центру стратегије израелске безбедности и формира се око три главне службе, а свака од њих има своје сопствене, потпуно јасно одређене функције. Шин Бет или Шабак, која је подређена премијеру, одговара за унутрашњу безбедност (контраобавештајну и борбу са тероризмом). Мосад представља спољну обавештајну службу, бави се обавештајним операцијама у иностранству и акцијама на уништењу терориста изван израелских граница. И Аман је војна обавештајна служба, главна у држави, а њена бројност превазилази бројност највећих европских обавештајних служби. Она се бави обавештајним послом у оружаним снагама арапских земаља, руководи њим у сва три војна рода, одговорна је за космичку обавештајност, бави се електронском обавештајном службом и цензуром. Координацију сва три обавештајна рода врши Комитет руководилаца тајних служби (ВАРАШ) на чијем је челу, по традицији, директор Мосада.

Посебна улога обавештајног посла је условила и одређену специфичност у политичком животу Израела која се састоји у томе да је већина руководилаца, као и добар део политичке класе, поникао у тајним службама, или је извесно време са њима био повезан (тако је Ицхак Шамир радио у Мосаду 17 година, Ариел Шарон је руководио специјалним јединицама 101 које су се бавиле физичким уклањањем непријатеља Израела, Ципи Ливњи је радила у Мосаду, Бениамин Нетанјаху је бивши официр диверзивно-истражне јединице Сајрет Маткал). У Израелу не постоји ни антагонизам међу обавештајним службама и дипломатијом, који је уобичајен у другим земљама.

Тај модел полувојне државе актуелни владајући кругови Француске су узели за пример који њихову земљу претвара у опкољену тврђаву. Треба да се констатује и да важан фактор у томе представљају посебни односи који постоје међу владајућим круговима Француске и Представничким саветом јеврејских удружења Француске (CRIF), који се залаже за интересе међународног ционистичког лобија. CRIF се, конкретно, одавно бори за увођење цензуре на интернету и захтева да и за њега важи ванредна ситуација, која је у Француској уведена после терористичких акција, а тражи и значајно проширење државне платформе за борбу са сајбер-криминалом. За њега је најважније да се избори за брисање граница међу антисемитизмом и антиционизмом, које би довело до забране било каквог критиковања Израела.

Посебно близак CRIF-у, премијер М.Валс, залаже се за оштре методе контроле друштва и јасну оријентацију на осу Вашингтон – Тел-Авив, а обзиром да је апсолутно привржен Израелу, о чему красноречиво говоре његове речи: „Шта год да учиним, моје свакодневне обавезе, мој живот, трудим се да све радим тако да мој скромни камен буде уграђен у добробит Израела“. Чврсте везе Валса са ционизмом су делимично условљене његовим 30-годишњим пријатељством са Стефаном Фуком и Аленом Бауером. Први је стручњак за комуникације и члан је руководства CRIF-а, а други је криминолог, министар за националну безбедност у време Саркозија, и он близак CRIF-у, блиско повезан са америчким и израелским тајним службама.

За две године руковођења Франсуа Оланда и Мануела Валса власти су значајно напредовале на путу стварања полицијске државе од Француске.

13.новембра 2014. у јеку антиисламске пропаганде у Француској убрзаним ритмом донет је антитерористички закон, који је унело министарство унутрашњих послова, а који је увео озбиљна ограничења у слободе кретања, изражавања, комуникације и информација – то је постао најоштрији закон од свих које је до тада Француска познавала.

3.октобра 2015. године после терористичке акције у редакцији Charlie Hebdo, после које је почела гласна антиисламска кампања, на снагу је ступио донет још у месецу јулу закон о сакупљању обавештајних података, који је у великој мери понављао амерички систем масовног праћења и зато је био прозван „француски Патриотски акт“. Тај закон је изазвао у Француској оштру критику стручњака који су га чак оценили као упад у приватни живот и ограничавање демократских права француских становника. Обзиром да је био потпуно неефикасан у борби против тероризма, он је фактички био усмерен против оних који критикују политички курс владе, што је у условима припреме за потписивање споразума о ТТИП-у било врло актуелно. У складу са њим се усвајају нове технологије праћења и сакупљања информација, које укључују њихово „скидање“ из „црних кутија“ које су монтиране код интернет-провајдера; премијер је добио и право да санкционише упорне мере праћења, чији је циљ широко и лоше објашњен; уместо судске инстанце се формира нов контролни орган („Национални комитет за контролу метода сакупљања података“), који поседује шира овлашћења на давање одлука о сакупљању обавештајних података и т.д.

До радикалних промена је дошло после терористичке акције 13.новембра 2015.године. Председник Франсуа Оланд је изјавио да се земља налази у стању рата, а то је поновио и Никола Саркози који је подвукао да ће тај рат трајати дуго и да је неопходно да се спољна политика земље прилагоди тој изузетно драматичној ситуацији, као и да радикално појача политику унутрашње безбедности праћењем 11,5 хиљада лица на које се сумња, тако што ће им се ставити електронске бразлетне. Такође предлаже формирање „центара за дерадикализацију“ (за „оне који могу да упадну у ектремизам“), и истеривање из Француске они који имају двојно држављанство.

А главни инструмент јачања контроле је постало увођење, одмах следећег дана после терористичке акције, ванредне ситуације (на 12 дана) која је у читавој историји Француске увођена укупно 5 пута (последњи пут – 2005.г. у време Саркозија, док су постојали оштри сукоби у предграђима Париза). Она омогућује да се брани кретање људима и аутомобилима, као и њихов боравак на одређеним местима; да се брани приступ у установу лицима која могу на било који начин да засметају раду јавних власти; да се забрани напуштање места боравка свакоме чији поступци могу да буду опасни за друштвени поредак; да се привремено затворе места у којима се људи окупљају; да се предузимају мере контроле медија и сл.

* * * * *

Али ствар се није ограничила на једноставно увођење ванредне ситуације. 20.новембра је ванредна ситуација продужена на трајање од 3 месеца, и то на предлог Председника, датог преко специјалног закона у који су, осим тога, унете још неке важне промене у дотадашњи закон о ванредној ситуацији из 1955.г. Нови закон је проширио примену до тада важећег закона и извршној власти омогућио допунске ванредна овлашћења која се могу користити у борби против тероризма. Проширени режим кућног притвора који ће важити не само за оне чији рад представља претњу, већ и за свакога „у односу на кога постоје озбиљни разлози да се закључи да његово понашање представља претњу по безбедност и јавни поредак“ (који су то разлози – није објашњено). Режим појединачних кућних претреса може да се врши и уколико не постоји претходна сагласност правних инстанци, дозвољава се блокада сајтова интернета и страница на социјалним мрежама који изражавају подршку тероризму, као и распуштање организација и удружења која могу да представљају претњу по јавни поредак, а при том је дозвољено и врло широко тумачење употребљеног термина „удружења“.

Шта више, истовремено је председник Оланд изјавио да је неопходно да се мења и Устав, јер су чланови 16 и 36 застарели, обзиром да у њима није предвиђена ванредна ситуација. Због тога он предлаже „пројекат закона о заштити Нације“ који је премијер поднео у децембру месецу, а којим се додаје у члан 36 (који говори о увођењу опсадног стања помоћу декрета), додатак о ванредној ситуацији (36.1) и мења члан 34 тако што предвиђа одузимање држављанства Французима који су осуђени због тероризма.

Шта је суштина? Ради се о томе да се опсадно стање уводи када постоје озбиљна криза, рат или оружани устанак и оно дозвољава предају цивилне власти са полиције армији и формирање војних управа. Устав садржи и члан 16 који дозвољава председнику да уколико се институција Републике, независност нације, целина њене територије или извршавање њених међународних обавеза нађу пред озбиљном и непосредном претњом, а нормално функционисање уставних органа јавне власти буде прекинуто. Она је коришћена само у време председника де Гола у време рата у Алжиру у току „побуне генерала“ од априла до септембра 1961.године.

Председник Оланд жали што ти чланови нису коришћени у ситуацији до које је дошло као резултат новембарске терористичке акције коју је он назвао „ратни тероризам“ . Зато је закључио да је могуће да се ради борбе против тероризма уведе и појам „кризни цивилни режим“ (који значи ванредну ситуацију) и да га убаци у Устав. У ствари, такав режим означава некакву политичку мутацију јер се обично ванредне ситуације уводе привремено, а уколико се заведе „кризни режим“, он постаје део свакодневног живота. И у том случају нови прерогативи више не могу да се сматрају за ванредне мере, јер ће постати део режима који уводи Устав.

Тај нацрт Закона је тесно повезан и са законом од 20.новембра, и са законом о реформи пенитерцијарног система који је у припреми, а који „јача борбу против тероризма и организованог криминала“ , који је објављен 3.јуна 2016.г. Он нормира оне процесе који се могу користити у ванредним ситуацијама: ноћно задржавање, режим кућног притвора и сл. Сва три документа представљају целину и умерени су ка утврђивању ванредног стања у стално.

Ту постоји важан аспект. У току рата у Алжиру увођење ванредног стања је ратификовано законом 1955.г. омогућило је француској влади да не објављује опсадно стање и да устанике сматра не као борце, већ као терористе, односно преступнике. Сада, напротив, злочиначки поступци који спадају у кривично правосуђе, треба да се разматрају као поступак у рату, односно да припадају војном правосуђу. Такав прилаз је омогућен догађајима од септембра 2001.године, као и „објављивањем рата против тероризма“ који је избрисао границу између терористичке акције и ратног дела. Зато је Франсуа Оланд и искористио појам „ратни тероризам“ пошто га је назвао новим обликом рата, и као одговор почео да инсистира на „кризном цивилном режиму“. Односно, долази до брисања разлика између злочина и рата, између криминалаца и непријатеља, између унутрашњег и спољног поступка, а све то омогућује да се народ убацује у међународни облик организације власти.

Али пошто рат против тероризма није ограничен у времену, онда и „цивилни кризни режим“ може да се задржи врло дуго. Устав стиче функцију кривичног права, а кривично право постаје уставно, што значи гажење Устава као таквог. Полицијски апарат ће имати развезане руке јер ће за њега бити надлежан само административни суд који не поседује ни снагу, ни власт за вршење таквог надзора.

Како су навели критичари нацрта закона, он наноси озбиљан ударац самом Уставу, зато што не потврђује, већ брише права грађана и постаје израз самовоље извршне власти. Као резултат – демонтира се правна држава, јер прописи и нормативи неће бити стални, већ ће се мењати у зависности од субјективне процене ситуације. Односно, конституционализација ванредног стања ће значити озакоњење демонтаже правне државе и претварање полицијског апарата у онову државне машинерије.

Истовремено је то и одрицање од националног суверенитета зато што произилази да унутрашња политика постаје зависна од „међународне борбе са тероризмом“ и од власти САД које у условима евроатлантске интеграције све више утичу на законодавство земаља ЕУ и изузетно су заинтересоване за формирање „европског FBI“.

Поимање озбиљности тих поледица је натерало опозицију да иступи са озбиљном критиком нацрта закона, због чега је Председник 30.марта 2016.г. прекинуо дебате о реформи Устава.

Међутим, као реванш француска влада је успела да победи на суседном фронту: после мартовских терористичких акција у Белгији и као резултат страственог објашњења Мануела Валса, Европски парламент је најзад изгласао формирање јединственог регистра PNR, о коме се дискусија водила 5 година. То се догодило 14.априла као последица интензивне антитерористичке информативне кампање, која је једноставно игнорисала чињеницу да не постоји јединствено европско законодавство о заштити личних података.

Неки посланици су систем PNR назвали почетком полицијске државе која врши масовно ухођење становништва. Они су навели да и код париских, и код белгијских терористичких акција, потпуна доступност кретању путника не би показала ништа, јер су они који су извршили те акције били познати полицији одраније тајним службама, те је проблем у питању зашто доступне информације нису искоришћене у потпуности.

Међутим, ти су гласови ућуткани, и у Европи је почела да се води нова активна кампања за што брже увођење европске полиције, „европског FBI“ и „европске CIA“.

* * * * *

У фебруару су француске власти продужиле ванреднo стање до 2.маја, а затим до 2. јула. И без обзира што је то објашњавано интересима безбедности уочи светског шампионата у фудбалу који је у јуну одржан у Марсељу, у стварности је пажња владајуће класе била усредсређена на социјалне протесте који су дошли до критичног нивоа, а били су изазвани економским проблемима. Незапосленост је дошла до цифре од 3,6 милиона људи, а то је рекордни показатељ у последњих 15 година. Председник је признао да се најзад, „у условима мирног нереда“, француска економија и социјална сфера налазе у стању ванредне ситуације и да „после безбедности француских становника најзначајније питање представља запосленост“.

Али није социјални положај оно што узнемирава владајућу класу, већ њихова неконкурентност на глобалном тржишту рада у условима роботизације производње. Како је изјавио Оланд, обзиром да „цео свет преживљава гигантске промене, чију величину морају сви да схвате“ неопходно је да се „промени схватање нашег економског и социјалног модела“. Ради се о прилагођености новој етапи револуционарне реформе рада у интересу нове – „дигиталне“ – класе.

Главно средство за решење проблема постала је револуционарна реформа рада коју је фактички диктирао Брисел, и која удара по самој основи „социјалне државе“ – по Кодексу рада у коме се врло строго регламентирају радни односи у Француској. Према њему – држава се склања из процеса преговора, права синдиката и радничких савета се ограничавају, а уместо строгих параграфа који постоје у националном кодексу рада, газде и радни колективи мога да праве индивидуалне, еластичније споразуме. Трајање радног дана се повећава на највише 10 сати, али свако предузеће може да тражи и 12 сати; радна недеља може да се сматра и са 48 сати, али у неким случајевима и са 60, уз сагласност колектива и администрације; скраћује се доплата за прековремени рад са 25% на 10% од плате; списку законских разлога за избацивање са посла додати су „значајни финансијски губици компаније“ и „реорганизација због очувања конкурентности“. На тај начин, пројекат закона одређује приоритет споразума између страна над општенационалним правним нормама. У ствари, ради се о француском аналогу неолибералних реформи Тачерове и Регана.

Против реформи се изјаснило 70% Француза који су је оценили као крај социјалне државе. На позив синдиката су почеле масовне демонстрације и протестне акције које су ујединиле стотине хиљада људи. Активни протести су трајали три месеца, били су праћени сукобима са полицијом која је користила сузавац како би растерала демонстранте.

Режим ванредне ситуације је властима омогућио да уводе забране демонстрација и користе мере које ометају организованија окупљања. Јер у условима сталног притиска од наиласка опасности сваки социјални протест власти могу да прогласе за тероризам. И ма колико министар унутрашњих послова покушавао да „помири право на демонстрацију са заштитом Француза од неизбежне опасности коју представља терористичка претња“ стварност је испала сасвим другачија.

Прави смисао владине политике је више пута испољавала директорка Синдиката магистратуре Лорен Блисон. У једној од својих изјава је рекла да је „ванредна ситуација искоришћена у условима који су за демократски систем нелегитимни“, и подвукла да претерана овлашћења административних власти представљају снажан инструмент, међутим која нису усмерена на борбу против тероризма, већ се користе против учесника политичке опозиције ради забране социјалних протеста и гушења дискусија. „Од самог почетка смо упозоравали да ванредно стање не доноси корист у борби против тероризма, али је зато препуно злоупотреба“.

Влада је потпуно игнорисала чињеницу да народ не прихвата нови закон, а када је постало јасно да већина посланика неће подржати пројекат закона, кренуло се на форсирано вршење реформи: донета је одлука да се прибегне параграфу 49.3 Устава који је ретко коришћен, а који омогућује влади да законе спроводи без гласања у Парламенту.

* * * * *

Тако се, припремајући се за коренито ломљење социјалног поретка, француска власт из темеља осигурала тиме што је појачала полицијску контролу. А што се тиче борбе против тероризма, главно бреме лежи на тајним службама, а оне су показале потпуну системску немоћ. Како су признали шефови унутрашње и спољне обавештајне службе Француске, терористичке акције из 2015. су означиле „глобални пораз обавештајности“, што је тешко у условима када се против Француза, по признању њеног премијера, води „рат који не сме да се изгуби“. Борећи се за формирање „европске ФБР“, француске власти због нечега нису обезбедиле потребан ниво усаглашености рада националних тајних служби.

Како би се истражиле мере борбе против тероризма које је држава донела 7.јануара 2015. формирана је посебна парламентска комисија на челу са Жоржом Фенеком која је 5.јула предала закључак, врло критички писан.

Испољен је потпуни недостатак координације деловања 6 тајних служби и 6 обавештајних одељења из различитих министарстава. То је довело до тога да информација коју би поседовале све тајне службе није коришћена. Скоро сви терористи који су припремали нападе су у овој или оној мери били познати француским правосудним органима и тајним службама, али према њима није био обезбеђен одговарајући надзор од стране обавештајне службе. Конкретно, једног од двојице браће Куаши, који су пуцали по редакцији Charlie Hebdo-a, Главна управа за унутрашњу безбедност МУП-а DGSI је дуго пратила, да би 6 месеци пре извршења терористичке акције, прекинула њихово надгледање. Такође, један од главних организатора теористичке акције је у аутомобилу, пошто су обављене царинске формалности, прешао француско-белгијску границу, а само један сат после његовог преласка, белгијске тајне службе су предале податке о саучесницима у акцији. Исто тако, зашто Белгијанци нису упозорили грчке власти да је главни организатор терористичких акција 13.11 2015. А.Абдул био члан терористичке групе Вервје која је припремала терористичке акције у Бриселу, мада је он требало да буде ухапшен у Грчкој у јануару 2015.г.

Такође је констатовано да министар унутрашњих послова није 13.новембра наредио да се искористи Ударна група националне полиције (FIPN) због чега та, једна од елитних јединица која је обучена да се бори против напада терориста, није искоришћена, а дуга јединица (RAID) је, приликом напада, одиграла само помоћну улогу.

Испољили су се и озбиљни недостаци у раду обавештајаца, који су били потчињени министарству правде и који су пратили потенцијалне терористе по затворима. Како је изјавио Фенек, министар правде Жан-Жак Урвоас је испричао члановима комисије да није добио ни једно саопштење од својих обавештајаца (380 људи) и да затворски обавештајни систем није у радном стању.

Констатована је и изузетно слаба координација међу европским обавештајним службама. Испоставило се да, на пример, ни један од одговорних официра израелске, грчке, турске или америчке тајне службе није могао да каже име свог француског колеге који је био одговоран за антитерористички рад.

Комисија је закључила да је неопходно да се формира заједничка команда када се ради о вршењу операција на одбијању терористичких напада и удружење од три елитне јединице за специјалну намену. Неопходно је и да се формира заједничка база података, у којој ће бити потенцијални терористи који су познати француским тајним службама, жандармерији и полицији, а који су данас подељени по различитим криминалним базама са укупно 400 хиљада људи.

Најзад, предложено је да се цео систем обавештајног сектора реформише – од најнижег, до највишег. У оквиру министарства унутрашњих послова да се спајањем две обавештајне службе – полицијске и оне која је под жандармеријом – формира Генерална управа територијалне обавештајне службе и јединствена служба за координацију свих антитерористичких јединица министарства унутрашњих послова која је за рад одговорна непосредно министру унутрашњих послова. Посланици су препоручили и да се формира Национална агенција за борбу против тероризма, која ће одговарати лично премијеру или председнику државе, а која ће поседовати општу базу података. За узор је узет амерички Национални антитерористички центар са његовим системом података. Такође, било је препоручено да се формира дужност националног директора обавештајне службе са правом за буџетску арбитажу међу различитим службама.

Укупно је дато 39 предлога. Али, како је доцније изјавио Фенек, њега влада није чула, и његове препоруке нису искоришћене. Конкретно, министар унутрашњих послова је одбацио предлог о формирању Националне агенције за борбу против тероризма.

* * * * *

Све то је претходило крвавим догађајима у Ници 14.јула, које нико није могао да спречи, без обзира на оштре мере контроле од стране државних и локалних власти и усредсређивање у граду одговарајућих снага које се брину за спровођење правног система (накнадно је повучено 64. запослених у националној полицији, 42 агента муниципалне полиције, 20 бораца операције Sentinelle). Шта више, град се сматра за један од најсавременије опремљених са гледишта обезбеђења савременим сигурносним технологијама, због чега су узети и консултанти израелских тајних служби, о чему је, после трагедије, причао пуковник Цахала из Одбрамбене армије Израела. Помоћник градоначелника за безбедност се нешто пре самог догађаја хвалио: „Уз наше камере, односно 1 камера на 343 становника, док је истовремено у Паризу 1 камера на 1532, ја сам скоро сигуран да када би Париз имао исту мрежу као ми, браћа Куаши не би могла да прођу ни кроз три раскрснице, а већ би били неутралисани и ухапшени“.

Одмах после трагедије француски новинари су скренули пажњу на нека поклапања и чињенице, који могу да послуже као повод за конспиролошку верзију. Тако, до трагедије је дошло увече оног дана када је председник Оланд изјавио да после 26. јула неће продужавати режим ванредног стања. Следећег дана је у свом саопштењу нацији, пошто је оно што се догодило назвао терористичком акцијом, изговорио да ће ванредно стање бити продужено за још три месеца. Испоставило се даље да, мада су правосудни органи били спремни за могућу терористичку акцију, на улазу у пешачку зону Енглеске обале где је дошло до ње, није било ни једног представника полиције. Председник регионалног савета Нице и градоначелник града су пожурили да владу окриве за немар.

Било је новинара посебно заједљивих, који су чак објавили да је „независни новинар“ (како га је представио канал Europe 1) који је снимио видео о првим тренуцима кретања камиона по обали, а који је постављен на интернет – немачки глумац Рихард Гутјар, ожењен израелчанком Ејнат Вилф. А она је радила у војној обавештајној служби Израела (у АМАН-у), у њеном делу 8200 (електронска обавештајна служба), била је саветник Шимона Переса, била је посланик у Кнесету и члан комитета за иностране послове и комитета за одбрану и за образовање.

Ма како било, и како год се те чињенице објашњавале, најважније је да је даљи развој догађаја ишао по провереној шеми. Одмах чим је ИСИЛ преузео одговорност за терористичку акцију у Ници, власти су позвале француско друштво на мобилизацију, детаљишући тему опасности од тероризма. Оштрији од свих се показао Мануел Валс, који је у свом интервјуу у „Недељним новинама“ од 17. јула поново подсетио Французе да је „дошло до смене епоха“ и да је „тероризам за дугачки период постао део њиховог свакодневног живота“. А затим је додао: „Неки неодговорни политичари говоре да је тај напад било могуће избећи. Али нулти ризик не постоји. А да се каже обрнуто – значило би да се Французи лажу… Увек сам говорио истину о тероризму: против нас се води рат, биће и нових напада. О томе је тешко да се говори, али ће се одузимати и други животи. И то ће дуго трајати“.

Валс је о томе говорио и раније, али његове речи које су изговорене после масовних убистава су имале за циљ да оправдају нове мере, усмерене на милитаризацију свести и јачање полицијске контроле, које је одмах уследило.

Једна од првих мера је била одлука председника Оланда да се позове 15 хиљада резервиста армије, жандармерије и полиције који могу да постану база Националне гарде и који ће бити коришћени за обезбеђење летњих масовних догађаја у Француској. Одлука о мобилизацији резервиста је донета зато што у министарству унутрашњих послова и министарству одбране више нема слободних ресурса. Сада безбедност Француза обезбеђује 100 хиљада припадника снага моћи (53 хиљаде полицајаца, 36 хиљада жандара и 10 хиљада војника).

Тема тероризма се нашла у центру критике и на састанку министара иностраних послова чланица ЕУ, који је одржан 18.јула у Бриселу, на коме је први пут откако постоје такви састанци, њему присуствовао и државни секретар САД – Џ.Кери, који је са Европљанима продискутовао о њиховом активнијем учествовању у конфликту на Блиском Истоку. Свој допринос том састанку је дао и Израел где је одржана конференција о обавештајном раду, којој је присуствовао координатор ЕУ за сајбер-безбедност, а на којој су разматране технологије обавештајног рада преко информативних система као најважнијих у борби против тероризма.

А 21.јула је француски парламент изгласао закон који продужује ванредно стање у земљи, сада већ на 6 месеци – до 26.јануара 2017.године, и којим се такође предвиђају нове антитерористичке мере. То гласање је резултат компромиса радикалнијих захтева представника десничара да се „промени право“ и крајње уздржане позиције левичара који сматрају да је то нов ударац на правну државу. У вези с тим председник је пожурио да убеди да „те мере ни на који начин не доприносе сумњи у правну државу“.

И тог истог дана је некако сасвим тихо и неприметно у парламенту одлучено главно питање: најзад је донет Закон о раду. У току свог кратког излагања у полупразној сали председник Скупштине Клод Бартолон је констатовао да ни после трећег, и последњи пут коришћеног члана 49.3 Устава, који му је омогућио да се нацрт закона претвори у важећи закон без гласања, није дошло ни до каквог супротстављања.

* * * * *

Данас представници десничарских снага неуспех политике осигурања земље објашњавају тиме, да су снаге моћи исцрпљене социјалним кретањима. Али то значи само да и у условима „претње цивилизацији“ од стране исламског тероризма током последњих месеци за владу је приоритетна била мобилизација репресивног апарата за подривање свих облика борбе против либералистичке политике. Значајне снаге и средства које су биле усмерене на гушење покрета против Закона о раду, показују правог противника либералне владајуће класе. У стварности – масовна убиства, мало утичући на конкретно уређење, само правдају јачање контроле и озакоњују репресије против свега што доводи у сумњу неправедне принципе, ослонце оног друштва које производи те масовне злочине.

---

Извор: Фонд Стратешке Културе