kijev-demonstracije-2Док Викторија Нуланд из Стејт департмента није рекла „Ј…беш ЕУ“, мало ко од лаика је знао за амбасадора Џефрија Пјата, њеног саговорника у пресретнутом телефонском разговору. Од тада је изасланик Вашингтона у Кијеву постао славан као лице „кампање дестабилизације“ у стилу ЦИА, која је са власти оборила стравично корумпираног али легитимно изабраног председника Виктора Јануковича.

„Џефри Пјат је она врста функционера Стејт департмента који раде шта им се каже и мисле да су нека врста агента ЦИА“, смеје се Реј Мегаверн, који је 27 година радио као аналитичар за Агенцију. „Некада је ЦИА радила такве ствари, то вам кажем као чињеницу“, рекао је Мегаверн за радио “Демократија сада” (Democracy Now). Сада је посао преузео Стејт департмент, чије дипломате у фраковима – преко налога на Твитеру и Фејсбуку и торбе са триковима – воде америчку политику по свету.

Пензионисани апаратчик и покајник Мегаверн расправљао је са историчаром са Јејла Тимотијем Снајдером, који себе описује као левичара и аутор је два недавна есеја у Њујоршком књижевном прегледу  – “Магла пропаганде” (The Haze of Propaganda) и “Фашизам, Русија и Украјина” (Fascism, Russia, and Ukraine). Обојица говоре руски, али као да живе на две различите планете.

На Меговерновој планети – бар како ја разумем – влада реалполитика. Стејт департмент контролише финансијска средства за интервенције без војне силе, међу њима и контроверзну Националну задужбину за демократију (National Endowment for Democracy, НЕД), коју је Вашингтон створио зарад финансирања тајног деловања после открића да је ЦИА финансирала неке своје активности преко приватних фондација (нпр. Форд фондација). „Стејт“ такође контролише далеко богатију Агенцију за међународни развој (USAID) као и све ширу мрежу паравана, „невладиних организација“ и приватних сарадника. Истовремено сарађују са истомишљеницима и њиховим паралелним институцијама, углавном у Канади и западној Европи. Ова „бирократија демократије“ (democracy bureaucracy) надзире званично приватне, али у ствари од државе финансиране групе попут Фридом хаус (Freedom House). А преко помоћника државног секретара за Европу и Евроазију Викторије Нуланд министарство је задужило Џефрија Пјата да организује пуч у Кијеву.

У томе су имали подршку ЦИА, НСА и Пентагона, нема сумње, као и „приватних сарадника“ из сенке са посебним вештинама. Али ако Мегаверн зна шта говори, а требало би да зна, за кампању дестабилизације Украјине и прљаве послове на терену биле су одговорне управо дипломате.

Ово можда неће бити јасно некима, али амбасадор Пјат и његови сарадници нису стварали инострану политику – која има веома мало везе са збацивањем изабране власти у Украјини као „промоцијом демократије.“ Откако је Бил Клинтон седео у Белој кући, Вашингтон и његови европски савезници раде, отворено или тајно, на проширењу НАТО до граница Русије и Црноморске флоте, чачкајући рањеног руског медведа. Такође настоје да уведу Украјину и њене источноевропске суседе у западни, неолиберални економски систем и тако изолују Русију уместо да је прихвате. Упркос повременом ресетовању, антируска политика је наследила антисовјетску, а стратегија опкољавања Русије војном и економском силом еуфемистички се описује као „стратешко ограђивање“ (strategic containment).

vajsman01

Иако прогресивни коментатори оптужују неоконзервативце да стоје иза овога, ни то није тачно. НЕД заиста обезбеђује синекуре старим социјалдемократама који су постали неоконзервативци. Пјатова шефица Викторија Нуланд удата је за историчара Роберта Кагана, једног од лучоноша неокон-покрета. Истина је и да неокони сада хорски траже рат против Русије, колико да минирају било какве споразуме са Сиријом и Ираном, толико и да обезбеде уговоре са Пентагоном за своје пајташе и спонзоре. Али опкољавање Русије није само политика неоконзервативаца, већ има подршку обе партије и са друге стране Атлантика – од класичних америчких националиста, преко хладноратовских либерала, јастребова Хилари (Клинтон) и већине Обамине екипе за „националну безбедност.“

Нема везе што је та политика суманута. Проширивање НАТО и западних економских институција у подељену Украјину има мање шансе да успе од плана из 2008. да се Грузија уведе у НАТО (Georgia into NATO), који је замало омогућио ратоборном грузијском председнику Сакашвилију да нас споразумно увуче у Трећи светски рат. То је као кад дате десетогодишњаку кључеве породичног џипа.

Западна провокација у Украјини врло брзо се показала као контрапродуктивна. Пружила је савршену прилику Владимиру Путину за проруски пуч на Криму, о којем је сигурно одраније размишљао, али му није био приоритет. Провокација га је охрабрила да заузме став истинског руског националисте, што ће само отежати даље односе с њим. А имао је и покриће да прибегне старом оруђу тирана, брзом плебисциту са непотребним повратком на Стаљинову стару изреку (old dictum) некад популарну на Флориди: „Није важно како се гласа, већ ко броји гласове“.

Истинске демократе не би требало да се служе таквим изговорима. Па ипак, већина новинара и анкетара на терену извештава да – са изузетком историјске татарске заједнице – већина Кримљана жели да се придружи Руској федерацији, где ће по свему судећи и остати.

Тензије ће почети да расту и када прелазни премијер Арсениј Јацењук – „наш човек Јац“ – у сарадњи са ММФ наметне мере штедње по обрасцу Грчке, Шпаније или Италије. Ојађени Украјинци ће без сумње да се одупиру, поготово на истоку, где се претежно говори руски. Како вели Шпигл (Der Spiegel), чак три четвртине народа тамо не подржава ни пуч ни нову власт. Какав трњак! Грађански рат који би поделио Украјину неминовно би постао део геостратешког сукоба између Русије и Запада.

На „Планети Снајдер“ – и већини западних медија – ова реалност апсолутно није битна. Тамо влада идеологија, прерушена у идеализам, а ваздух је пун милозвучних апстракција. Украјинци „стварају сопствену историју,“ делују „веома храбро“, траже „владавину закона“ и своје место у „европској цивилизацији.“ Бране „суверенитет“ и „територијални интегритет“. Руси су „окрутни“. Зли Владимир је нови Хитлер који тражи империју у Евроазији (а НАТО?) и бацио је око на делове Молдавије, Белорусије и Казахстана – потребних Западу колико и метак у главу. А посматрачи на Западу, вели Снајдер, морају да напусте „помало нарцисистичке идеје да ми контролишемо све, или не контролишемо ништа“.

Професор [Снајдер] проглашава Кијев „класичном народном револуцијом“, без икакве сумње народним бунтом против „реакционарног режима.“ Професор Стивен Коен у часопису Нација (The Nation) Снајдеров аргумент цепа као хартију.

Мене пак занима нешто друго. Народни устанци завређују нашу подршку зависно од тога ко их контролише и који им је циљ. Мегаверн пита: „Ко их је преузео? Ко их је покренуо? Коме су они и у каквом стратешком интересу?“

Одговоре пружају детаљни докази. Ма колико били храбри Украјинци на барикадама, протесте у Кијеву покренули су амбасадор САД Џефри Пјат и његова екипа, и протести су били под њиховом – мада не потпуном – контролом. Тактички, Пјат и његове колеге дипломате показали су неочекивану вештину. Стратешки, требало је да седе и ћуте.

НАРУЧЕНА РЕВОЛУЦИЈА

Стигавши у украјинску престоницу 3. августа, Пјат је истог часа одобрио донацију за интернет-телевизију по имену Хромадске ТВ (HromadskeTV), која ће се показати кључном у изградњи уличних демонстрација Евромајдан против Јануковича. Грант је био само 43. 737 долара а до 13. новембра уплаћено је још 4.796 долара – довољно тек за куповину скромне опреме.

Многи новинари Хромадске одраније раде за америчке спонзоре. Главни уредник Роман Скрипин често је писао за Радио Слободну Европу и америчким парама финансирану Украјинску Правду. Пре десет година, био је саоснивач телевизије Канал 5, која је играла велику улогу у од Американаца и њихових европских савезника осмишљеној Наранџастој револуцији (Orange Revolution) те 2004. године.

HROMADSKE-TV

Скрипин је већ добио 10,560 долара од Фондације међународна ренесанса (IRF) Џорџа Сороса, што га је препоручило Пјату. У нека доба између децембра и априла, IRF је у Хромадске уложила још 19.183 долара.

Највећи спонзор Хромадских за то време била је Амбасада Холандије, са великодушних 95.168 долара. Одлазећи амерички амбасадор у Хагу писао је у тајној депеши после објављеној на Викиликсу: „Холандски прагматизам и наш сличан поглед на свет праве од Холандије плодно тло за иницијативе које други у Европи, макар на почетку, оклевају да прихвате“.

Пјату се инвестиција исплатила 21. новембра, када се председник Јанукович повукао  из споразума о придруживању ЕУ. За само пар сати страница HromadskeTV је прорадила и један од њихових новинара је запалио фитиљ који ће срушити Јануковича.

„На сцену ступа усамљени, храбри украјински бунтовник, водећи истраживачки новинар“, пише Снајдер. „Тамнопути новинар којег режим расистички профилише. Муслиман. Авганистанац. То је Мустафа Наим, покретач револуције. Користећи друштвене мреже, позвао је студенте и омладину да се окупе на главном кијевском тргу и подрже европски избор Украјине.“

Мустафи Наиму свака част на несумњивој храбрости, али ово је фризирање историје. Снајдер не каже ни реч о томе како су Пјат, Сорос и Холанђани устаницима подарили интернет-телевизију. Без њиховог финансирања Хромадских и видео-стрима уживо са Евромајдана, револуција никада не би била преношена и Јанукович би можда могао да целу ствар затре у зачетку.

Народни устанци су мењали историју, набоље или нагоре, дуго пре радија, телевизије и интернета. Нова технологија је само убрзала процес. Пјат и његова екипа су то разумели и вешто од слободе говора, штампе и окупљања, кроз меку силу, произвели наручену револуцију са инстант-синхронизацијом на енглеском. Сорос је онда финансирао Украјински кризни медија центар (Ukrainian Crisis Media Center) да „информише међународну заједницу о догађајима у Украјини“. Још ми није пошло за руком да пронађем ко финансира EuromaidanPR, интернет-страницу „Званичног Секретаријата за односе са јавношћу Штаба народног отпора“.

НАРАНЏАСТА РЕВОЛУЦИЈА II

Припреме за устанак почеле су дуго пре Пјатовог доласка у земљу. Већина се вртела око талентованог полиглоте, Украјинца по имену Олех Рибачук (Oleh Rybachuk; на слици), који је у Наранџастој револуцији 2004. играо неколико кључних улога. Недавно је привукао пажњу сасвим случајно, када је Пандо, интернет-магазин Силицијумске долине, напао новинара Глена Гринволда и спонзора његове нове куће First Look Media Пјера Омидјара, оснивача компаније eBay. У свађи око новинарског интегритета Пандо и Гринволд су промашили суштину далеко важније приче.

Наиме, Рибачук је 2004. био шеф изборног штаба председничког кандидата Виктора Јушченка, који је имао подршку САД. По сведочењу солидно проамеричког Кијев поста, тајновити Рибачук био је Јушченков alter ego и контакт са државном Службом безбедности, која је „Јушченковој екипи давала корисне информације о Јануковичевом деловању“. Рибачук је после служио Јушченку, па онда Тимошенковој, као потпредседник владе за интеграције Украјине у ЕУ и НАТО. У складу са политиком САД, такође је форсирао приватизацију преосталих украјинских државних предузећа.

Упркос подршци САД и западне Европе, режим се показао катастрофалним. Њихов стари ривал Јанукович добио је председничке изборе 2010. Западни посматрачи су оценили изборе као „поштене и слободне“, али узалуд. Американци су већ имали припремљен терен да Јануковича или придобију или оборе, како се већ одлуче. Већ у октобру 2008. је USAID дала средства једном од својих бројних приватних извршилаца – невладиној организацији по имену Пакт (Pact Inc.) – да организује Украјинску националну иницијативу за побољшање реформи (Ukraine National Initiatives to Enhance Reforms – UNITER). Одраније активна у Африци и централној Азији, Пакт је у Украјину стигла 2005, да предводи кампању против сиде. Овај нови петогодишњи пројект био је сав у бирократским флоскулама попут „цивилног друштва“, демократије и „добре власти“, на чију промоцију у Украјини су САД званично годишње трошиле милионе долара.

ribacuk

Пакт је тако припремао терен било за реформе, било за промену режима. Само су овај пут мајстори спина своје деловање пажљиво описали као независно од украјинских политичара и странака, које је већина Украјинаца с правом сматрала безнадежно корумпираним. Нова нада било је „партнерство са цивилним друштвом, омладином и међународним организацијама“, како је престижни канадски Фајненшел пост (Financial Post) касније парафразирао (paraphrased) Хилари Клинтон лично.

До 2009. је Пакт успео да Рибачука пресвуче у „активисту цивилног друштва“, са све сопственом невладином организацијом – Центер УА. Пакт је онда помогао Рибачуку да преко своје новостечене базе окупи готово 60 локалних и државних НВО, активиста и утицајних особа. То су онда назвали Нови грађанин (New Citizen), наводно неполитичка „грађанска платформа“ која је постала моћан политички фактор. У то време су Пакт и Сорошев IRF радили заједно да обезбеде мале грантове за неких 80 локалних НВО. То се наставило и следеће године додатним новцем из Фондације Источна Европа (East Europe Foundation).

„Украјину уједињује заједничко разочарење“, објашњавао је Рибачук Кијев Посту. „Земљи су потребни одговорнији грађани како би политичка елита била одговорнија“.

Рибачукови западни спонзори били су задовољни. Нови грађанин је константно представљао процес демократизације као део интеграција у НАТО, Европу и трансатлантски свет. Сам Рибачук је постао шеф Савета грађанских експерата (Civil Expert Council), придруженог Комитету за сарањду ЕУ и Украјине.

Настављајући да их саветује у „стратешком планирању“, у мају 2010. Пакт је охрабио Новог грађанина да „као фокус рада у следећој години узму приступ јавним информацијама“. Коалиција је покренула кампању за нови Закон о слободи информисања, који је усвојен. Пакт је онда показао Новом грађанину како да искористи закон да постане још значајнији фактор обуком и организацијом нових активиста и сарадњом са пристрасним новинарима – што ће ослабити тек изабрану Јануковичеву власт. Део тих активности на дестабилизацији била је и иначе сама по себи хвале вредна кампања „Стоп цензури“.

„Цензура се враћа, и опозиција нема приступ медијима. Постоје сличности са оним што је Владимир Путин урадио у Русији када је прво ставио брњицу новинарима, па онда приграбио власт“, изјавио је Рибачук за Кијев пост у мају 2010. Поврх свог „грађанског активизма“, већ је представљен и као „стручњак за медије“.

Један од Рибачукових главних савезника у „Стоп цензури“ био је новинар Сергиј Лешченко, који је дуго радио са Мустафом Наимом у Украјинској Правди, интернет часопису који се NED јавно хвалила да подржава. NED је Лешченку доделила стипендију за демократију “Реган Фашел” (Reagan Fascell Democracy Fellowship), док је Нови грађанин ширио његов експозе о Јануковичевој бесрамној корупцији, који се вртио око луксузне виле у Међугорју. Рибачуков Центар УА је такође направио документарац у којем Мустафа Наим пита Јануковича за Међугорје на конференцији за штампу. Украјинце – и свет – је против Јануковича највише окренуло ово осмишљено разоткривање његове огромне корупције. Била је то превејана реалполитика, јер САД и њихови савезници нису, дабоме, водили кампање против бројних украјинских клептократа који су подржавали политику Запада.

Под пажљивим оком Пакта, Рибачуков Нови грађанин развио је пројект праћења неиспуњених обећања украјинских политичара. То су звали „Владометар“, по америчкој интернет-страници Обамаметар. Финансирање је стизало из Амбасаде САД, кроз Фонд за развoj медија – за који је иначе задужена канцеларија Стејт департмента за Демократију, људска права и рад. Додатно финансирање је обезбедила Internews Network, коју опет финансирају Стејт департмент, USAID, Институт за мир САД (USIP), многе друге државне и међународне агенције и приватни донатори. Прискочио је ту и Сорошев IRF.

Нови грађанин и њихови следбеници онда су окупили 150 НВО из преко 35 градова, скупа са активистима и новинарима као што је Лешченко (Sergii Leschchenko) у новој кампањи 2011. Њу су назвали Чесно, од украјинске речи за „поштено“. Симбол им је било чесно белог лука (garlic bulb), традиционални лек против урока. Сврха покрета била је да „прати политички интегритет кандидата за парламент на изборима 2012“.

Ово је био огроман подухват са суптилном социологијом. Како се и очекивало, Чесно није пронашло много поштених политичара. Али је у земљи традиционално ниског стандарда политичког поштења успело да наметне то питање у свести јавности, и за политику заинтересује омладину. Сами избори били су неуспех – Партија региона председника Јануковича добила је скупштинску већину.

Шта је била сврха свег овог активизма, мониторинга, кампања, изградња покрета и селективног истраживачког новинарства? Рибачук је у мају 2012, неколико месеци пред изборе, понудио одговор канадском Financial Post-у:

„Наранџаста револуција била је чудо, масовни мирни протест који је успео… Желимо да то урадимо опет, и мислим да хоћемо.“

mustafanaim

ЧИЈЕ ПАРЕ ТОГА И МУЗИКА

Рибачук је био револуционарни оптимиста с разлогом. Његови западни донатори повећавали су улог. Инспекција књиговодства Чесна коју је урадио Пакт, за период од октобра 2011. до децембра 2012, показала је да су донатори Рибачуковом Центру УА и шест придружених група дали скоро 800.000 долара за Чесно. Сам Пакт, који је регуларно примао средства од USAID, уложио је лавовски део – 632.813 долара, мада је део средстава заиста дошао из Мреже Омидјар (Omidyar Network), коју је основао Пјер са супругом.

У саопштењу од 12. марта, мрежа је покушала да објасни зашто је финансирала Рибачуков Центар УА, Новог грађанина и Чесно. Међу доприносима је био двогодишњи грант од 335.000 долара у септембру 2011, и још 769.000 обећаних у јулу 2013. Како је објаснио Нови грађанин, део тих средстава је отишао у ширење Рибачукове технолошке платформе:

„Нови грађанин Украјинцима пружа интернет-платформу да заједнички траже друштвене промене. На страници, корисници могу колективно да лобирају државне службенике да објаве јавне информације, да учествују у кампањи видео-активизма, и доприносе разноликом скупу социјалних иницијатива“, писали су. „Као центар заговорника социјалне правде у Кијеву, организација се нада да ће кроз дигиталне медије обликовати nове gрађане ове земље.“

Омидјарово недавно саопштење спомиње још неколико донатора, међу којима и Пакт (тј. USAID), швајцарску и британску амбасаду, шведску Агенцију за међународни развој и сарадњу, NED и Соросев IRF. Чесно је примило помоћ и од Канадске агенције за међународни развој (CIDA).

Бројке за 2013. је нешто теже пронаћи. Страница посвећена донацијама иностранству (foreignassistance.gov) показује да је USAID платила Пакту у Украјини преко sedam милиона долара, унутар категорије „демократија, људска права и владавина“. Али подаци не наводе колико је од тога отишло Центру УА, Новом грађанину или њиховим пројектима.

Шта из свих ових финансија може да се закључи? Иако нешто од овога изгледа као приватна филантропија, подсећа на времена када је ЦИА своје паре „прала“ преко приватних фондација. Јесу ли Сорос и Омидјар заиста давали приватни новац или државни, камуфлиран као приватни? На то питање нема одговора. Али што се Рибачукових кампања тиче, и није битно. Њих су понајвише финансирали USAID и друге владине организације. Већину Рибачукових делатности координирала је Амбасада САД, преко Пакта. А колико је мени познато, ни Сорош ни Омидјар никада нису измакли контроли Стејт департмента.

СТРАТЕШКО ОПКОЉАВАЊЕ

По доласку у Кијев, амбасадор Пјат је наследио Пакт и њихову мрежу око Рибачука, која је већ увелико била на путу до друге Наранџасте револуције, али само ако она буде потребна за интеграције у ЕУ. То је увек било питање број један и за Стејт департмент и за украјински покрет који су створили – далеко важније од цензуре, корупције, демократије или квалитета власти. Све до 14. новембра Рибачук није сматрао да има разлога да се излази на улице, јер је очекивао да ће Јанукович потписати споразум о придруживању ЕУ на самиту у Вилњусу 28-29. новембра. Онда је 21. новембра Јанукович одустао, што је Рибачук протумачио као изневерено обећање власти. И то је „извело народ на улице“, вели он Кијев посту. „Морало је доћи до овога.“

Евромајдан ће постати „велики надзорник“ и вршити притисак на власт да потпише споразум са ЕУ, рекао је Рибачук. „Посматраћемо шта буде радила украјинска влада, и обезбедити да уради оно што мора да уради.“

И тако је почела друга Наранџаста револуција Стејт департмента.

Стив Вајсман (Steve Weissman) је некада био члан Покрета за слободу говора на Берклију и часописа Нове левице Бедеми (Ramparts). Дуго је живео у Лондону и радио као новинар и ТВ продуцент. Тренутно живи и ради у Француској

 


Извор: Reader Supported News, Стање ствари

Оставите коментар

Оставите коментар на Како је у Кијеву почела друга наранџаста револуција

* Обавезна поља