Nebojša KatićНа бази последњих пројекција, број становника планете ће се до 2050. године повећати за око 2 милијарде и прећи ће цифру од 9 милијарди. Потребе за храном ће расти много брже. До 2050. године, у зависности од пројекција, производња хране би се морала повећати за 60 до 70 процената како би се избегле велике кризе на тржишту хране.

Премда ови подаци могу указивати на крајње озбиљну малтузијанску клопку, Организација УН за храну и пољопривреду (ФАО) покушава да предупреди панику својим релативно оптимистичким проценама. У тим пројекцијама, иако уз доста ограда, инсистира се на томе да је потребан раст производње остварив на глобалном нивоу, а да су ризици пре свега везани за регионалне неравнотеже.

Занимљиво је да су прогнозе ФАО-а далеко боље од оних које се повремено појављују у јавности. Тако на пример Жак Атали у својој књизи „Кратка историја будућности“ износи много црње прогнозе, тврдећи да би производња хране морала порасти преко два пута да би одговорила потребама тражње у 2050. години. Жак Атали је можда склон претеривању, али свакако није неинформисан човек.

Проблеми пољопривредне производње се додатно компликују сулудом политиком којом се део основних пољопривредних култура користи за производњу биогорива, чиме се смањују обрадиве површине намењене исхрани. Ризици се додатно повећавају непредвидивим последицама глобалног загревања, ширењем градова на рачун пољопривредног земљишта, као и еколошки опасним крчењем шума како би се надоместио губитак обрадивих површина.

Без обзира на ризике и неслагања у проценама, битка за храну је почела, а малтузијанско звоно на узбуну се огласило током 2007-2008. године, када је дошло до великог раста цена пиринча, пшенице, кукуруза и свих основних пољопривредних култура. Велика финансијска криза је жестоко уздрмала и тржиште хране. Берзански шпекуланти су почели да селе капитал са несигурних финансијских тржишта у реални сектор и да улажу у храну, једну од ретких неспорних и опипљивих вредности. Та додатна, шпекулативна тражња за храном је довела до великог раста цена. У земљама у развоју, где велики део кућних буџета одлази на храну, раст цена хране увек изазива политичку нестабилност и социјалне потресе. И само „арапско пролеће“ (поготово у Тунису и Египту) делимично је „помогнуто“ растом цена хране.

rad-u-polju

Проблем хране није везан само за раст цена. У тренуцима кризе, државе су почеле да ограничавају или забрањују извоз основних прехрамбених житарица. Без обзира на богатство и фондове којима располажу, државе које имају или пројектују дефицит у производњи хране, више не могу бити сигурне да ће на међународном тржишту увек моћи да обезбеде потребне количине хране за своје грађане. На Блиском истоку, поготово у Саудијској Арабији, УАР-у и Дубаију, или на Далеком истоку – у Јужној Кореји на пример, присутан је велики страх од поремећаја у снабдевању храном.

Како би се заштитиле од ризика и нових поремећаја, како би оствариле сигурност у обезбеђивању хране, богате земље са мало обрадивих површина су отпочеле процес изнајмљивања или куповине обрадивих површина у другим државама. Тренду државног инвестирања у оранице придружиле су се и највеће компаније које тргују храном, као и многобројни шпекуланти који у производњи хране виде могућност за остваривање огромних профита. Чини се да сви ови инвеститори на будућност гледају са много више скепсе (па и цинизма), него што то чини ФАО.

У овом тренутку главно одредиште за инвеститоре је Африка, где се налазе највеће површине слободног обрадивог земљишта, али и воде. (Под слободним земљиштем се подразумева површина на којој живи мање од 25 људи на квадратном километру.) Процена је да се од око 400 милиона хектара оваквог земљишта, 202 милиона налази у подсахарској Африци. Још важније, у овим земљама се земљиште може купити или изнајмити у бесцење. Уз изнајмљивање огромних парцела, страним инвеститорима се веома често допушта и да комплетну производњу могу извозити без ограничења[1].

Афричке државе, гладне девиза и у жељи да запосле своје грађане на било који начин и по било коју цену, сада се утркују која ће јефтиније дати земљу странцима. Наравно, и корупција у овом процесу игра огромну, врло често и пресудну улогу.

У Етиопији на пример, земља се може изнајмити за 4 до 16 евра годишње по хектару, некада и повољније од тога. Када се томе дода надница локалних радика од око 40 центи на дан, добија се изванредан „амбијент за инвестирање“. Мозамбик нуди земљу која се може рентирати по цени од 1 долара годишње за хектар. Ако се земља купује, у Замбији се хектар може добити за 800 до 1.000 долара.

Иако се ради о земљама лоше инфраструктуре па су потребна и додатна улагања са којима инвеститори морају рачунати, иако се ради о потенцијално нестабилним државама и режимима, цене које су у оптицају се чине бесмислено ниским, поготово у комбинацији са трошковима радне снаге који су готово занемариви. Врло често државе дају и додатне пореске и друге олакшице како би привукле инвеститоре у аграр.

proizvodnja-hrane

Тешко је разумети шта то заправо добијају државе које своје земљиште, а реч је о стотинама хиљада хектара, тако јефтино продају или издају у дугорочни закуп (обично на око 99 година). Вероватно је оваква кратковидост везана за чињеницу да они који данас доносе одлуке неће би ту да виде дугорочне резултате својих (не)дела.

Понекад, под притиском јавног мњења, државе бивају присиљене да одустану од већ склопљених уговара. Тако је, на пример, на Мадагаскару пропао аранжман са корејским Даеwоо-ом о закупу 1.3 милиона хектара на рок од 99 година. Упркос повременим проблемима и отпорима процес нове колонизације се интензивно наставља.

Само захваљујући јефтиној афричкој земљи, велики грабеж за земљиштем Источне Европе је нешто успорен. То успоравање је пре питање година него деценија. Државе које не разумеју шта се на глобалној сцени збива, које не прате глобалне трендове, могле би се врло брзо суочити са проблемом прехране својих грађана. Располагање свим потребним ресурсима за производњу хране ни изблиза не даје довољно сигурности, ако се земљиште налази у рукама моћних странаца. Будаласти народи би себе могли довести у позицију да гладних стомака гледају како производи са њихових ораница хране неке мудрије народе.

___________________________

[1] На енглеском језику се управо појавио превод књиге италијанског новинара Стефано Либертија под насловом „Land Grabbing: Journeys in the New Colonialism“. Књига је на италијанском први пут објављена 2011. године и имала је велики одјек. Подаци које наводим су преузети из Либертијеве књиге.


Извор: Блог Небојше Катића

Оставите коментар

Оставите коментар на Малтузијанска клопка и отимачина

* Обавезна поља