Подсетимо се недавне специјалне мисије Хенрија Кисинџера, када је стари стратег и дипломата „неслужбено“ путовао у Москву како би с Путином расправљао о могућности зближавања Русије и Запада на штету Кине, на шта је Лавров реаговао дипломатском бравуром и одао садржај преговора на конференцији за новинаре, што иначе никада не чини када су овакве теме у питању и истовремено одговорио Вашингтону да то не долази у обзир, али је и поручио Пекингу да им Москва никада неће радити „иза леђа“. Након ове епизоде се чини да мултиполарни свет у настајању ипак има своја правила и да су она коректнија од оних из времена Хладног рата.

Током Хладног рата су се понекад формирали „бизарни парови“ с односима које је било тешко предвидети. У новијој су историји примери таквог дуета били Јосиф Висарионович Стаљин и Мао Цедунг. Стаљин је обраћао мало пажње на кинеског вођу, који је 1949. посебно због сусрета с колегом стигао у Москву. „Сличан пар су сада Владимир Путин и Си Ђинпинг“, за британски Тајмс пише Нил Фергусон (Niall Ferguson), стручњак Института Хувер на Универзитету Стенфорд, који је уверен да се односи Москве и Пекинга темеље на крхким интересима и да су они пролазни „инцидент“, чак и ако изгледа другачије.

„Враћајући се на посети из 1949. године, након тога је Мао ипак добио подршку која је Кини тада очајнички требала, али је заузврат морала учествовати у Корејском рату у интересу Стаљина“, пише Фергусон. „Однос је на крају завршио ‘разводом’ када су се путеви Совјетског Савеза и и Кине разишли. До 1960. Мао и Никита Хрушчов отворено су критиковали један другог, а 1969. године совјетске и кинеске снаге сукобиле су се у пограничном рату“, наводи се у чланку британског листа.

Према аутору, сада се нико од светских лидера не састаје толико често као Си Ђинпинг и Владимир Путин, а Си је Путина чак једном назвао „најбољим пријатељем“. „Али у поређењу с ’50-им, улоге у овом пару су се промениле. Сада је Кина див, а Русија је њен мали зли партнер. Под Си Ђинпингом је Кина изненађујуће остала верна науци Маркса и Лењина, док се Русија под Путином вратила царству. У исто време, овај нови пар збуњује Америку и њене савезнике још више него у време Стаљина и Маоа. Ако је средином прошлог века Западу било тешко не препознати претњу у совјетској држави, данашња моћ Кине се шири углавном на пољу економије и много је теже одупрети јој се“, признаје Нил Фергусон.

ХЛАДНИ РАТ 2

Према његовом мишљењу, у „Хладном рату 2“ наших дана постоји низ карактеристика по којима се значајно разликује од Хладног рата прошлог века. Прво, „Америка је сада тако уско повезана с Кином на разним пољима да искусни посматрачи тврде да би њихово тренутно раздвајање била огромна грешка“. „Штавише, потешкоће овде нису повезане само с трговином и улагањима. Постоји и културна позадина. Према статистичким подацима, готово 370 хиљада студената из Кине студира на америчким универзитетима, док је у оквиру споразума о ‘културној размјени’ током 30 година само око 50 хиљада советских грађана посетило САД“, извештава Фергусон.

Друга велика разлика је што амерички „традиционални савезници“ више нису тако спремни супротставити се Пекингу како би бранили интересе Вашингтона. На пример, током скандала око Хуавеја само је неколицина земаља послушала позиве Сједињених Држава и одлучила, наводно из солидарности, не куповати телекомуникациону опрему коју производи ова компанија. „Али ако је Аустралија пристала на учествовање у бојкоту, владе Велике Британије, Немачке и других земаља вешто маневришу и одмичу се од конфронтације. То је напослетку тако и зато што ниједан западни конкурент Хуавеја не може пружити сличне производе и услуге по цени какву нуди Хуавеј“, каже се у чланку. „Стога је ‘Хладни рат 2’ више битка за технологију него за било што друго”, каже аутор.

Такође признаје да се мало тога променило потписивањем „прве фазе“ трговинског споразума између Америке и Кине средином јануара. Сада се Вашингтон обраћа за помоћ владама других земаља како би покушао спречити да Хуавејеве напредне технологије уђу на тржиште. САД такође присиљавају водеће светске произвођаче полупроводника да не продају нове чипове и друге елементе кинеским компанијама. Поред овог „технолошког фронта“ у новом Хладном рату постоје и друга подручја сукоба. На пример, води се озбиљна битка за светске протоке капитала. „Америчка влада жели смањити америчка улагања у Кини. Међутим, кинеска влада енергично подстиче западне банке и руководиоце имовином да послују у Кини”, каже Фергусон.

„Осим тога, на валутном тржишту постоји интензивна конкуренција. С једне стране, Америка жели одржати постојећи међународни финансијски систем у којем је амерички долар доминантна валута за трговину и резерве, док с друге стране кинески технолошки дивови пружају прикладне платформе за електронско плаћање. Ове платформе надмашују све што Америка може понудити, док се Народна банка Кине у међувремену спрема лансирати дигитални јуан”, забринут је аналитичар Тајмса.

Нил Фергусон (Фото: EPA/Laurent Gillieron)

УПРОШЋЕН СТАВ

„Но, премда нови Хладни рат не јењава, улога Русије у овом тренутку остаје прилично безначајна”, увјерен је Нил Фергусон. Међутим, став Нила Фергусона је упрошћен и он све посматра с позиције ко предњачи у сукобу између водећих играча у ИТ сектору. Притом заборавља основне потребе људи и целих нација, а то су храна, пшеница у првом реду, енергенти и на крају оружје, колико год потоње звучало одбојно радикалним пацифистима. У сва три подручја се воде ратови у којима Кина има безначајну улогу, док се Русија на два од три фронта позиционирала као водећа светска суперсила. Можда би се могло говорити о сва три, али тржиштем оружја још увијек доминирају САД, иако не увек због конкурентских предности, већ због услова под којима НАТО земље не смеју куповати руско оружје. Ништа друго. Тако нас Фергусон води кроз подручје у којем се Русија није етаблирала као светска суперсила, а то је ИТ сектор.

„Русија сада није озбиљан играч на подручју хардвера или софтвера, а и њена финансијска улога је прилично безначајна. Никоме нису потребне рубље, јер су америчке санкције врло ефикасно изоловале руску економију. Па шта онда Путин може понудити, осим огромног складишта претежно застарелог нуклеарног оружја и традиционалних војних снага које су се довољно, али тешко сјајно показале у Украјини и Сирији? Одговор је неупоредиви таленат за хибридни и информациони рат”, тврди Нил Фергусон, што је изјава због које би му Универзитет Стенфорд, да је озбиљан, требало отказати сарадњу.

Да поновимо. Русија не може понудити системе С-400, па чак и С-300ПМУ2 који су бољи од система Патриот? Ту је и читав сет других оружја, као што су системи „Тор“, „Бук“, „Панцир“, „Бастион“ и друга, да не говоримо о авионима двоструко јефтинијим, а једнако добрим као што су амерички авиони исте генерације. Тенкови Т-72 или Т-90 су идеални за сва бојишта и све војске у свету и потражња за њима је огромна.

И за крај, ту су хиперсонична оружја, али она нису на продају, тако да рећи да руска војна индустрија располаже застарелим нуклеарним арсеналом и „традиционалним војним снагама“, што би значило тромим и гломазним системом какав је постојао пре 50 година, може рећи само апсолутни игнорант или „стручњак“ који је добио домаћи задатак да овакву колумну напише за некада угледни Тајмс, који овако нешто пре неколико деценија не да не би објавио, већ би исмејао аутора тражећи од њега да се истим времепловом којим се вратио неколико деценија натраг у историју, врати у садашњост и ажурира информације.

Но, послушајмо до краја шта пише Нил Фергусон, јер је потребно за разумевање шире слике о намјерама Вашингтона, али и Лондона. „Конкретно, сада Пекинг користи помоћ Москве да организује велику дезинформациону кампању на друштвеним мрежама против Тајвана, где су током протеклих година успели изградити динамичну тржишну економију и живу либералну демократију, што је било могуће без страхота и тираније Мао Цедунга“, наглашава аутор и овде имамо једну велику противречност.

Ако је Русија ИТ патуљак, а Кина технолошки див који покорава цели свет, зашто Пекингу треба помоћ Москве која нема ни средства, јер је на коленима због санкција, ни технолошке ресурсе за спровођење „велике дезинформационе кампање против Тајвана“, иако је ово први пут да се спомиње нешто слично, јер Тајван никога не интересује, из простог разлога што се због страха од сукоба с Кином нико не усуђује признати независност одметнуте кинеске територије. О томе какво је стање с демократијом и економијом  на Тајвану нећете чути ништа ни у специјализованим издањима као што су Блумберг, Фајненшел тајмс и други, чак ни у извјештајима Светске банке и Међународног монетарног фонда, осим у оним интерним, јер  ни они не желе говорити о Тајвану као независној држави.

Но, за Фергусона се Тајван „све ово време непрестано суочава с претњама Пекинга, који одбија признати његову де факто независност и настоји га потчинити Комунистичкој партији, користећи политику претњи и дезинформација“.  Прва вест о овој „новој стратегији“ Пекинга, који је увек тврдио да ће Тајван пре или касније самовољно, независно у ком облику, постати део Кине, а време потребно да се то постигне уопште није тема вредна расправе. За десет, педесет или сто година, сасвим свеједно, Пекинг верује да ће то бити тако и политика према Тајвану се води у том смеру.

Председник Кине Си Ђинпинг и председник Русије Владимир Путин се рукују током састанка у Москви, 05. јун 2019. (Фото: Xinhua/Li Xueren)

НАЈВЕЋА НОЋНА МОРА

Ипак, Нил Фергусон на крају открива своје страхове, а највећа ноћна мора је управо зближавање Русије и Кине, које је више него очито и потребно је створити раскол у односима два де факто савезника, који се надопуњују у бројним подручјима. Русија Кини јамчи енергенте и војну технологију, а Кина Русији подршку у развоју и пружању отпора западним санкцијама, што чини са својим огромним тржиштем од 1,5 милијарди људи, али не само то. Према аутору ће се у новом Хладном рату формирати и нови „бизарни парови“, стога би амерички председник Доналд Трамп и његови наследници „морали поново учити лекције дипломатије с краја 20. века“. „Американци требају имати на уму да, иако савезници играју важну улогу у сукобу, непријатељски савезници такође могу бити корисни“, објашњава Фергусон и сугерише како је Кина главни конкурент и непријатељ Запада, а Русију, обзиром да је „слаба и заостала“, треба привући у западни табор.

„На пример, следеће године ће се обележити 50. годишњица тајног путовања Хенрија Кисинџера у Пекинг, чиме је започео нови однос Америке и Кине. Ово је био кључни дио Хладног рата, када је настао раскол у односима између Кине и Совјетског Савеза, а Вашингтон и Пекинг су се ујединили против Москве. Вашингтон би се требао сећати ове историјске лекције“, наглашава Фергусон. „Главни циљ америчке стратегије током нове деценије би требао бити понављање овог маневра раздвајањем Путина и Си Ђинпинга и гурање Русије у западну конфигурацију, која једина може спасити Русију од апсорпције која ће се догодити с развојем Кине“, сигуран је аутор, играјући на познати мит о „кинеској експанзионистичкој политици на руском Далеком истоку, која ће на крају завршити владавином Кине у Москви“.

„Доналд и Влад – нити једна веза Трампу није нанела више проблема од ове. Но, хоће ли икада донети стратешку добит? „Можда је то кључно питање новог Хладног рата“, закључује Нил Фергусон, сугеришући да је кључ успеха Вашингтона у прагматичној и вешто дизајнираној политици која ће Русију увући у западну орбиту и посвађати Москву с Кином као што су се посвађали Совјети и Кинези у „златно доба пинг-понг дипломатије Хенрија Кисинџера“.

Мокри снови Нила Фергусона, али је ли ико британском „стручњаку“ рекао како се завршила можда последња животна мисија Хенрија Кисинџера и недавна посета Москви? Вероватно није, а ако јесте, онда се у уредништву некада угледног британског Тајмса боре с озбиљним проблемима.


Извор: Логично

Оставите коментар

Оставите коментар на Може ли Запад раздвојити Русију и Кину?

* Обавезна поља