Sveti-Sava 1Сваке године, у исто време, а то је време Савиндана, православни српски народ се изнова преиспитује је ли још увек достојан таквог свеца, није ли се потпуно оглушио о његове савете и није ли се сасвим одродио. И сваке године изнова морамо да се упитамо моли ли се Свети за нас пред престолом Бога живога и помиње ли нас још. И кад се такви какви смо, са страхом Божјим преиспитамо, онда можда можемо и славословити о Светом Сави. Говорити о Светом Сави а избећи замке идолопоклонства је веома тешко и набрајати његова дела се може али то неће бити суштина онога чему је светац био путоказ и чему је био одан до краја земаљског пута. Из његових беседа и из житија Теодосија и Доментијана јасно се може закључити да је Сава сав био у Христу и од Христа. Његов програм је био пост, молитва и Јеванђеље. У тај програм је упирао прстом свим људима без обзира на расу, нацију или веру. Служио је Богу и позивао на служење. To je оно што је заиста главно и суштинско и најдубље стремљење Светог Саве. Ако то не знамо онда остајемо без јасне представе о њему и о нама самима; о времену у којем се налазимо и о сопственим искушењима и могућностима.

И шта још можемо рећи о том Светом човеку, осим да је неуморно ширио реч Божју међу Србима? Божја реч се, наравно, шири само онда кад се она живи и кад се примером сведочи. Када је отишао из Србије у Свету Гору, Растко Немањић је имао седамнаест година. Напојио се ,,живом водом” (Јн.4,14) православља са извора Свете Горе, која је, опет наставила традицију и духовно обновила Јерусалим и Цариград. У најлепшим годинама када млади људи истражују и откривају подручја слободе, Растко је премудро спознао сласт праве, једине, спасоносне, богомоткривене слободе у Христу. И опет, благо које је стекао на Светој Гори, није себично чувао за себе него је пожелео да га подели са својим, увек страдалним и увек тврдовратим народом. Знао је да се сваки човек индивидуално рађа и развија али се потврђује и остварује само служењем конкретној заједници. Да би постао личност и да би постао човек- Богу савечно биће. На Светој Гори је пробавио од своје седамнаесте до тридесет и треће године. Тридесет и три године живота имао је Господ Исус Христос, када је напустио земаљски свет, а своје ученике послао да проповедају нови савез Бога и људи. Света Гора је управо послала Светога Саву да буде прави и истински просветитељ, на трагу Исуса Христа и Његових праслика у прошлости, Јосифа и Мојсија, којима светац толико личи. И као што је прекрасни Јосиф призвао свога оца Јакова да дође у Мисир и тамо се телесно исхрани и размножи, тако је Свети Сава призвао свога оца Немању у Свету Гору да се одатле, кроз њих двојицу, кроз оца и сина а дејством Светога Духа, размножи сво духовно Српство. Као што је Бог призвао Мојсија да изведе народ из ропства тако је призвао и Саву да нас крштава у име Оца и Сина и Светога Духа и да нас избави и избавља из ропства незнања, паганства, празноверја и кривоверја. И као што јеванђелист Матеј дирљиво сведочи за Исуса :,,Сажали му се на људе јер бејаху сметени и расејани као овце без пастира” (Матеј. 9:36), тако се и монах Сава сажали на свој народ, Србе.

Као што је Христос обновио старог човека, није га поново створио него га је обновио, престворио, преобразио; тако је и Сава обновио Србе, поново их родио Духом Светим. Имају и други народи своје обновитеље, свеце заштитнике, познат је заштитник и обновитељ Ирске – Свети Патрик, просветитељка Грузије Света Равноапостолна Нина, слави се истог дана кад и Свети Сава, светитељка дивног житија и фасцинатног живота, Свети Серафим Саровски, велики обновитељ руске цркве, Јермени имају творца своје азбуке и преводиоца Светог Писма Месропа Маштоца, Фрањо Асишки је покушао да обнови хришћански запад, али ликови ових и других светаца, колико год били присутни и живи у народној традицији, не попримају оне митолошке размере култног херојства и чудотворства, које има српски фолклорни лик Светога Саве. Постојање, усуд и живот народа толико се стопио са његовом личношћу да је без његове заштите и покровитељства постао готово немогућ даљи развој. За њега се не везују само типичне светачке легенде, него и прави митови стварања, какви код свих народа на свету описују превладавање првобитног хаоса и настанак космичког поретка.

sveti-sava-2

Стефану Дечанском је он ,,утеха и укрепљење”, краљ Милутин све своје победе приписује мистичној заштити Савиној, цар Душан своју силу види у томе што је Савине крви, највећи владар Босне краљ Твртко крунисао се у Милешеви, над Савиним гробом; најважнији владар Херцеговине Стеван Вукчић и његови синови називали су се херцезима од Светог Саве , препознајемо га у кнезу Лазару и Карађорђу, у Танаску Рајићу и  Стевану Синђелићу… Свети Сава има немерљив утицај и на личности из новијих времена . Биографи Бранислава Нушића, нашег најважнијег комедиографа, наводе да га никада нису видели да плане или се наљути. Ипак и то се једног дана догодило а повод је био Свети Сава. Наиме, неки професор је једну личност из тог доба упоредио са Светим Савом. Нушић је на то плануо, скочио са столице и повишеним тоном љутито рекао дотичном професору: ,,Немојте вређати нашег Светог Саву, немојте вређати наш понос,нико се не може упоредити с њим ни изблиза, јер је он створио и нашу цркву, и нашу државу, и нашу школу, и нашу културу, срамота је да тако један професор говори!” Надахнут светосавском етиком и епиком, Бранислав Нушић ће нешто касније написати :,, Поштовање прошлости је најпоузданија подлога на којој се гради будућност.” Михајло Пупин такође је често сведочио да га је мајка Олимпијада узором Светог Саве васпитавала и усмеравала. Само тако је могао са 16 година у Америци да остане неискварен, родољубив и побожан. Цео његов живот био је богобојажљив и скроман, пун чисто акетског уздржавања, само-ограничавања и лишавања.

Тако се вековима стварају и престварају, ткају и преткивају, српски народ и Свети Сава. Дело једног народа постало је дело једног човека који се обукао у Христа и свој народ обукао у једно тело. Као што се пева на крштењу: ви који сте се крстили – у Христа сте се обукли. Ви сте Христоносци, а то је обавеза, част и чин изнад звања хришћана. И колико смо одани свом светитељу толико смо одани и Спаситељу света.

Матија Бећковић лепо каже: Било је Срба и пре Светог Саве, али је Свети Сава први Србин који је знао ко је.

Када би и у најкраћем покушали да набројимо његове подвиге завртело би нам се у глави, али у најкраћем:

1198. године, заједно са оцем, обнавља и гради највећи и најважниј српски духовни светионик, манастир Хиландар. У Хиландару оснива прву српску духовну Академију, библиотеку као и болницу, пише Хиландарски типик, устав српског монаштва, којим се регулише монашки живот у манастирској заједници. 1200. пише “Службу Св.Симеону” која, заједно са каснијим делом “Житије Св. Симеона” представља почетак српске литературе. Он се бави медицинским делима Галена, Хипократа и Авицене и регулише (у Хиландарском типику) болничку организацију у Срба. 1206. године одлази у Србију и мири завађену и зараћену браћу Стефана и Вукана ,1209. оснива прву болницу у Србији у Студеници. 1217. године, успева да, преговорима, одврати мађарског краља од планираног напада на Србију а затим се повлачи на две године у Хиландар.

 

1219. године је Сава опет на царском двору у Никеји, где од патријарха Манојла Сарантена добија звање првог архиепископа а од византијског цара Теодора Ласкариса самосталност, аутокефалност Српске православне цркве, чиме су међународно признање и државни легитимитет Србије дефинитивно утврђени. Он је први владика у византијском свету који је основао народну Цркву и добио све благослове Васељенске Цркве.1220. године је опет у Србији и пише Номоканон, законик црквеног и грађанског права, акт на основу којег је средњевековна Србија стекла славу и величину. Следеће године настаје његов “Акт обнављања свете, истините, православне вере”. У то време Немањини синови граде манастире – Жича, Хвосно, Пећ, Врањина, Мајка Божја од Стона. 1229. је Сава на ходочасничком поклоњењу у Светој Земљи – ту подиже српске манастире Акра и Јерусалим-Сион. Са путовања доноси свете поклоне: Иконе Богородице Тројеручице и Млекопитатељнице и Жезло Светога Саве Освећеног, које до дана данашњег остају највеће материјално и духовно културно благо Србије.

1234. се повлачи са места архиепископа а годину дана касније опет је у Јерусалиму, Александрији, Антиохији и међу монасима Синаја. На повратку, при посети бугарском цару Јовану Асену , у Трнову, 14.01.1236. упокојава се у Христу Свети Сава од Србије.

Да би било који народ постао организована, уређена државна целина обично је било потребно много мудрих и учених глава, генерације способних, енергичних владара и неколико стотина година – а то је за Србе урадио малтене један једини човек за време једног кратког овоземаљског живота – кроз његово дело Срби су од групице племена постали државотворни народ. Он је привео Србе ономе најлепшем у човечанству: православној Литургији, православним иконама, православном појању, православној молитви и начину живота. Између сваког од ових подвига он се повлачио у молитвену осаму било у испосницу у Кареји или у испосницу изнад Суденице, као што се његов узор Исус Христос често осамљивао и молио Оцу.

sveti-sava 3

На први поглед делује збуњујуће да је Светац промислом Божјим преминуо у Бугарској, међу туђинцима, у народу који је у вечитом сукобу, непријатељству и чак мржњи са српским народом. Али ако би боље размислили: у јеванђелској причи у којој Спаситељ говори о томе ко је наш ближњи, Он напомиње да је покраденог и на смрт претученог јеврејина спасио управо вишевековни љути национални непријатељ- Самарјанин. И присетимо се молитве Господње у којој централно место, у једином услову, Творац тражи од људи опраштање непријатељима. Слика Бугара и Срба, Самарјана и и Јевреја је слика односа Бога и људи: они су били непријатељи док није дошао Помиритељ свих и свега. Тако нас преко Савине телесне смрти Бог учи праштању и љубави и истиче његово смирење и миротворство као најзначајнију особину. И још, одриче нам искључивост национализма јер као што Претеча и Крститељ Јован каже фарисејима: Матеј,3:,, 8. Родите, дакле, род достојан покајања.9. И не мислите и не говорите у себи: Имамо оца Авраама; јер вам кажем да може Бог и од камења овога подигнути дјецу Аврааму.”, тако симболично, одјекује из догађаја Свечевог упокојења порука Србима да се не позивају само на Саву јер може Бог и од камења начинити нове Србе. Ако се не будемо ,,клањали Богу у Духу и истини” ( Јн:4,24) као што је Сава чинио.

У својој суманутости и паници, Синан паша је пробао да спали душу, корен, извор српског бића али је тиме само још више прославио свеца, спаливши му мошти које су биле налик ,,кавезу из кога је птица одлетела” како каже Свети Николај Охридски и Жички. У свом смирењу, Сава је за живота сматрао да није довољно страдао за Христа и да је мало мука видео. На Врачару му је и ту молитву Господ испунио. А турски страх од мртвог човека увећао је његово духовно присуство, пркос и наду православног рода да их Бог није оставио.

Тиме се довршава његов овоземаљски живот и деловање, а његово дело се свакако наставља на Небу и један битни део његовог дела смо ми, српски народ. Језик, вера, култура, традиција, државност: сви наши манастири су Савини манастири, сви наши свеци су из њега произашли, све наше књиге су – Савине књиге. Док ми трајемо, док траје српска Црква а преживела је и Византију и Турке и комунисте, убијена- увек је васкрсавала јер је неуништива лоза, изданак храста – Растка Немањића, Светог Саве.

У Граду Светог Прокопија, Прокупљу, на Савиндан лета Господњег 2014.


Извор: Видовдан

Оставите коментар

Оставите коментар на Беседа о Светом Сави

* Обавезна поља