sveti-savaНемогуће је писати о краљу Владиславу Српском, а не писати и о његовом великом стрицу, јер је дело, благодат и благослов великог стрица учинило великим и дело његовог синовца. Недавни догађај из живота братске РПЦ још једном потрврђује свеправославну мисију Светог Саве и његових наследника на владарском и духовном трону Србије Немањића. Одлуком Светог Синода Руске Православне Цркве од 25-26. децембра 2013. године (журнал № 147), утврђен је текст службе светом благоверном краљу Владиславу Српском. Као и СПЦ, убудуће ће и РПЦ 24. септембра по јулијанском (7. октобра по грегоријанском) календару прослављати светог благоверног краља Владислава Српског (Краљ Србије 1234-1243, Краљ Приморја 1243-1267). У ове тешке дане по народ српски, благородни Немањићи нас поново везују са једнородном и једноверном браћом Русима, на тај начин још једном указујући заблуделим српским властодршцима да једино са Истока долази мир души Србиновој.

Усуд неслоге српске оличен у борби Савине браће Стефана и Вукана, пренео се и на братанце Светог Саве – Радослава и Владислава и Свети Сава није могао бити срећан што се власт у Србији мењала насилним путем. Наиме краљ Радослав после почетне изврсне и богоугодне владавине слепо се потчини вољи своје лепе жене и поче поступати неразумно. У лето 1233. године побуни се и властела и стаде на страну млађег брата Владислава, па Радослав беше прогнан у Драч. Тамо му управник града преоте жену, али Радослав имађаше ту срећу да за стрица има великог угодника Божијег Саву. Он га прими и утеши благим речима и посаветова да се замонаши. И од краља Радослава поста монах Јован који у простоти и незлобивости у манастиру Студеници проведе остатак живота и у миру се упокоји. Сава на прави пут изведе и другог братанца Владислава, доведе му за невесту Белославу, кћер Бугарског Цара Асена, чиме учврсти српски престо и венча га на српско краљевство. Пре свог другог поклоничког путовања у Јерусалим Свети Сава сабра у архиепископији у Жичи све своје епископе па их поучи богомудро, потом позва краља Владислава и његове благороднике наредивши им да се старају о светим црквама. Потом пред целим Сабором на своје место Архиепископа Српског изабра свог омиљеног ученика јеромонаха Арсенија, знајући за његову незлобивост, праведност и свети начин живота.

Можда је братска свађа и била разлог што највећи син рода српскога умрије 14. маја 1236. године изван Србије, у бугарском граду Трнову, по окончању свог другог путовања у Свету Земљу. Међутим, пример краља Владислава нам показује да Господ казну претвара у награду после усрдног покајања и благочестивости. Јер је наш духовни сверодитељ још пре свог зачећа постао део Промисли Господње (молише се Господу благочестиви Стефан Немања и Ана, родитељи његови, да им Господ подари још једно дете које ће им бити утеха у старости и заветоваше се да ће после тога живети у целомудреном браку и Господ удовољи њиховим молитвама, а они одржаше завет дат Богу), па све што је везано за живот овог српског духовног горостаса «оживљава се у добро, узвишено и свето», како написа архимандрит Нићифор Дучић у Историји СПЦ. Тако да није могао онај кога је Свети Сава крунисао за владара, да не заврши као светитељ.

По наређењу Царевом Сава се сахрани у храму Четердесет Мученика, задужбини Цара Асена. Бугарски Цар вративши се у Трново после Савиног упокојења, најпре оде на Савин гроб, помоли се Богу и заблагодари што такав светитељ почива у његовој престоници и задужбини. Цар Бугарски нареди да се сагради позлаћена гробница са крстом од најлешег мермера и да се престре царским плаштом, а да свијећњаци и кандила над Савиним гробом горе дан и ноћ.

sava i vladislav

Краљ Владислав проли многе сузе покајања што свете мошти његовог стрица не почивају у српској краљевини и одлучно крену у мисију да његове свете мошти пренесе у Србију. Владислав пише свом тасту, бугарском Цару Асену са молбом да се Савине мошти пренесу у Србију, али Цар Асен који је са највећим поштовањем украсио Савин гроб у својој задужбини, упркос великој љубави према свом зету, није желео да велика светиња напусти Бугарску. Тако се српски посланик врати у Србију празних шака. Краљ Владислав ускоро поново шаље посленике и писмо тасту, у коме га моли за дозволу да свете мошти свог стрица пренесе у Србију. Иако тешка срца, Цар поново одби да испуни жељу свог зета правдајући то речима «воља је Божија била да Сава умре у Трнову» и са даровима врати српске посланике без светитељских моштију. Воља Божија јесте била да Сава умре у Трнову али су и воља и жеља и молитве краља Владислава да се Савине мошти пренесу у Србију биле толико јаке, да се вољом и интервенцијом Божијом то ипак десило на следећи начин. Краљ Владислав у пратњи властеле епископа и игумана крену лично на пут у бугарску престоницу Трново. Од таста је још на граници дочекан са великим почастима, али на уласку у Трново замоли Цара да му дозволи да прво оде у цркву на Савин гроб, где је дуго плакао и молио се Господу и Његовом великом угоднику и своме стрицу, Светитељу Сави. У «Житијима светих» светог Јустина Ћелијскога овако се описује ова усрдна молитва краља Владислава на гробу његовог великог стрица: «Знам, оче, знам, мој грех најпре учини да ти побегнеш од мене, па затим – да се представиш ван свог отачаства, а и сада опет окамењује царево срце да нам те не да. Но сажали се на мене и превиди грехе моје! Иако због грехова мојих нисам достојан назвати се син твој, ипак ме не одгуруј као пород брата твога, и прими мене који се кајем пред тобом, оче! Види моју тугу и труд мој тебе ради, и чуј веру моју. Не остављај своје отачаство ради кога си поднео многе подвиге и безбројне труде и патње, нити ме облачи у стид и срамоту, боравећи у туђој земљи. Твојим молитвама к Богу усаветуј цара да моју молбу о теби испуни, да се не вратим празан и безнадежан и будем осрамоћен немајући тебе са собом, оче». Благочестивом краљу отекоше образи од силних суза покајања на стричевом гробу. После овакве усрдне молитве Свети Сава се није могао оглушити о жеље свог братанца. После велике гозбе на царском двору, ноћу се Асен пробуди и као на јави зачу глас Анђела Господњег како му говори – «предај свете мошти Савине Владиславу». Цар сутрадан позва себи Патаријарха Бугарског и све главаре, исприча им свој ноћни доживљај и од Патријарха и властеле доби мудар одговор: «Немој се противити, то је од Бога сигнал, предај свете мошти Савине краљу Владиславу како наша земља не би доживела невоље». Сутрадан после свете Литургије и помена на Савином гробу, откопаше гроб и нађоше целовите нетрулежне мошти великог угодника Господњег, Светог Саве Српскога, а из гроба се по целом храму проширио неземаљски миомирис. Вест се брзо прошири и верујући грађани и болесни се у гомилама стицаху гробу светитеља где се дешаваху многа чуда: бесомучни се ослобађаху нечистих духова, грби се исправљаху, глухи добијаху слух, једном речју сви који ту бејаху поклонише се до земље Светим моштима, славећи Бога и дивећи се светости Светога Саве. Видевши то, краљ Владислав се уплаши да се Цар не покаје што је пристао да се однесу мошти Светитеља па пожурише да их положе у ћивот, па их српски епископи и игумани и друга краљева пратња однесоше за Србију, а краљ Владислав оста да још заблагодари Цару и Патријарху Бугарске и предаде им своје дарове. Потом и он крену да стигне поворку са Савиним моштима, испраћен са највећим почастима, а Цар нареди да се Савин гроб затвори, застре плаштом и да гори кандило, пошто су се и над празним гробом српског светитеља догађала многбројна чудесна исцелења.

Уз највећу побожност, читање Псалтира и побожних црквених песама, Свете мошти Савине стигоше у Србију где их дочека Патријарх Арсеније са свим клиром црквеним, властелом и верним народом који у великом броју изађоше да дочекају Свете мошти и краља Владислава. Тако 6. маја 1237. године краљ Владислав пренесе Свете мошти свог љубљеног стрица «у његову Херцеговину, у манастир Милешево крај Пријепоља» – како написа свети Николај Српски. Краљ Владислав је благочестиво владао Србијом, сузбијао је богумилску јерес, спречио је упад угарског херцега Коломана који владаше Хрватском и очува границе Православља на реци Цетини. Упокојио се на рукама свог синовца краља Милутина, највећег задужбинара светородне лозе Немањића. Светородство и духовно сходство са својим великим стрицем Савом и својим великим синовцем Милутином, сведоче и речи које је овај српски владар угравирао на новцу своје државе – «Раб Христов Владислав».

Прича о краљу Владиславу непотпуна је без приче о манастиру Милешева.

Данашњи изглед манастира Милешева

Манастир Милешева налази се на тромеђи три српке земље – Моравске Србије, Хума (данашње Херцеговине) и Зете (данашње Црне Горе), како тачно иде и редослед првостворених епархија у Архиепископији Српској на Жичком Сабору. Подигнута од стране краља Владислава у периоду 1234-1236. године, а по благослову Светог Саве, Милешева је посебно значајна у историји српске духовности по вишевековном пребивању његових светих моштију у манастиру. Поред тога, у Милешеви је била једна од првих штампарија и манастирских школа у Србији. Крај ћивота Светог Саве у Милешеви, учио је и Епископ Макарије, родом из Херцеговине, који 1557. године (уз помоћ знаменитог брата, јањичара, Великог Везира Мехмед-паше Соколовића) обнови Српску Патријаршију. Манастир је својевремено био и седиште Захумско-Херцеговачке епархије, а данас је седиште засебне Милешевске епархије. Поред своје несвакидашње лепоте уклопљене у околну природу, манастир је у хришћанском свету познат по три велике светиње. Прва је гроб Светог Саве, где су почивале мошти светитеља од 1237. године када их краљ Владислав пренесе из Бугарске, до 1594. године када их дивљи Албанац Синан-паша као турски паша у Отоманској империји спали на Врачару. Видимо да су Албанци до данашњих дана остали доследни по питању спаљивања српских светиња.

Друга светиња је фреска Бели Анђео, као део композиције «Мироносице на Христовом гробу». Ово ремек дело – као вероватно најпознатији приказ Архангела Гаврила, који у белом хитону седи на камену и руком показује Мироносицама празан гроб, тачније место Вакрсења Христовог – представља једну од најпознатијих српских фресака и спада у сам врх средњевековног европског сликарства. Монументалност и високостилизовано моделирање ове фреске из XIII века и данас остављају без даха све оне који стану пред ову композицију.

Трећа позната светиња овог манастира је портрет Светог Саве, фреска која се сматра за највернији приказ Светог Саве (види слику са почетка текста).

Иако се знало да је краљ Владислав сахрањен у Милешеви, интересантно је да су свете мошти краља Владислава поново откривене тек 1990. године током великих археолошких ископавања и рестаурације манастира Милешева. У току радова у цркви откривен је гроб светог краља Владислава. Наш познати антрополог, професор Србољуб Живановић из Лондона извршио је антрополошки преглед и идентификацију моштију Светог краља Владислава. Сада се мошти налазе у ћивоту постављеном у цркви.

Ћивот Светог Краља Владислава у манастиру Милешева

***

Свети Сава је свом роду оставио у аманет да чува свету веру Православну и Српску Православну Цркву, пробудио је најблагороднија осећања и православне словенске браће Бугара и Руса, као и православне грчке браће у чијим се помесним црквама такође прославља и има утврђен текст службе у Служебнику. Као што рекосмо, од скора и његов синовац, свети благоверни краљ Владислав Српски, стекао је своје место у календару Руске Православне Цркве, још једном посведочивши да Свети Немањићи својим служењем Богу и Небеској Србији најбоље послужише и још увек служе и својој земаљској Отаџбини. Пример краља Владислава сваком благоразумном владару српском требало би да представља поуку за сваку државничку мисију. Онога који испуњава светосавски аманет и чува веру и Цркву Православну – и Бог чува, молитвама Светог Саве. Јер, диван је Господ у Светима Својим.


Извор: Фонд Стратешке Културе

Оставите коментар

Оставите коментар на Краљ Владислав и Свети Сава

* Обавезна поља