Kad govorimo o Davosu, za milijarde ljudi važi pravilo Gruča Marksa. Ovo je ekskluzivni klub koji se svake godine sastaje u luksuznom švajcarskom odmaralištu da bi se razgovaralo o globalnom poslovnom okruženju.

Grušo je, naravno, postao besmrtan, kao i ostatak Braće Marks iz jurodivih holivudskih filmova iz 1930-ih, kao što su Noć u operi, Dan na trkama i Životinjski krekeri. U jednoj od svojih brzinskih uzvratnih opaski, Grušo se našalio: „Poslao sam klubu telegram u kom piše ‘Molim vas prihvatite moju ostavku. Ne želim da pripadam bilo kom klubu koji me prihvata za člana.‘“

Pa, krenimo od onih milijardi ljudi koji se neće naći sa druge strane obezbeđenja jer se samoproglašeni Svetski ekonomski forum zasniva na ekskluzivitetu. Čak i kad bi nekim čudom dobili pozivnice, šta bi bila poenta? Mantra o štednji ostaje dominantna u velikom delu Evrope. SAD su i dalje zarobljene u vrtlogu na ivici fiskalnog ponora, a Japan je pred odlukom da oslobodi ekonomski cunami – devalvaciju jena po svaku cenu.

Sa druge strane, ekonomski napredak vidljiv je kod dela članica BRICS (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika), grupe zemalja u razvoju i izabranih članova Sledećih 11 (Next 11). Svakako da Indonezija, Meksiko, Filipini, Turska, Južna Koreja i Vijetnam takođe spadaju u ovu kategoriju (rastućih ekonomija; prim prev.) u okviru kluba N11, organizacije nalik na BRICS.

Zašto biste onda potrošili godišnji BDP podsaharske zemlje da biste dospeli na Alpe, u Davos, na festival blebetanja? Pravo pristupa na privatne skupove ovog samita košta vrtoglavih 245 000 dolara.

Padine Džekson Hola, gde se u Vajomingu održava godišnji simpozijum centralnih banki, daleko su bolji izbor. U poređenju sa tim, Davos se suštinski svodi na dve stvari. Prvo, on je loš za radnike, odnosno za milione ljudi na Zapadu koji prolaze kroz pakao nezaposlenosti ili stagnaciju primanja. Sa druge strane, dobar je za kapital, odnosno za kompanije prepune keša.

Ali rezultat je neizvesnost, opet i opet. Prilično je jednostavno, „snažne“ kompanije prosto ne investiraju. Zašto? Jer nema potražnje. To je „cena“ mantre o štednji, a nema dokaza da će poslovni, finansijski ili vladajući krugovi u Davosu obratiti pažnju na ovo pitanje.

Na kraju krajeva, od 1990-ih samit u Davosu se sveo na temu okorele globalizacije i njenog glavnog nusproizvoda – apsolutizacije tržišta u svim sferama života.

Rečju, generalni direktori, bankari i tehnokratsko-birokratski činovnici trebalo bi da povedu široku raspravu o tvrdokornom neoliberalizmu. Da bi to uradili potrebno je da dovedu Dejvida Harvija, izuzetnog profesora antropologije i geografije u Diplomskom centru Gradskog univerziteta u Njujorku, gde duže od 40 godina predaje Marksovo delo „Kapital: Kritika političke ekonomije“.

Osim toga, trebalo bi da pozovu na odgovornost globalne bankare. Takođe bi morali da pošalju štednju na smetljište istorije i izjednače uslove rada i kapitala. Naravno, to se neće dogoditi.

Ipak, naziv ovogodišnje teme na Davosu je „Otporna dinamičnost“. Petogodišnjak iz favele u Riju bi mogao na smisleniji način da definiše aktuelne probleme turbokapitalizma.

Ali opet, Davos ima samo jednu svrhu. „Otpornost“ je eufemizam za sve veće širenje sindroma tržišta i nisko plaćenog rada, odnosno za globalizaciju kojom upravljaju ogromne multinacionalne koporacije. Ne bi trebalo da prihvatimo taj termin. Adekvatan naziv za njihove igrice nije „otpornost“, nego „nejednakost“.

U studiji Univerziteta Berkli u Kaliforniji, bogastvo jednog procenta najbogatijih Amerikanaca je 2010. poraslo 11.6 odsto, dok je bogastvo ostalih 99 procenata poraslo za tričavih 0.2 odsto. Upravo to je srce okorelog neoliberalizma i kapitalizma.

Davos bi trebalo da raspravlja o tome kako su ključni delovi elita osmislili finansijski krah koji je izazvao Volstrit. To je za njih bio tek „virtuelni“ posao, ali za nacionalne vlade, koje su nakon toga morale da intervenišu i isplate banke, nije bio virtuelan.

Plašim se da „Otporna dinamičnost“ nije naziv koji priliči Davosu. Ali jeste dobra definicija Kine. Dok evropske i američke elite gomilaju kapital kako bi zaustavili prodor Pekinga u Afriku i Aziju, kineski intervencionizam ima isključivo poslovnu crtu. To je ona vrsta intervencionizma koja gradi puteve umesto da vodi ratove.

Međutim, pitanje koje Davos odbija da postavi ostaje da visi u vazduhu: Zbog čega je lakše zamisliti totalno uništenje čovečanstva – u nuklearnom ratu ili klimatskoj katastrofi – nego raditi na promeni sistema odnosa proizašlih iz kapitalizma?

To je pitanje na kojem treba insistirati.

Prevod – Aleksandar Vujović


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Nejednakost – reč koju nećete čuti na Davosu

* Obavezna polja