ceopom istina za FB (2)ЦЕОПОМ-Истина објављује трећи и последњи наставак фељтона Срби у писаним изворима, антрополога Миодрага Милановића, човека који својим смелим приступом археолошким и историјиским истраживањима руши устаљене поставке о пореклу Срба и њиховом развоју на овим просторима, које су углавном засноване на германским или англо-саксонским теоријама о пореклу народа и држава. 

Његов рад посебно добија на значају данас када нови светски поредак, кроз српску политичку елиту, као и званичне и полузваничне државне институције, отворено покушава да избрише национални идентитет Срба, као и њихову верску и државну аутохтоност.

Милановић је дипломирао 1979. на Филозофском факултету у Сарајеву. Током 1976. слушао је предавања М. Фукоа, које је овај држао у Високој школи у Паризу и то га је заинтересовало за структуралну антропологију, чији је промотер био К. Леви-Строс, што га је усмерило у ове области. Осамдесетих учествује у низу мешовитих британско-француских експедиција у Ирану, Ираку, Нубији. Једно време био је уредник у часопису за популаризацију науке „Галаксија“. Написао је више књига („Светска блага, изгубљена и нађена“, „Мит, магија и религија“ итд) и обишао фасцинантан број археолошких локалитета у свету. Живи и ради у Београду.

 

miodrag milanović 1Срби у Тесалији

Срби из Тесалије, окупирају Мореју, формирајући колоније од југа ка северу. На овом простору, доћи ће у додир са Сараценима и исламском религијом. Бохуш пише: „Протерали су исламске свештенике јер су, у духу њихове религије, били повезани са врховном влашћу. Повод за сукоб са Арапима било је плаћање десетине; Срби су то одбили и настао је период анархије дуг 40 година. Сарацени су, по мишљењу Срба, били заведени лажним идејама о нестварној слободи но, и као такви, против Ромејског царства бејаху њихови савезници иако су, на њихове границе, доносили немир, забрањивали трговину пљачкајући градове и поља. Повратом византијске Царске флоте, Сарацени се повукоше а Срби признаше ромејску власт за врховну. С друге стране, Србе су угњетавали Бугари. Уз српску помоћ, василеусова војска их је победила, доносећи мир и спокојство. Тако се Срби нађоше у окриљу хришћанске цркве и признаше патријарха из Константинопоља за свог духовног вођу“.

Северни, за разлику од јужних Срба, просперирају. Они ће владати морејским полуострвом све до 960.г. Срби су, у Европи, основали три краљевства, пише Богуш: „Прво 630. године, беше смештено на реци Елби и звало се Краљевина Боемија. Потом је држава напредовала под чешким именом. Друго краљевство, знано као Црвена Србија, беше установљено јужно од Дунава, године 640. Срби тамо установише монархијски облик владавине. Посебно је потицан од државе развој занатства и рударства. Уз све то, Срби су ту пролаз имали пет векова касније: експлоатисали су шуме на земљи коју опустошише Авари. Трећа држава се налазила у Хробатији, планинском пределу настањеног Србима што 965.г. након покрштавања, узеше назив Полона а потом владаше, од Х века, под титулом краљева“. Ови Срби су касније, по територији, добили назив Хрвата, што значи да су данашњи Хрвати потомци Срба.

О етапи заузимања Солуна (недалеко од Солуна Срби су подигли град Сервицију, Servitzia), на реци Алиомон слабо познате епизоде српске преднемањићке историје, пише Богуш: „Срби ничим нису приморани, у њима се једноставно пробудио ратнички дух чија клица се преносила крвљу предака. Дигоше се на освајање из Црвене Србије (Royame de Serbie rouge), шири простор данашње Шумадије и нису закаснили; Пелопонез је пустошила куга. Од те грозне напасти сличне рату, Срби извукоше добит: уђоше на острво као освајачи. Затекоше становништво у борби за живот, неспособно да се одупре. Смрт је косила све, без разлике, домаће и освајаче. Ипак, упрокос свему, домородци пружише какав-такав отпор дрским нападачима. Срби беху довољно срећни, те се њихова војска некако сачува од куге. Говорили су, ми смо њима, несрећним острвљанима, донели у исто време кугу и смртоносно гвожђе. Грчке снаге нису одговарале њиховој храбрости. Потчинише се Србима из Тесалије 746. године, мирно чекајући даљи развој догађаја. Срби су проширили своју доминацију свуда по полуострвским лукама и двеста наредних година држаше Мореју.

Део Белих Срба из Сербике (Солун), који су се ту осећали као победници, изградили су своју заједницу, стекавши велико богатство, након непромишљеног одласка њихових сународника. Они су, под ово поднебље, стигли са свим невољама заједничким за све народе севера. Овде је природа била према њима благонаклона и њихове колоније почеше да просперирају, без обзира на велике врућине. Они, који отидоше на север, посташе жртве глади и невоља свих врста; њихове заједнице биле су одвећ слабе да би се одржале у дужем временском периоду.

Под Порфирогенитовом владавином, Мореја беше поново ослобођена од Срба, оружјем овога владара, те поново дође под византијске скуте. Срби не хтедоше да оду из ове топле и угодне климе те се помешаше са Грцима и остадоше ту да живе. С друге стране, њихови сународници из поречја Дунава, имали су доста проблема око учвршћивања на овом простору Црвене Србије па тек, добро утврђени и ојачани, кренуше у освајања што водише ка реци Дрини, преко Црне Горе, до албанске луке Драч, обале Јадрана и на север до Дунава и планинског масива Карпата. Срби у Далмацији, нису имали статус слободњака. Доказ томе је што Лав, император Византа, доби тужбе против Неретвљана, Срба и Далмата; ови пљачкаше куће Есклавона у Далмацији, за време њихове службе Царству у Барију. Непосредно после овог догађаја, Срби се курталисаше вазалства 877.г. те, у равници између градова Дувна и Глине, одржаше скупштину са Хрватима и удружише се са принчевима њиховим. Установише владу и заштитне јединице и прогласише независност, поделивши земље на жупаније. Неретвљани не уђоше у савез, већ наставише са организованим морским похарама. После су тражили заштиту хрватских принчева, али их они одбише јер је то било у супротности са декларацијом из Глине. У овој невољи, Грци са острва, добише наклоност Цара; суверен их узе у заштиту и ослободи их давања пореза. Прокуратору су плаћали симболичну суму, тек као доказ њихове потчињености“.

srbi-porfinogenit

„Од времена Хераклијеве владе, па све до пада под Османлије, краљевство Црвене Србије, простирало се од Дунава до Јадранског мора, постојавши више од 800 година. Моћ и снага овог срчаног и вредног српског народа омогућавала му је напредак. С друге стране, његов и превише ратнички дух и војничко наслеђе, умањивао је укупна српска достигнућа. Наиме, увек после смрти неког од краљева, долазило је до унутрашњег превирања и бесомучне борбе за власт међу фракцијама. Бунтовништво је потпаљивало сукобе и крвне освете. Но, изнад свега је била српска борба за независношћу од Ромејског царства, њихови стално обнављани напори не би ли се стресао јарам византијског ропства и њених сизерена, моћних комшија из земаља где живљаху – ту није изостало врло интензивно поткопавање Србије уз ангажовање свих Ромејских снага“. О Босни Бохуш каже: „ Добила је име по реци Босна, некадашњој Рами, Рама је старо име Босне. Угарски краљеви су од ХII века својој титули додавали и знамење Rex Ramae (краљ Босне познатој по златном песку који засипа њене обале. Она је текла провинцијом познатој по непроходним шумама и планинама богатим рудом. Два града, Катера и Десник, налазила су се у њеном средишту. Босна је била сачињена од жупанија природно утврђених, непријатељу неприступачних. Бели Срби из Босне беху покрштени 863.г. Њихова прва бискупија у Спалатру основана је 877.године“.

О устројству српске државе пише поп Дукљанин: „Послије тога, а према садржају повеља које народу бијаху прочитане, сам краљ Светопелек, Дукљанин Светопелеком, краљем Велике Моравске, о коме су кружиле бројне легенде, назива Мутимира или Часлава, краљеве из династије Властимировића изда своје повеље, подијели покрајине и области своје краљевине и одреди њихове међе и границе на овај начин: териториј обухваћен токовима ријека које са планина треку према јужној страни и утичу у море назива Приморје, а териториј, обухваћен ријекама које са планина теку према сјеверној страни и утичу у велику ријеку Дунав, назива Србија (Сурбија). Затим, подијели Приморје на двије покрајине: од мјеста Дувна, гдје је тада краљ боравио и гдје је одржан синод, Није јасно о ком се синоду ради и велико је питање да ли је одржан баш у Дувањском пољу како пише Дукљанин до Винодола назва Бијела Хрватска, која се покрајина назива и Доња Далмација, у којој, уз сагласност господина папе Стефана и његових изасланика, установи солинску цркву као сједиште митрополије, под управом одреди ове цркве: Сплит, Трогир, Скрадин, Арансону, што је сада тврђава Задра, Нин, Раб, Осор, Крк и Епидаур, који се сада зове Рагузијум. Исто тако, териториј од рјечног мјеста Дувна до града Бамблоне, које се сада зове Драч, назове Црвена Хрватска, која се покрајина зове и Горња Далмација. Географи су користили термине Superior и Inferior Dalmatia Изразе Црвена и Бела Хрватска, пре Дукљанина помиње венецијански дужд Дандоло, као синониме за српско име. Употреба ових назива ретка је и споредна, не помиње је нити једна канцеларија, укључујући и папску. И онако, као што је у Доњој Далмацији солинску цркву установио као метрополитску, у Горњој Далмацији су, на основу старог права, одредили дукљанску цркву као митрополију, чијој управи подредише ове цркве: Бар, Будву, Котор, Улцињ, Свач, Дриваст, Пулај, Србију, Босну, Травунију, Захумље. Србију пак, која се зове и Загорје, подијелио је на двије покрајине, од којих се једна, од велике ријеке Дрине, простире према западу до планине Пина; њу назива и Босном, а друга обухвата простор од речене ријеке Дрине према истоку до Лупије (Лаб) и Скадарског језера; њу назива Рашком“.

Срби су населили и Далмацију, како пише у Животу Карла Великог: „Народ назван Србима велики део Далмације заузима На овом широком простору ће имати краљевство све до 871. године. Њега неће уништити ни велика аварска најезда 639.г. када је похарана Далмација, Истра, Мезија, Дарданија, Рашка и Превала. У Далмацији је, у аварске руке, пала тврђава Клис; разорени су, 640. године, Епидаурус и Солин. Идуће године, Аваре ће поразити војвода Звонимир, од цркве проглашен Светимиром. Авари су у потпуности протерани, како пише Ђанантонио Боман: «Један Србин са војном пратњом, именом Звонимир или Светимир, искорачио је напред и учинио да одјекне бес оружја у земљама што припадаше краљу, чије име повесничар не познаје, а он бејаше умро природном смрћу; у Превали, Босни, такође у Мезији и Дарданији, Звонимир је бранио част краља Словена иако нема помена о овој промени власти».

После овладавања Далмацијом, заузеће Срби територије Босне, Албаније и Црне Горе. На овим просторима, организованим као жупаније, владају жупани. Четири највеће жупаније су биле Захумље, Требунија, Аренто и Диоклеја, уништена 980.г. Константин Порфирогенит наводи да је Захумљем владао Михајло Вушевић, пореклом са Висле. Диоклија је, у то време, била изузетно важно друштвено и културно средиште Срба. У другој половини ХI века, 1076.г. краљ Далмације постаје Звонимир, са седиштем у Салони. Пре тога се, српски краљ Часлав повукао пред Хрватима 941. године, не би ли ратовао против Бугарске са Византијом. У рату ће Бугари бити потучени; у српске руке пашће многобројно људство; они се не заробљавају већ остају да живе, као слободњаци, међу Србима. Срби се, 948. године, враћају на своје поседе. Ово је време уздизања Рашке. Та жупанија ће, под својом заставом, ујединити све Србе у монолитну државну заједницу. Даће крунисане главе 1192, 1202, 1217, 1345, 1420 и 1423. године. 1445.г. Србија ће пасти у вазални однос према Отоманској империји. Године 1368. Албанци ће освојити део Далмације. Срби из Босне ће, 863. године, бити христијанизовани од стране свештеника католичке цркве; 1463.г. ће је освојити Турска.

Властимировићи су били прва српска краљевска династија, названа по принцу Властимиру, призната од стране Византије. Властимировићи су владали Србијом скоро два века, од 768. до 960. године. Након полувековног интеррегнума, пре Немањића, владаће Војисављевићи (1010- 1148) и Вукомановићи (1148- 1163). Владавину је започео епонимни Непознати архонт у време цара Ираклија. Константин Порфирогенит је владара који је повео Србе из Беле Србије на Балкан прозвао Непознатим архонтом. Владао је од 610- 641.г. Умро је пре 680.г. Имао је титулу архонта (αρχων) што је подразумевало уједињену црквену и световну власт, у једној личности. Порфирогенет бележи: „Пошто умре онај архонт Србин, што пребеже цару Ираклију, завлада његов син, потом и унук, тако редом архонти из његовог рода. После извесног времена, роди се од њих Вишеслав, од њега Радослав и од њега Просигој и од њега Владимир“. Први следећи владар, за кога се зна, је био пра- праунук Непознатог архонта, Вишеслав (Војислав, 768- 814); он је ујединио тзв. српске склавиније у једну државу – кнежевину, састављену од жупанија основаних у областима Старог Раса и Дукље, Босне, Далмације, Неретве, Таре, Пиве, Лима, Мораве и Дрине. Кнез Вишеслав је познат по каменој крстионици пронађеној 1853.г. у Венецији. Arsa (Arsia), Doclea. Корен српске државе на Балкану је, око петог века, у Старом Расу где је, као престоница, обновљено велико аланско утврђење. Рашка ће доцније обухватити територију Дукље, Зете, Босне, Далмације и западног дела Косова.

Βοςονα, област уз реку Босну, данашња територија града Сарајева и Високог На њој је уклесан запис: „Овај извор прима слабе да их учини просветљенима. Овде се перу од својих грехова они што су их примили од својих родитеља, да постану хришћани, спасоносно исповедајући вечно тројство. Ово дело побожно учини Иван у време кнеза Вишеслава, у част светог Ивана Крститеља, на славу њега и његовог штићеника“. Крстионица се, 1941.г. нашла у Загребу као Мусолинијев поклон Павелићу, поглавнику НДХ. Њено касније смештање у нинску цркву послужило је (како се не би вратила у Србију јер припада њеној културној баштини), хрватским псеудоисторичарима да исфабрикују причу о Вишеславу хрватском принцу иако се Хрвати, као народ, уопште не помињу у писаним изворима тог времена, а камоли неки њихов тобожњи владар. Више о самој крстионици и овом фалсификату у Ђ. Јанковић, Српско поморје од 7 до 10 века, САД, Београд, 2006

Становници ушћа Неретве са залеђем и околним отоцима, Неретљани, формирали су жупу Паганију, од Порфирогенета описану као републику српских пирата. Названа је Паганијом јер су њени становници примили хришћанство релативно касно, 250 година после осталих Срба. Владари су имали титулу принца Неретвљана; сачувана су имена двојице жупана: Драшка Маријана и Људислава. Драшково презиме Маријан долази од имена Морава Како сведочи писана грађа, Драшко је имао низ споразума са Венецијом којих се није придржавао Уговор, иако минимално делотворан, је запечаћен са Драшком Маријаном, такође судијом, са неретванских отока. Касније је нападао Венецијанце. Indentities in Early Mediaval Dalmatia, V, Bepolos Pub. Turnhout, 2008: „reversus est“. Пијетро Тардонико, венецијански дужд је, 840. године, у борби са Драшком изгубио 100 људи а шест година касније, Драшко је, са својом флотом, напао Венецију похаравши луку Каорле, између Трста и Венеције.

Pagania

Радослав (800- 822), је наставио са учвршћивањем српске државе са средиштем у градини Стари Рас, на простору Црне Горе и источне Херцеговине. Рас је добио име по локалитету и реци Рас (er Ras) у Адербиџану, некадашњој аријевској постојбини, а не по латинској речи арса (arsa, пржење) како погрешно (и без икаквог логичног основа) импутирају неки историчари. El Masudi, Meadows of gold and mines of gems, 462, Aloys Sprengler MD, London, 1841. Такође, Помпоније Мела наводи два града са истим именом у Африци. Један, Рас, налази се 17 км од Бизерте а други је Skikda/Thapsus; за њега Вибијус Секвестер каже да се некада звао Рас/Скикда. О овоме опширније код E. Lipinski, Itineraria Phoenicia, 392, Peeters Publishers, 2004 Рас постаје средиште краљева и Рашке епископије; држава се назива још и Рашком. Владао је у доба Људевита Посавског, бана Транс- Савије са седиштем у Сиску, за време његових узалудних покушаја да одбрани земљу од Франачке Империје, у савезу са Карантанцима. Кнежевина се простирала између река Уне и Купе, са планинама Козаром и Грмечом те Србом као важним упоришном градином Пред Францима је Људевит морао да спашава главу, побегавши Србима у Далмацију, како бележе Франачки анали: „Напуштајући град Сисак, што припадаше великој нацији Срба из Далмације, у доброј намери да избегне (Франке)“. Његову војно- политичку ситуацију отежавала је чињеница што је његов нећак Борна, кнез Гудушчана и Тимочана, прихватио вазални однос са Францима, не би ли успешније бранио границе Тимочана са Бугарским Царством. Гудушчани су били Лужички Срби (Далемници), насељени у Лику из Лужице. Опширније у Vita Hludowici.

Борна је, са Лујем Добрим, склопио пакт у Ахену 819. године кад је вођена и битка на Купи где је Лудевит Посавски изгубио 3000 војника и 300 коњаника. Борна је умро 821.г. Одмах после његове смрти, Луј Добри се прогласио принцем Далмације и Либурније. Територија којом је владао Људевит и после његови наследници, до Људемисла, називала се, до XVIII века, Морлахијом (Morlacchia Морлахијом (Morlacchia) а њени становници Моровласима или Власима (Marrovlach, Morlach, Vlachs). Морлахија је имала две области: Велику Морлахију, Major Vlachia (Динарски масив и део северне Далмације) и Малу Морлахију (Minor Vlachia) – област северно од Пожеге са територијом између Саве и Драве. Моровласи или Црни Власи, били су измешано ромејско и домородачко становништво. Данас хрватска псеудоисторија својата овај народ мада не постоји нити један докуменат или писани извор да потврди Људевитово, Људемислово или Кеглевићево (моровлашка племићка кућа из XVIII века) хрватство Две године касније, ликвидиран је Људевит Посавски, по налогу феудалца Људемисла.

Област Захумља или Хума, обухватала је регион Херцеговине и Далмације. Главни, стони град, како му име каже, био је Стон (Stagnum) на полуострву Пељешцу. После је седиште жупаније измештено у Столац Порфирогенит пише: „Од Рагузе почиње домен Захумља и протеже се до реке Оронтије и суседства Пагана. Захумљани што ту живе Срби су, досељени (од Михајла Вушевића) у времену Принца Архонта, за Ираклијеве владе. Историчар Натко Нодило напомиње: „У Дубровнику, ако не од првог почетка, а оно од памтивијека, говорило се српски, како од пучана тако и од властеле, како код куће тако у јавном животу и опћини, а српски је био и језик расправни (судски)“. Natko Nodilo, Prvi ljetopisci i davna historiografija Dubrovačka, 92, svezak 65, JAZU, 1883Земља Захумљана обухвата следеће градове: Стон, Макарску, Јослу, Гламоч, Дубраву и Дабар“. Хум се делио на горње и доње Захумље. За жупу Травунију, Порфирогенит наводи да је уједињена са Конавлом (област крај Дубровника): „Од града Декатере (Котор) почиње област Травуније протежући се далеко од Рагузе, све до планина у суседној Србији. Становници су некрштени Срби, овде насељени по доласку из Беле Србије. Архонт Травуније увек је одговоран архонту Србије. Познати градови су: Врм, Рисан, Луковет и Зета“. Први познати владар Травуније био је архонт Белоје (836- 851), вазал Властимиров, из наследне куће Белојевића. Његов наследник Крајина, припојио је Травунији Приморје, део јадранске обале, данашње Херцеговине, са градовима Дубровником и Бока Которском. Столовао је у Требињу, са титулом жупана. Био је ожењен Властимировом кћерком. Познати су и његови наследници Хвалимир и Чучимир.

Радославов син Просигој (822-836), склопио је мир са Маламиром (831-836), царем Првог Бугарског Царства. O Властимиру, оснивачу династије Властимировића и његовој владавини, мало се зна. Србија је неговала добре односе са Ромејским Царством; са Бугарском није било проблема све до 839.г. када је Пресијан I повео против Србије трогодишњи рат у коме је поражен, изгубивши већи део своје војске. за време његове владавине готово цела територија Македоније била је потпала под Бугарско Царство. Његово име Пресијан значи сјајан, блистав Византија је сукоб Србије и Бугарске искористила да поврати своје територије на Пелопонезу што је, брже боље, успела да искористи Бугарска и прикључи своме царству територије Охрида, Битоља и Девола 842/43. године. На овакав исход свакако је утицала смрт ромејског императора Теофилоса 842.г. Након обрачуна са Бугарима, Властимир се окренуо на запад, учврстивши власт у Далмацији, Дукљи, Травунији, Захумљу, Паганији и Босни. Баварски Географ Србију и Србе назива Мереханима и Морављанима (Merehans, Moravians), по базену реке Мораве Време рата са Бугарском и потоње године убрзаног развоја, показали су да је Србија организована држава способна да брани своје границе и интересе. Остварио је одличне политичке односе са Базилом I, чијом иницијативом је настављена успешна христијанизација. Он је, у Србију, довео ученике Ћирила и Методија, спроводећи план установљења бискупија, под ингеренцијом Константинопоља. Договор је утаначен на сабору у Константинопољу 879/880.г. На територији Србије, преламали су се интереси преузимања примата над црквеном паством Светог Римског Царства и Византије. Базил I је свакако имао у виду да је бискупија у Сирмијуму била под јурисдикцијом папе Јована VIIIРашка бискупија на Ибру почела је са радом 871. године, Браничевска 878.г. Успешност христијанизације види се по теофонским именима наредних српских владара (Петар, Павле, Стефан). О српском примању хришћанства, казује Порфирогенит: „Главнина ових Словена није била крштена, истрајавајући у томе већ дуго времена. Али, у време Базила I, хришћанског императора, посла он гласнике и дипломате молећи да они, ове некрштене, крсте и приведу речи Христовој. И, тај славни император, благословено било сећање на њега, посла им свештенике а ови покрстише све некрштене нације“. Властимир је, за време владавине Коцеља у Панонији (861-874), имао са Нитравом интензивну комуникацију и сарадњу.

mutomir

Мутимир, најстарији син кнеза Властимира, владао је са своја два млађа брата. Водио је српску војску до победе над бугарским царем Пресијаном. Као гаранте мира, са собом је одвео принца Владимира и дванаест бољара (припадници високог племства у феудалној Бугарској, Кијевској Русији, Влашкој и Моладавији). Kaда је Борис I дошао на власт, договорено је примирје између два народа и будућа сарадња. Том приликом су, Мутимирови синови Прибислав и Стефан, одвели 12 бољара и Владимира до бугарске границе, где је потписана повеља на највишем нивоу. Борис I је Мутимиру даровао симболичне поклоне: два роба, два сокола, два пса и осамдесет комада крзна. После 860. године, браћа су се побунила против Мутимира. Побуна је брзо скршена. Прибислав и Стефан су отпремљени у стону Плиску код Бориса I – били су његови заробљеници и гаранти мира између Бугарске и Русије. Као сизерен Ромејског царства, део Мутимирових приморских трупа, је учествовао у рату против Сарацена 869. године, приликом њиховог неуспелог покушаја освајања Дубровника и продора у српско Поморје. припадник високог племства у феудалној Бугарској, Кијевској Русији, Влашкој и Моладавији Ромејске трупе је предводио адмирал Никита Орфијас.

Приблислав, најстарији Мутимиров син, развлаштен је од Петра, најмлађег Властимировог сина. Прибислав се, од виолентног Петра, склонио са браћом Браном и Стефаном у Малахију. Брана Мутимировић се касније вратио покушавши да свргне Петра 894.г. али се тај покушај неславно завршио – заробљен је, кажњен ослепљењем, уобичајеном казном за властелу, вековима практиковану код Ромеја, што је Срби од Византије преузеше. Његов син Захарије остао је у Константинопољу. У време рођења Петра Гојниковића, на власти у Србији је била олигархија три брата: Мутимира, Гојника и Стројимира. Након што је учврстио своју власт, Петар, додуше невољко, са бугарским царем Симеоном I, склапа алијансу и потписује повељу којом се гарантује двадесетогодишњи мир између два највећа балканска народа (897- 917). Успешно лавирајући између две велике силе, Византије и Бугарског царства, Петар се окреће западним границама Србије и осваја Босну, поразивши кнеза Тјешимира. Био је сизерен Ромејског цара Леа VI Потом, насилно анкетирајући, шири посед напредујући дуж реке Неретве, дошавши у конфликт са Михајлом Вушевићем, независним владарем Захумља и већег дела Дукље. Михајло Вушевић је био владар Захумља од 913. до 916.г. Имао је титулу dux Sclavorum. Према Порфирогениту, био је син Божића (Busebike, Buseboutzis), пореклом из српског племена Лицика (Λιτζικη) са реке Висле и области Хробатије, дела Беле Србије. У Historia Salonitana каже се да је папа Јован Х описао Михајла као изванредног вођу Захумљана: excellentissimus dux Chulmorum (John The Diacon, The Venetian Chronicle, y Munticolo G. Forzani, Chronache Veneziane antichissima, 59-171, Roma 1890. Највероватније, у Стону, склопиће Вушевић тајно савезништво са Ромејима. Њих је заступао Лав Рабдонхо, властелин и дипломата, гувернер византијске теме Дурахијума- Драча, велике грчке трговачке колоније и поморског центра. Мутимир прихвата ојачавање своје војске византијским плаћеницима, Мађарима и Турцима. Чувши некако за ову уроту, Михајло јавља Симеону I њене детаље и овај, не часећи ни тренутка, опрема војску; пресрео је Петрове трупе на повратку са новачења у Хрватској и, након кратког сукоба, заробљава српског кнеза: „По повратку са хрватске територије, он (Петар) беше издан од Михајла, кнеза Словенског”. Након годину дана тамновања умире, а Симеон шаље Павла Брановића да преузме српски престо. Павле ће владати тек неколико година; са престола га је збацио Захарије, миљеник византијског краља Романа I Лекaпеноса (920- 944), претходно га поразивши у бици. Шта је, на крају, било са Петром, нема података у писаним изворима. Захарија је имао успеха, у неколико чарки са Бугарима, приликом учвршћивања границе, тада је неколико противничких генерала платило главом Симеонове неприпремљене војне излете. Међутим, склопивши чврст мир са Византијом, добивши гаранције да се Ромеји неће мешати у његов сукоб са Србијом, Симеон I шаље добро опремљену војску, предвођену Чаславом, на Захарија коме не преостаје ништа друго него да спаси русу главу бегом у Хрватску. Бугарска анкетира Србију, Часлав постаје њихов вазал.

У доба Часлава Клонимировића, последњег владара династије Властимировића, српска држава је доживела највећу експанзију обухватајући територије Загоре, Рашке, Поморја, Босне, Паганије, Захумља, Травуније и Диоклеје, уједињујући их под заједничким именом Србије. Константин Порфирогенит описује Србију од Албаније и Јадранског мора до река Саве и Мораве. Дукља, средњевековна српска држава, основана је 854. године трајући је све до прве половине ХIII века, односно, до 1252. године. Већим делом простирала се на простору данашње Црне Горе и северне Албаније; од ХI века ова област почиње се називати Зетом а од ХV – Црном Гором. Те српске државе, како пише Петар Цетињски, су: „…свагда нераздвојиво имале своје владатеље банове, како пређе српскијех царах од Немањића дома, тако и по просјеченију те царске фамилије“. Језгро државе Дукље била је област између Бока Которске и реке Бојане; састојала се од девет жупа, пет је гравитирало Скадарском језеру (Подлужје, Лушка, Купелник, Облик, Црмница), једна је била континентална (Горска), три су биле приморске (Прапратна, Кучева, Грбаљ). Претпоставља се да је Дукља добила назив по илирском племену Доклеата (Docleates), настањених на простору од данашње Подгорице до Никшића; по Доклеатима, назива се антички град Диоклеја, Доклеја (Дукла, Doclea); била је управни град римске провинције Превалис, саграђен у околини данашње Подгорице. Константин Порфирогенит вели: „Шта више, и град Диоклеју, коју сада држе Диоклићани, исти цар Диоклецијан подиже, због чега су становници те земље названи Диоклићанима“.

Три века касније, Порфирогенита потврђује и Тома Архиђакон: „У земљи Гета која се сада зове Србија или Рашка, дао је Император, поред неке воде, саградити град који је, по својему имену, назвао Диоклејом“. Тома Сплитски, далматински хроничар и католички свештеник родом из романске патрицијске породице Средњевековну државу Дукљу насељавали су углавном Срби, што потврђује низ хроника и докумената од IХ до ХIII века. Јован Сикилица, византијски хроничар из ХI века; заузимао је у Царству високе положаје куропалата, друнгара, вигле и протовестијара у свом делу Кратка историја, помињући владара Дукље Јована Владимира (990 – 1057), бележи: „Јер, док је Трибалијом и оближњим областима Србије владао Владимир, по кћери Самуилов зет, човек правичан, мирољубив и пун врлине, прилике у Драчу биле су мирне“. Након похода дукљанског владара Стефана Војислава, архонт Драча беше претрпео тежак пораз, о чему Сикилица пише: „Он упаде у земљу Трибала, пролазећи путевима стрмим, кршевитим, врлетним и тако тесним да упоредо два коњаника нису могла ићи. Срби су њима, како се прича, намерно дозволили и допустили да пролазе, док се он (Михаило) није бринуо нити о повратку нити је остављао довољно јаку стражу по теснацима. Проваливши, овај је пустошио и палио поља док су Срби заузели и чували теснаце и стрмовита места на путу, чекајући Михаилов повратак“. Ови извори су веома важни, не само због тога што потврђују широку распрострањеност Срба на Балкану, већ и синонимност имена Трибал, Травуњанин и Србин код византијских владара и хроничара који су, очито, вођени жељом да поистовете становнике и поданике из области Поморавља, Подунавља и дела Паноније са Србима, истицали своје право господарења над њима. Од времена династије Комнина, за Србе се користио назив Далмати, што указује на њихово присуство на тлу бивше римске провинције Далмације; кориштен је и назив Дачани за Србе насељене на североистоку. Дукљу, до краја ХΙ века, византијски извори називају Србијом. Према објашњењу Константина Јиречека, ради се о „моди (сиц!) да се савремени народи називају античким именима,“ које је код Ромеја превладавало од ХΙ до ХΙV века. Ово објашњење треба у потпуности одбацити као крајње неутемељено и произвољно, јер се дотична мода односила само на Србе, не и на остале народе. Јиречеков став очито је настао под Миленхофовим утицајем, под притиском политичких прилика.

Пишући о устанку Срба из Дукље против Византије, Сикилица се зауставља на једном интересантном догађају: „И Србија која се, после смрти цара Романа, беше одметнула, поново се покори. Јован посла цару који је боравио, како рекосмо, у Солуну, десет кентенарија злата, али брод, захваћен олујним ветром, удари на илирске обале и разби се. Злато приграби Стефан Војислав, архонт Срба који је био, пре кратког времена, побегао из Цариграда и заузео земљу Срба, протеравши оданде Теофила Еротика“. Исти догађај, описује византијски писац Кекавмен у свом делу Стратегикон где, дукљанског владара Стефана Војислава, сматра Србином пореклом из Травуније: „Тако уради у Дукљи Травуњанин Србин, капетану Драча, Михаилу, сину логотета и уништи његову војску што бројаше преко 40000 људи“. Ана Комнина, у делу Алексијада, српске краљеве, Михајла Војисављевића и његовог сина Константина Бодина, назива егзарсима Далмата, просторе Дукље и Рашке – Далмацијом. Као и њени предходници, Комнина употребљава имена народа према називима старих римских провинција, такође користећи име Срби и Србија, као синонимна именима Далмата и Далмације. Разлог због чега се Срби и Србија називају Далматима и Далмацијом, објашњава ромејски историчар Јован Кинам у својој књизи Епитоме, где се види да је тврђава Рас у Далмацији а Срби јесу далматински народ.

Duklja04

Михаило Глика у Хроници света је мање двосмислен по питању савремених имена народа. У вези, горереченог, пораза Византинаца од стране дукљанских Срба, записује: „Када је устанак избио у Србији, гувернер Драча, који је марширао против Срба, по наредби цара, не би ли угушио устанак у Србији, окупи војску од 60 хиљада људи и умаршира у земљу Трибала, али нападне на тако неискусан начин да је проузроковао пропаст 40 хиљада људи и седам генерала“. Дукљу, као средњевековну српску државу, истиче Теодосије Хилендарац, Доментијанов ученик, у свом делу Житије светог Саве (1292): „Овај беше син великог жупана Немање, владара српског, који самодржавно владаше свим српским земљама што се зову: Диоклитија, Травунија, Далматија, на истоку се Илирији приближавајући, а на западу на Римску област наслоњени“. Према Порфирогениту, Дукља је поново насељена у доба цара Ираклија; он помиње дукљанске градове: Градац, Новиград и Лонтедоклу. На простору од Боке Которске до Бојане, створена је жупа на чијем челу је стајао архонт непознатог имена, како пише поп Дукљанин. Исти извор вели да су га са престола скинули, после дугог ратовања, требињски кнежеви, средином Х века. Први познати владар Дукље био је архонт Петар. Владао је крајем Х века, познат искључиво на основу његовог пронађеног печата – данас се чува у Берлину; на њему је написано грчким језиком: Петар, архонт Дукље, Амин. Следећи владар, кнез Јован Владимир, први пут се помиње 990.г. Сматра се Петровим потомком, његови преци су, из Травуније, владали Дукљом. Седиште му је било поред манастира Пречисте (девице) Крајинске. Био је вазал цара Самуила, оженио се његовом ћерком Косаром (Теодором). На превару је убијен 22. маја 1016. године у Преспи, од стране Самуиловог братанца Јована Владислава. Култ овог првог српског светитеља још увек је жив; његове мошти налазе се у манстиру Шин Ђон (Свети Јован) у Елбасану (Албанија).

Вратимо се Чаславу Клонимировићу, рођеном у Преславу, престоници Првог Бугарског Царства. Фактички, све до Симеонове смрти 927. године, био је развлаштен; Србија је била део Бугарске, граничећи се са земљама кнеза Михајла Вушевића, оданог савезника Симеона I. После смрти бугарског цара, Часлав је успео да добије велику помоћ од Ромејског Царства: новчану и дипломатску, захваљујући великој наклоности императора Романа. Са добро опремљеном војском, Часлав је издејствовао поновну независност и политичку стабилност Србије све до 960.г. и битке против Мађара на Дрини, код Фоче. Предвођени хорка Кисом, за време владавине великог војводе Таксона, Мађарско војводство Мађарско војводство је основано 895.г. уједињењем више племена је извршило инвазију на Босну, а Часлав им се храбро супроставио у бици где Киса гине од руке војводе Тихомира. Horka, војна титула, односи се на заповедника војске, касније изједначена са титулом ђуле (gyula, lula) која означава господара рата Taksony, имао је титулу великог војводе са престоним местом у Секешферхевару За овај подвиг, Часлав војводу награђује руком своје кћери. Иако поражене, мађарске трупе се нису одмах повукле већ су, на наговор Кисине удовице, извршиле ненадан ноћни напад на Чаславове трупе, негде на територији Срема. Часлав, са још неколико великодостојанственика је ухваћен, убијен и бачен у Саву.

Ево како је те догађаје описао поп Дукљанин: „Док је краљевао Часлав, угарски кнез Киш, дође са својом војском у Босну па пустошаше и пљачкаше ову покрајину. Тада краљ, сакупивши војску, супростави му се у Дринској жупанији, поред ријеке. Пошто се ту заче битка, гореречени младић Тихомил, посвуда рањавајући непријатеље, похрли па убије угарског кнеза па му посјече главу и преда је краљу. О Тихомилу бележи следеће: „ У то вријеме у предјелу Срага живљаше неки младић по имену Тихомил, син неког свештеника из села Рабике и чуваше стадо оваца неког кнеза чије је име било Будислав. И пошто је Тихомил био јако снажан, а к томе још врстан ловац и веома брз у трчању, кад год би кнез одлазио да лови, њега би водио са собом. Једног, пак, дана док је ловио, Тихомил нехотице и случајно, штапом који је витлао рукама, удари једну кучку по имену Пелузија и убије је. Услијед тога, а нарочито што ју је кнез много волио, необично се уплаши и даде се у бјекство па пође код Часлава који га је одмах примио“. Љетопис попа Дукљанина, наведено дело, 118 Тога дана паде небројено мноштво Угара на мјесту које прозваше Цвилино, (као рика односно цвиљење стоке; тако су наиме, тада, док су их убијали, Угри цвиљели као свиње), по мјесту гдје је убијен кнез Киш – и то име (Цвилино) оста све до данашњег дана. Затим краљ Часлав, необично задовољан, даде Тихомилу Дринску жупанију и ожени га кћерком бана Рашке, а све то због тога што је убио кнеза Киша. Кад је, пак, кнежева жена сазнала за смрт свога мужа, оде код угарског краља и затражи од њега помоћ и војску како би осветила смрт свога мужа. Добивши веома велику војску, пође против краља Часлава и нађе га у Срему. Изненадивши краља, Угри ноћу навале на његов табор и ухвате њега и све његове сроднике. Кишова жена је наредила да их везаних руку и ногу баце у ријеку Саву. И тако би учињено. А гријех који је Часлав починио према своме оцу би освећен несрећом која је пала на његову главу: погину он и сав његов дом. Тако је земља остала без краља, па су банови почели да владају на својој територији, сваки у својим покрајинама и областима, те подјармише жупане и од њих узимаху данак, исто тако, као што је узимао краљ. Али се нико не усуђиваше да присвоји титулу краља. Тако и Тихомил, по смрти таста, владаше Рашком али се није усуђивао да се назива ни краљ ни бан, већ само велики жупан, а и због тога што је био на челу осталим жупанима Рашке. И тако су владали земљом дуго времена“.

Поп Дукљанин, Дукљу смешта, једним делом, у тзв. Црвену Хрватску, звану још и Горњом Далмацијом. Летопис је једини писани документ где се помиње име Хрватске на тлу Дукље; њу, сви византијски хроничари, везују за Србе и Србију па је, могуће, овај део наканадно убачен. Највероватније од стране Маретића, првог преводиоца Летописа Зависност од Србије нарочито истичу титуле барских бискупа – примаса Србије, те, у том контексту, помињање српске цркве у Дукљи и Срба- Дукљана. Неки хрватски коментатори користили су овај извор као доказ о хрватству Дукље; но, Ватрослав Јагић овакав став резолутно отклања: „У једноме од овакиех манастира заподједе се, по мојем мишљењу, први основ оне словјенске хронике коју, како наприед рекосмо, безименовић поп дукљански, у ХΙΙ веку, преведе са словјенскога на латински језик. Знајући ми гдје је лежао стари град Дукља, близу данашње Подгорице, знајући и то, што већ једном истакосмо, да је пред Немањино доба управо по горњој Далмацији, уз јадранско приморје, најбуднијим животом живио народ србски, имајући напокон, пред очима саму садржину дукљанске кронике по латинском преводу, не требамо ни за час посумњати да се под онием словјенским језиком разумиева језик старосрбски“.

Тихомир је владао девет година. Од 969.г. Србија постаје византијска провинција, под императором Јованом I. Oбласт Срема претворена је у тему под управом стратега. Један од њих је био Љутовид од Захумља (1039- 1054), са титулом рашког жупана и бана од Босне: Iupano Rassae et bano Bosnae et principi regionis Chelmanae. Широку власт и овлаштења, доделио му је ромејски император Михајло ΙV. Потоњим кнежевством Србије и Дукље (1043- 1101), владају Стефан Војислав, Михајло Ι и Константин Бодин Војисављевић. Историјски списи спомињу и дукљанске краљеве Михајла ΙΙ и Ђорђа. У овим нестабилним временима, под притиском Византије и Бугарског Царства, српска властела је успела да очува територије и људство и потом, под династијом Немањића, доживи свој пуни процват, несрећно прекинут турским освајањима. Арапски путописац Ал Масуди је око године 947. походио Србију и о њој оставио запис како су Срби имали изванредно израђене велике вагоне на четири точка за транспорт добара и људи. Вилијам, надбискуп из Тира, 1168.г. обилазећи Србију, записује: „Богати су крдима стоке и јатима живине, неуобичајено добро снабдевени млеком, сиром, путером, месом и воском“.

У списима византијских хриничара раног Средњег века, Срби се, осим свог правог и основног имена, називају Венетима, Антима, Спорима, Склавима и Словенима. Грегор Крек, наводи целу листу писаца који помињу историјски народ Словена као Србе и Споре, а затим у потоњим варијететима као Венете, Анте, Спале и Пале, односно: „Serben, Serbi bei Plinus (Nat.hist. VI,7), Σέρβοι und Σιρβοι bei Ptolemaios (Geogr. V.9.21), oder variirt Sporen (Σποροι bei Prokopios, De bello Goth, III, 14 ed. Bonneus, pg.336.3), und unter der weit verbereiteten von dem Germanen auch den südlichen Nachbarn übermittelen und in Schriften dieser wie jener gedrungenen Benennung Veneter (Venedi bei Plinius; Nat. Hist. IV,13,97, Veneti bei Tacitus; Germ. CXLVI); Ουενεδαι bei Ptolomeaios (Geogr. III 5.7), Veneti, Venedi in der Tabula Pentingeriana; Veneti, Venethae, Venetae, Vinidae, Vinidae bei Jordanes (Get. C XXIII, 119, und V. 34.) Etc.“ У страним писаним изворима, Словени се појављују као историјски народ, записан под два различита имена, зависно да ли се ради о локалном запису или историјском извору, под именом Серба код Плинија у Природној историји; у Птолемејевој Географији се пишу као Сербои или Сирби; други варијетет истог имена су Спори у Прокопијевим Готским ратовима. Међу Германима и њиховим јужним суседима, у писаним изворима и књижевности, именовани су Венетима, код Плинија Венедима, а Венетима у Тацитовој Германији; Венедаи код Птолемеја, Венети, Венеди на Појтингеровој табли те, код Јордана, су записни именом Венета, Винида

Наводећи листу страних писаца, где се помиње историјски народ Словена, као Срби или Спори, Крек следи истраживања Павела Јозефа Шафарика. Његова документација о древним поменима српског и словенског имена почиње са Кајем Плинијем Млађим (23-79.г) и Клаудијем Птоломејем (70 – 147.г.). Наставља се Јорданесом, Прокопијем из Цезареје (551), Јованом Ефешким (584), Маврикијем (582- 602), Теофилактом Симокатом (629), Фредегаром (660); затим следе: Павле Ђакон (720 – 799), Теофан (817), Ајнхард (770 – 840), Виндукинд (867), Географ Баварски (око 826 – 890), Географ из Равене (886), Алфред I (871- 901), Вулфистан и други Перипли (пре 990), Лав VI (886- 911), Ибн Фослан (921), Ибн Дустех (Х век), Ал Масуди (+ 956), Константин Порфирогенит (945- 959), Ал Истахари (око 950), Ал Бекри (965), Ибн Ханкал (око 976), Титмар од Марзебурга (976- 1018), Адам Бременски (после 1076), Ебо (1151- 1158), Херборд (1158/9), Хелмолд (око 1168) и Сакс Граматик (1181- 1208). Ова хронолошка листа допуњена је још неким подацима, наведеним код Грегора Крека и Лудвига Дифенбаха у књизи, обимном делу о пореклу Европе, где се каже да су Теутонци и Словени имали заједничку баштину, пре но што су почели ратовати између себе: Ту су и Теутонци имали додир са краљевством Словена и, све док су се борили раме уз раме, никакав народ на свету није био ближи и сроднији од њих „


Извор: ЦЕОПОМ-Истина

Оставите коментар

Оставите коментар на Срби у писаним изворима (3)

* Обавезна поља