Nikada nije lako govoriti o smrti prijatelja. Pisati je još teže. Jer, pisana reč traje i podseća. Na nas koji pišemo i one o kojima pišemo.

Da je, recimo, znao da će 16.01.2018. na svom tviter-nalogu napisati – “Iskreno saučešće porodici mučki ubijenog Olivera Ivanovića. Neka mu je slava i hvala!” – netalentovani muzičar, ali daroviti politički manipulant Nebojša Krstić, sigurno ne bi na istom mestu 27.08.2015. o istom čoveku napisao: “Od kako je stravično opasni Oliver Ivanović u pritvoru svet je osetno sigurnije mesto za život”.(1) Ali, napisao je. I sad su te reči naprasno oživele, i putuju pored onog njegovog saučešća da svima nama, ne samo nesrećnoj Oliverovoj porodici,  kažu ponešto o licemerju, ljudskoj bedi i tome ko su zapravo ti mračni ljudi  koji se kao lišajevi  lepe na leđa naše političke elite i za koje je “Kosovo kamen oko vrata” a “Vučić u poslednjih pet godina u krucijalnim pitanjima nije napravio ni jednu grešku”(2).

Naravno, nije taj nesrećni tviteraš ali srećni član UO RTS-a, Nebojša Krstić, ni jedini ni sam koji je juče nad mrtvim Oliverom naricao sebe radi. Bilo ih je mnogo, kao primer onoga u šta su pretvorili i sebe i nas. U rijaliti u kome smrt i tuđa bol nisu ništa drugo nego prilika za slikanje i koji indeksni poen više u rejtingu. Na znam da li je bilo mučnije gledati i slušati predsednika države kako obećava da će uhvatiti Oliverovog ubicu jer je to obećao njegovoj ženi, Rasima Ljajića kako pokušava da izlije suze govoreći nam kako mu je govorio da treba da napusti Mitrovicu, ali ne govoreći nam zašto, ili onog ljigavog Drecuna kako nam, gledajući nas u oči, saopštava da istragu treba usmeriti na Kadri Veseljija i Vašington. Zaboga! Pa, tek, prijatelji poput Dačića i Odalovića koji su ga juče u zvezde dizali, a prekjuče kad su kao predsednik i generalni sekretar vlade ukinuli Ministarstvo za KiM, mesec dana nisu hteli ni da mu se jave na telefon, a kamo li da ga prime i saslušaju. A nije ih zbog sebe tražio.

No, sve to više nije važno. Njega više nema. Čak ni svi ti naši Đurići i Rakići koji su pre samo nekoliko meseci protiv njega vodili najprljaviju političku kampanju koju je Kosmet ikada video i koji su na njegovom uspravnom čelu otvoreno crtali mete jednoumlja koje je u Srbiju donela epoha Aleksandra Vučića, neka ne peru prljavu političku savest govoreći sada lepo o njemu. Nema potrebe. Svi smo već čuli poruke koje su nam tako glasno slali sa Pinka, Mosta, Informera i ostalih svojih manipulativnih alata. I to je zapisano. U slici i reči.(3)

Nema potrebe za krokodilskim suzama. Naizgled, sve je jasno. On je izgubio, oni su pobedili. On sa Kosova odlazi u sanduku, oni ostaju da trčkaraju između Vučića i Haradinaja. I da brinu jedino o tome da im njegova smrt nešto ne poremeti na putu kojim su krenuli. Na putu na kome im je ON bio očigledna smetnja. Ali, da li je to baš tako? Da li mozgovi zaslepljeni pohlepom mogu shvatiti razliku između “puta” i “stranputice”, da li oni koji hodaju na kolenima mogu videti da je Vođa možda slep?

Teško. Ali baš svi mogu shvatiti da je smrt Olivera Ivanovića politički motivisana. I to ne zato što je bio izdajnik, već zato što to nije bio. Uskoro će to biti jasno čak i onima kojima čak i danas nije. Kao njegov prijatelj mogu reći da nisam bio njegov politički istomišljenik i da smo povremeno imali žustre dijaloge. Bez zadrški, ali sa uvažavanjem. Zamerao sam mu preveliku bliskost sa Briselom i politiku popuštanja na terenu, a on meni nacionalnu tvrdokornost koja nema osnova u političkoj realnosti. Smatrao je da jedino kroz dijalog sa Zapadom Srbi mogu postići određene ustupke u tadašnjoj situaciji. No, rekao mi je i šta su njegove granice iza kojih nema poblačenja. Kosovo u Srbiji i Most na Ibru.

“Kada smo Most već odbranili i iza njega vratili Srbiju, sada od njega možemo samo napred, nikako nazad!” – rekao mi je jednom prilikom u holu hotela “Palas” gde je u to vreme odsedao.  Vreme je potvrdilo da je tako zaista i mislio. Njegovih potpisa nema na nijednom spornom dokumentu koji ukida državnost Srbije nad Kosmetom. Zato je, svojevremeno, i “izmišljen” Borko  Stefanović, zato je i izgubio posao u Vladi, zato je i nepravedno uhapšen, a ne da bi Nebojša Krstić sigurnije živeo.

Takođe, Oliver nije uklonio barikade sa Mosta na Ibru, učinio je to Goran Rakić. Nije ni podržao Haredinaja za premijera, obrazložio je zašto to nije dobro rešenje za Srbe i Srbiju, ali je Srpska lista ipak to učinila …

Na kraju je ubijen. Kosovo je dobilo još jednog istinskog srpskog mučenika, još jednog viteza koji nije želeo da se povuče iako je imao gde. Moja majka, starica od 78 godina, nedavno operisana od karcinoma, koja i ovde u Smederevu živi u svojoj kosovskoj bašti kraj svoja dva božura, rekla je danas dok je gledala snimke njegovog ispraćaja sa Kosova:

“E, moj sine Olivere, kamo sreće da smo svi mi ostali dole i da nas ovako časno sa Kosova zauvek isprate, a ne što ovde živimo u ovoj bedi i izdaji…”

Da, brate Olivere! Danas tvoje telo sa Kosova odlazi, a sutra ćemo se sresti poslednji put. Da se oprostimo. Uvek si bio nasmejan i nisi hteo, ili umeo, da se plašiš smrti. Zato jer si znao tajnu.

SVAK JE ROĐEN DA JEDNOM UMRE – ČAST I BRUKA ŽIVE DOVJEKA!

________________________________


Izvor: CEOPOM-Istina

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Iskreno zbogom, Olivere!

* Obavezna polja