Kad već nije mogao ništa drugo Vučić je tokom svom boravka na Kosmetu, kako nam javlja “Informer” a potvrđuje Zorana Mihajlović, sprečio novi rat! Ni manje, ni više. Ako se pitate kakav rat, i koga protiv koga, onda pokazujete da ne znate ni u kakvoj zemlji živite, ni ko nam je Vođa koga, kako nam posvedoči patrijarh Irinej, nismo birali već nam ga je sam Bog poslao. Kao zasluženu kaznu, naravno.

Kako kakav rat? I protiv koga? Pa rat nas, zlih Srba sa Kosmeta, protiv dobrih, a sirotih Šiptara, koje kinjimo, maltretiramo i ubijamo kroz istoriju vekovima. Bili smo spremni da krenemo, dobro uhranjeni, do zuba naoružani i da jadne Šiptare proteramo preko Prokletija, jer Vučić i Zorana još nisu stigli da im naprave autoput do Niša. Svo vreme, od kad nas je na prevaru zajašio, on nam on to govori. Kako smo glupi, ružni, prljavi i zli, kako moramo da se ugledamo na druge, da se pokajemo i da samo svoje postojanje shvatimo kao kaznu. Kako smo, u stvari, uvek mi prvi počinjali!

Ali, ovoga puta, u zadnji čas, pred samo pucanje konca pojavio se On, Vučić, ogledalo naše savesti, da nas u tome spreči. Da nam po milioniti put objasni ono što pre njega nismo znali – da je mir važniji od svega, da je bolje oćutati po neki metak na svoju štetu i graditi škole, nego ratovati, da je bolje pevati nego plakati i tome slično. Naravno, nije nam rekao kome graditi škole, čije pesme pevati, ni da li sam sebe razume kad zastane da udahne vazduh pre nego izrekne novu laž.

Ali, sprečio nas je. U zadnji čas. Polažući venac ispred zaključane kancelarije Olivera Ivanovića, bez kišobrana po nevremenu, sam kao pustinjak, dok policija udaljava narod kako se ne bi čulo šta mu dobacuje? Ali, aplauz se čuo. Kao na fudbalskoj utakmici. Aplauz Vođi koji polaže venac tek ubijenom čoveku, koji je bio jedan od njih. Ili nije bio. Jer, sumnjam da je tamo bilo ikoga ko nije, bukvalno, silom doveden. Svejedno. Nije pravoslavno, niti hrišćanski. Baš kao što nije pravoslavno, niti hrišćanski, ne doći čoveku na sahranu, a otići da položiš venac na mesto gde je ubijen. No, ja se ne čudim. Nije hrišćanski, ali jeste Vučićevski. Smrt je prilika za promociju, baš kao i otvaranje nekog pogona za proizvodnju nudli. Zašto je ne iskoristiti?

I, usput, sprečiti još jedan rat. Na polju Kosovu. Srbija više ratovati neće pa makar dala i Kosovo, i Vojvodinu, i Rašku i Pomoravlje. Pa makar svi kosovski Srbi bili pobijeni kao Oliver. Mir. A ako već moraju da ratuju njeni vojnici će ići u svet, pod NATO-zastavom da tamo prangijaju do mile volje. Uostalom, sa kim mi bi pa ratovali kada su Vučiću svi prijatelji, uključujući i Šiptare, sa kojima samo što nije potpisao „istorijski sporazum“. A ti, Olivere, ko ti je kriv, što si kvario idilu?! Zar nisi razumeo šta ti je objašnjavao onaj ružni vatrogasac koji je srušio Most?

Zar si morao da umreš da bi shvatio čemu služe Vučić-Haradinajevi Srbi, koji uzdignuta čela dođoše da tvojima izjave saučešće? Zar je baš nad tvojim telom, ona jeftina kopija Lazanskog morala da objavi kako Haradinaj nije više zločinac i naš neprijatelj, nego Kadri Veselji?!

Izgleda da je moralo. Jer, ti si imao previše dobro sećanje. I za dobro i za loše. I zato si otišao, da bi Kosovo moglo da ode u tišini! A ono sigurno odlazi.

Jer, kukavica koja nije smogla snage da se pojavi pred tvojim telom u Beogradu, već je pobegla u Mitrovicu da venac položi pred tvojim svećama, dok je pričala o miru i poklanjajući jadnom narodu piliće i jariće, tobože sprečavala rat, nijednom nije pomenula da je Kosovo srpska zemlja. Ni jednom. Pričala je o potrebi opstanka i ostanka, o školama i miru, o tome jesu li ga razumeli ili samo čuli, ali nije pomenuo srpsko Kosovo, ni pravo, ni državu. Ne možeš ono što si prodao i predao u posed, pred kupcem, nazivati svojim. I zato ga je Haradinaj onoliko hvalio. Kad sve bude gotovo dići će mu i spomenik, kao Klintonu.

Ako je neko i imao dilemu, posle ove posete ne može je imati. Vučić ni njegov režim Kosovo više ne smatraju srpskom zemljom. Sastanci „sa narodom“ bili su sastanci samo sa „svojima“  (recimo, Oliverova „Sloboda, demokratija, pravda“ nije dobila poziv da se sretne sa Vučićem). Pa i oni nisu protekli dobro. Kako reče Vučić: „Ako se nismo razumeli, bar smo se čuli“. Zato će ovi gušteri iz Srpske liste dobiti novog mentora. Momčila Trajkovića. On nije došao na sastanak sa drugima, da mu otvoreno kaže šta ima, već je Vučiću napisao pismo. I gle čuda, odmah je predsednikov šef kabineta pozvao Momu i dogovorio mu sastanak sa predsednikom krajem meseca (30.01.2018). Slutim da posle tog sastanka Moma više neće biti samo zadovoljni deda koji po fejsu izbacuje slike svojih unučića i podseća nas kad mu je rođendan, a kad je imao udes. Postaće nešto više. Biće to zanimljiva politička simbioza.

A dani bez Olivera teku. I noć pada na Kosovo… Na Srbiju … na SVE NAS…


Izvor: CEOPOM-Istina

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Vučić na Kosovu i dani bez Olivera

* Obavezna polja