Ana-RAdmilovic-1Пре неки дан је председник Србије Томислав Николић обнародовао да пише нацрт за „коначно решење Косова“. Напоменуо је да, уколико ствар не буде ваљала, са власти одлазе заједно (он и Вучић) и није дао никакав наговештај какво би то решење могло бити.

Аналитичар Душан Јањић сматра да би Николић, у случају да „реши Косово“, добио Нобелову награду (у шта он из неког разлога не верује) док посланик Дрецун верује да ћемо нашим предлозима онемогућити ЕУ да нас уцењује својим предлозима. Платформу ћемо, према Николићевим најавама, можда видети почетком следеће године.

Нема сврхе причати како Николић можда баш и нема капацитета да решава Косово као и да су овакве изјаве, а имао је и већих испада, више упућене Вучићу него што имају икакве везе са Косовом. Има смисла питати се зар не постоји ама баш нико поред тог човека ко би га саветовао шта да никако не прича кад је већ немогуће предвидети шта је све у стању да изговори. Уколико тог саветника нема (а очито да га нема) онда нам је председник прилично усамљен и препуштен самом себи да по својој памети одлучује чиме ће се бавити и шта говорити. Наравно да се неће бавити решавањем Косова, у том смислу нико не мора да брине. Бавиће се држањем за Вучића како би макар још неко време остављао утисак (или мислио да га оставља) да није сасвим сам.

Уколико нас, међутим, још увек занима Косово – требало би пратити изјаве албанског премијера. Само пратити, без страсти, без прича о провокацијама. Не зато што он има кључ „решења Косова“ (нити има кључ нити би га ико поставио крај тих врата), него што је његова заинтересованост за ту тему весник једне нове политике према Косову. Та политика, наравно, није креирана у Албанији нити је Еди Рама њен аутор. Свеједно, он је гласник и ту треба слушати све, и порицање постојања злочина попут трговине органима, обраћања Србима да им Албанци (више) нису непријатељи – што звучи бесмислено имајући у виду да Срби и Албанци из Албаније нису ратовали. Албанци из Албаније нису оптуживани за ратне злочине јер формално у рату нису учествовали. Албанија и Србија нису имале проблем граница итд. Њихова граница постаје Косово и у том смислу косовска опозиција има право када у свом незадовољству говори да политику на Косову диктира Београд, мада је диктира и Тирана, која још увек не смета (бар не јавно) косовској држави, која је – што постаје све јасније – у старту постављена тако да може да буде само симулација државе. Та симулација може да траје деценијама или годинама, може да буде полигон за вежбу разних међународних мисија, може да служи као експеримент.

Рецимо, занимљиви су скандали који су компромитовали мисију Еулекс, не по томе што је људска врста кварљива роба а човек склон подмићивању него као експеримет – шта се деси када усред Европе доведеш европску полицијску скаламерију и колико је сама Европа у стању да контролише своја тела.

taci-njujorker

Све и да је природно да постоје четири, а не две албанске државе у Европи, Косово може бити или албанско или српско, и то је једино озбиљно питање које ће у једном тренутку доћи на ред. Оно и даље добија све више симбола државности (али једне државе без упоришта и макар једне националне или грађанске одреднице, са заставом која имитира заставу ЕУ, једне заједнице народа), дакле, симулација државности коју тренутно слави Косово одговара и политичарима оданде – који би, да нису на власти, били по затворима или под земљом – и одговара Србији која одлаже коначно суочавање с питањем: чије је Косово?

И то ће бити једина „коначност“ када се прича о косовском питању. Да ли ће бити део Албаније, да ли ће бити мало „начето“ са Севером у Србији, да ли ће staus quo трајати што је дуже могуће (како то већ озбиљни народи раде ако немају другог избора) или ће, летењем пред руду српских и албанских политичара који паниче и брзају, ствар бити дотерана до зида много пре него што ћемо за такве „коначности“ бити спремни и ми и косовски Албанци.

Да ли су косовски Албанци спремни да се интегришу у систем једне државе као што је Албанија, без обзира на сународништво и фолкор с песмицама о великој Албанији Односно да ли су, инсталирани тако како су инсталирани, спремни да глуме државу чији обичаји не кореспондирају ни с цивилизацијом ни с временом, Европа и Америка толеришу, пуштају их да се играју цивилног друштва, где и даље постоје и енклаве и ко може да заборави да је та ствар настала етничким чишћењем и једном и измишљеном историјом која за косовског Албанца напрасно почиње с Милошевићем? Оно што не знају ратне елите (што је природно, тај свет није имао када да се образује, а и за стварање елита је потребно бар неколико генерација) то је да ће се, као што све приче и позивања на право да се Срби склоне с Косова почињу сећањем на Милошевића, исто тако заборавом – а и досадно је – те епизоде и завршити.

А онда албанском Косову остаје само једна велика мука која овај пут нема везе са Србима. Зашто би се интегрисали у систем Албаније када на Косову могу мирно да живе ван сваког система и како би то извели а да не приморају Албанију да почне да се бори с њиховим криминогеним начином постојања и опстајања јер, колико год заинтересовано звучала, Албанија претендује да буде држава ЕУ, да јој имиџ буде „чист“, да нема везе са ратним злочинима итд.

За „решавање Косова“, чега би да се прихвати српски председник, нису спремни ни Србија ни Албанија ни то Косово, ма шта било ко од њих причао.


Извор: Балкан Магазин

Оставите коментар

Оставите коментар на Косово и “коначно решење”

* Обавезна поља