Nema sumnje da se Rusija na spoljnom planu suočava sa velikim izazovima – dezintegracija i disfunkcija Zajednice nezavisnih država, krnjenje bezbednosne strukture usled smanjenja članica vojno-odbrambenog savezništva ODKB, zastoj u razvoju i proširenju Evroazijske ekonomske unije, donedavna blokada napretka u pregovorima sa Belorusijom o funkcionisanju Savezne države – samo su neki od primera za poteškoće koje se tiču isključivo Rusije. Postoje i problemi koji nastaju kao direktna posledica postupaka Evropske unije i Sjedinjenih Država, kao što su: NATO ekspanzija na istok, zadiranje u rusku sferu interesa putem Istočnog partnerstva kao predvorja EU, tu spadaju i raznorazni projekti finansiranja izgradnje nevladinog sektora, sa ciljem širenja zapadnih političkih i ekonomskih vrednosti, te stvaranja kadrovske baze za novu vladajuću elitu u istočnoj Evropi.

Sve navedeno ilustruje nadmetanje Rusije i kolektivnog Zapada, koji takođe nije monolitna struktura u datom momentu, na globalnoj areni. Za razliku od prethodnog istorijskog perioda koji je bio obeležen idejnim protivrečnostima (ekonomskim, političkim, pa i moralnim), sadašnji konflikt je čista borba oko moći. Ne čudi, stoga, da velike diplomate i istraživači međunarodnih odnosa sve češće porede prvu polovinu 21. veka sa razdobljem koje je prethodilo izbijanju Prvog svetskog rata. Tada, kao i danas, politički i ekonomski sistemi različitih velesila nisu u velikoj meri odudarali jedni od drugih, sukob se svodio na borbu oko kontrole nad prirodnim resursima koji su se nalazili u kolonijalnim posedima Velike Britanije i Francuske, a koje je Nemačka imperija priželjkivala za sebe.

Aktuelni trenutak se razlikuje od opisane predratne epohe time što teritorija sve više gubi na značaju u savremenoj globalnoj ekonomiji, koja se drži prevashodno na finansijskom sektoru. Teritorija nije postala nevažna, već je postala manje značajna, što čini veliku konceptualnu razliku. U savremenoj geopolitici nije više dovoljno kontrolisati određeno parče zemlje sa konkretnim brojem stanovnika, resursnom bazom i nekim nivoom infrastrukture. Uz pojam kontrole, danas neizbežno ide i termin integracije – nije dovoljno samo kontrolisati datu teritoriju, već je istu neophodno i integrisati u određeni institucionalni politekonomski aranžman. Za Rusiju, Evroazijska ekonomska unija je jedan takav projekat putem kojeg ona teži da integriše delove bivšeg Sovjetskog Saveza, uz izuzeće baltičkih država koje su već integrisane u Evropsku uniju i NATO. Jasno je da su upravo ove dve organizacije sa sedištem u Briselu pandan ruskom projektu na postsovjetskom prostranstvu.

Nije iracionalno pretpostaviti da se ovi procesi kontrole i integracije međusobno sukobljavaju, jedino je bitno pravilno konceptualizovati njihov tok i staviti konkretne slučajeve Belorusije, Kirgistana, Karabaha, a u bliskoj budućnosti verovatno i Moldavije, u jasan kontekst. Prvo što treba razumeti jeste da se bipolarna hladnoratovska era završila, to jest ne postoje samo dva važna aktera na međunarodnoj sceni – SAD (ili Zapad) i Rusija. Kolektivni Zapad predstavlja određeni kulturno-politički prostor koji obuhvata zapadnu Evropu, severnu Ameriku (njen anglosaksonski deo) i Okeaniju (Australiju i Novi Zeland).

Po završetku Hladnog rata i nestanku pretnje od ekspanzije komunističkog političkog i ekonomskog sistema, zapadnoevropske zemlje kreću da trasiraju sopstveni put razvoja, katkad i protiv interesa nekadašnjeg hegemona u vidu Sjedinjenih Američkih Država. Jedini razlog zašto zapadnoevropske zemlje ostaju deo NATO-a jeste ekonomske prirode – novac koji one ne izdvajaju za sopstvenu bezbednost ove države usmeravaju na socijalne izdatke i viši standard života za svoje građane. Sjedinjene Države su te koje plaćaju i održavaju evropsku bezbednosnu mrežu, to je i razlog negodovanja Donalda Trampa koji se prvi pobunio protiv tog sistema u kome Amerika faktički mora da plaća lojalnost svojih „saveznika“.

NATO protiv Rusije (ilustracija) – Foto: Sputnjik

Belorusija i Ukrajina

Interesi i jednih i drugih, međutim, mogu koincidirati sa protivljenjem ruskim planovima integracije na istoku Evrope, te zato oni mogu delovati združeno u nekim slučajevima. Primera radi, i SAD i EU se slažu u pokušaju zbacivanja režima Aleksandra Lukašenka u Belorusiji, u cilju sabotiranja ruske političke i ekonomske strategije u regionu. Podrazumeva se da je narativ o demokratiji prosto paravan za konkretne interese SAD-a i EU u beloruskom slučaju. Ipak, ni Vašington ni Brisel nisu u stanju da integrišu Belorusiju, kao što nisu ni Ukrajinu, Moldaviju, Gruziju, Jermeniju – što znači da oni ne mogu zaista da prošire svoju sferu interesa na ovaj region, već samo žele da osujete Rusiju u pokušaju realno moguće integracije koja bi donela stabilnost, a shodno tome i razvoj navedenim zemljama.

Na pitanje zašto je Rusija uspela da suzbije pokušaj obojene revolucije u Belorusiji, ali ne i u Ukrajini, odgovor se može potražiti u lokalnoj eliti. Aleksandar Lukašenko je pristao na otvoreno mešanje Rusije u politički sukob u Belorusiji, što sa sobom povlači dugoročno i snažno prisustvo Rusije u Minsku. Kada se jednom pozove stariji saveznik u pomoć, dati sistem postaje zavistan od interventa.

Viktor Janukovič se 2014. godine nije odvažio na ovakav potez jer se plašio izbijanja građanskog rata u Ukrajini u kome bi on lično morao da učestvuje kao jedan od glavnih lidera. Njemu je bilo zgodnije da potraži pomoć na daljinu od Rusije u vidu kredita i izjava podrške, ali nije hteo da pozove Rusiju da se direktno umeša u suzbijanje obojene revolucije. Ukoliko stvari posmatramo sa njegove tačke gledišta, kao u prvom redu oligarha, a ne političkog lidera, onda njegova odluka deluje racionalno – dobio je azil u Rusiji, uspeo da sačuva deo svog nepravedno stečenog kapitala, dok bi građanski rat doneo sa sobom ozbiljne rizike s kojima on nije bio spreman da se suoči. Zato je u Ukrajini Rusija uzela koliko joj treba – to je bio Krim, dok je destabilizovala Ukrajinu iznutra podržavajući isprva proteste, a potom i nasilno ocepljenje Donbasa. Jedina sila sa kapacitetom da integriše Ukrajinu do dan-danas ostaje Rusija – sve ostale opcije jednostavno nisu na stolu. Ovu činjenicu polako počinje da shvata i ukrajinsko birčko telo, koje postaje sve nezadovoljnije činjenicom da Ukrajina evidentno nije za sebe izvukla nikakvu korist okrećući se Zapadu.

Karabahski konflikt

Konflikt između Jermenije i Azerbejdžana je odvojen od dešavanja u Belorusiji i Ukrajini. Radi se o višedecenijskom sukobu koji nikada nije jenjavao, nikada nije ni prešao u stadijum zamrznutog konflikta. S vremena na vreme bile su zabeležene eskalacije intenziteta konflikta – poslednja ozbiljna destabilizacija bila je u 2016. godini, dok su se manji okršaji desili u julu 2020. godine. Važno je razumeti da su se na međunarodnoj areni pojavili novi igrači, a jedan od njih je Turska, što je važno za karabahski sukob. Netačno je tvrditi da je Turska satelit Sjedinjenih Država i da svi njeni potezi ne samo odgovaraju „Zapadu“, već i da su diktirani od strane istog. Erdogan je dosad povukao više poteza koji se direktno kose sa interesima Sjedinjenih Država i EU na Bliskom istoku i u Mediteranskom basenu. Rusija i Turska, štaviše, imaju strateške sporazume u više regiona uključujući Siriju i Libiju.

Ako analiziramo narativ jermenskog i azerbejdžanskog predsednika videćemo da lider iz Bakua Ilham Alijev predstavlja svog konkurenta iz Jerevana Nikola Pašinjana kao „Soroševog agenta“, dok jermenski predsednik predstavlja sukob sa Azerbejdžanom kao sudar „jermenske demokratije i azerbejdžanske diktature“. Ova dva narativa prikazuju sasvim drugačiju sliku od očekivane, gde bi Jermenija trebalo da bude verni saveznik Rusije, a Azerbejdžan marioneta Turske, koja je opet pod kontrolom „Zapada“.

U realnosti, jermenski režim je orijentisaniji na pomoć sa Zapada, nego azerbejdžanski, a o tome svedoče i izjave najviših zvaničnika Francuske i SAD-a, koji su nedvosmisleno podržali Jermeniju u ovom konfliktu, javno optuživši Azerbejdžan da koristi teroriste iz Sirije u ovom konfliktu. Nije bitno da li je narativ o teroristima istinit ili lažan, on sasvim može biti istinit, suština je u tome da i Vašington i Pariz otvoreno prihvataju i rasprostranjuju jermenski narativ, što znači da oni, barem verbalno, podržavaju Jermeniju u datom konfliktu. Treba razumeti da Jermenija ne može tek tako da izađe iz ruske sfere interesa, jer je Rusija jedini garant bezbednosti Jermenije, koja je uhvaćena između sve jačeg Azerbejdžana i sve agresivnije Turske. Kako se onda karabahski konflikt uklapa u teoriju opšteg napada na Rusiju, kroz plan „Anakonda“, strategiju ograničenja SSSR-a Bžežinskog i druge instrumente delovanja?

Ruska posmatračka misija na granici Nagorno-Karabaha, 20.10.2020 – Foto: Filip Krainčanić/Nova TV

Jedini racionalni odgovor je da se ne uklapa, ni Zapad, ni njegovi agenti uticaja nisu započeli sukob u Karabahu, započele su ga obe zaraćene strane koje svaka na svoj način eskaliraju dati konflikt i postavljaju neprihvatljive maksimalističke uslove jedna drugoj. Ovo, naravno, ne znači da Sjedinjene Države ne pokušavaju da ostvare svoj remetičalki uticaj u regionu, one su upravo aktivne u Jermeniji, ali Vašington nije u stanju da upravlja ovim sukobom nad kojim Turska i Rusija imaju znatno veći uticaj. Ako Rusija i jeste napadnuta sa svih strana, onda je to napad nepovezanih međunarodnih aktera koji pokušavaju da realizuju sopstvene interese ili osujete ruske.

„Revolucija“ u Kirgistanu

Dešavanja u Biškeku su takođe dobar primer da nije moguće uspešno orkestrirati revolucije, naročito u neevropskim društvima koja su bazirana na sasvim drugim vrednostima i načinima ponašanja. Spoljni posmatrač, naročito onaj koji pristupa analizi isključivo sa tačke gledišta geopolitike, mogao bi da dođe do zaključka da Vašington otima kontrolu nad Kirgistanom od Rusije, i to baš u trenutku dok se odvija destabilizacija Belorusije i rat u Karabahu. U prilog tome zasigurno svedoče i obimna ulaganja u nevladin sektor u Biškeku.

Kako onda objasniti izjavu novog premijera Kirgistana, Žaparova, koji je donedavno bio u zatvoru, da Rusija ostaje glavni strateški partner ove zemlje i da ruska vojna baza zasigurno neće biti zatvorena? Možemo napraviti dve pretpostavke – prva, da u Kirgistanu nije došlo do obojene revolucije već do puke smene režima i druga, novi premijer ne govori istinu, okrenuće se ka SAD-u u zgodnom trenutku i „izdati“ Rusiju. S drugom pretpostavkom bismo mogli da se složimo da u Kirgistanu već nisu prošle dve istovetne „obojene revolucije“, a Kirgistan je i dalje deo Evroazijske ekonomske unije sa ruskim vojnim prisustvom.

Zaista, za analizu realnog društvenog stanja u zemljama Centralne Azije nije potreban politikolog, već antropolog, jer su politička previranja u datom društvu direktan proizvod njegove klanovske strukture (poznavaoci srednjeazijskog regiona govore o severnom i južnom klanu). Analizirati Kirgistan s tačke gledišta partijskog ili političkog sistema znači produžavati neokolonijalnu evropsku matricu po kojoj svi ljudi deluju i misle na isti način, inače se smatraju iracionalnim i necivilizovanim. Ne mogu se izvoziti određeni evropski načini razmišljanja i vrednosti u društva koje sa tom paradigmom nemaju nikakvih dodirnih tačaka niti to uopšte žele. Jedino što može pretransformisati kirgistansko društvo iz klanovskog u moderno jeste obimni paket inostranih investicija i sveoptša urbanizacija. Ovo je van domašaja i Rusije i Sjedinjenih Država.

Kao što je Turska novi igrač na Kavkazu, Kina postaje sve važniji faktor u Srednjoj Aziji i njen uticaj se protokom vremena sve više povećava. Rusija je uspela delimično da integriše ovaj region, sa izuzetkom izolacionističkog Turkmenistana, ali Kina u budućnosti poseduje pozamašne kapacitete dublje integracije Srednje Azije. Ruskom uticaju teško da će moći da parira Vašington, ma koliko novca potrošio na neefikasan građanski sektor u datom regionu, ali će Kina biti u stanju da to učini. Da li će i u kom stepenu ruska i kineska strategija biti usklađene ostaje da se vidi. U ovom trenutku, bitno je da događaji u Kirgistanu ne mogu biti okarakterisani kao deo sveobuhvatnog plana kolektivnog Zapada za suzbijanje Rusije, a čak i ako takvi planovi postoje onda ne daju željeni rezultat.

Demonstranti sa zastavama Kirgistana tokom protesta ispred zgrade vlade, Biškek, 14. oktobar 2020. (Foto: AP /Vladimir Voronin)

Moldavsko žarište

Od tri analizirana slučaja Belorusije, Karabaha i Kirgistana, samo jedan, beloruski, je direktan proizvod intervencije kolektivnog Zapada. To, naravno, ne znači da ne postoje unutrašnji razlozi za proteste i nezadovoljstvo građana u Belorusiji, ali aktivna uloga Zapada u finansiranju i medijskoj podršci beloruske opozicije ne može biti zanemarena. Odnosi Rusije i Turske u Karabahu igraju značajniju ulogu od odnosa Rusije i Zapada, a od dve zaraćene strane, upravo je „saveznik“ Rusije – Jermenija – bliža Zapadu. Kirgistanski slučaj pokazuje da često unutrašnji faktori mogu biti presudni, a da spoljno mešanje čak i kada postoji može da ima samo neznatan uticaj na tok stvari.

Sledeće žarište u ruskoj sferi interesa na koje će EU i SAD imati uticaj jeste Moldavija. Prvog novembra ove godine u ovoj bišvoj sovjetskoj republici treba da budu održani predsednički izbori na kojima će se nadmetati, uslovno govoreći, proruski kandidat Igor Dodon, trenutni predsednik, i Maja Sandu, kandidat proevropske opozicije. Iako je Dodon u poslednjih nekoliko godina delimično promenio svoju retoriku prema Rusiji – on je ranije zastupao ulazak Moldavije u Evroazijsku ekonomsku uniju, dok sada podržava neutralnost Moldavije i dobre strateške odnose sa Moskvom – mnogi ga i dalje smatraju proruskim kandidatom.

Za razliku od Ukrajine i Belorusije, gde žive narodi direktno povezani sa ruskim, etnički i religiozno, u Moldaviji stanovništvo nije podeljeno na prorusko i prozapadno, već na promoldavsko i prorumunsko. Moldavija je, u bukvalnom smislu te reči, raspolućena u nacionalnom identiteskom smislu – polovina Moldavaca smatra da pripada autohtonoj moldavskoj naciji, dok drugi deo veruje da su Moldavci deo veće rumunske nacije. Žitelji nepriznatog Pridnjestrovlja su Rusi (Ukrajinci ili Belorusi) i ne učestvuju u ovim podelama, koje su vezane za, njima etnički nesrodan, moldavski narod.

Podela na prozapadno i prorusko biračko telo prati ovu identitetsku podvojenost – pobornici postojanja moldavske nacije su bliži saradnji sa Rusijom, dok su glasači koji sebe smatraju Rumunima bliži prozapadnoj, evropskoj opciji. Ne treba ni govoriti da moćne članice Evropske unije – Francuska i Nemačka, imaju prirodno veći uticaj na dešavnja u Moldaviji od Vašingtona. Njima se suprostavlja ruski uticaj, koji ima integrativne ambicije prema ovoj državi. Rusija, naravno, prvo treba da uspešno integriše Ukrajinu u svoj blok, pre nego što pokuša da isto učini sa Moldavijom, ali bi pobeda Dodona značila da u Moldaviji neće biti aktivirano još jedno ratno žarište u vidu napada moldavske armije na Pridnjestrovlje i ruske mirotvorce koji su tamo bazirani.

Sudeći po istraživanjima javnog mnjenja, većina anketa daje prednost Dodonu, ali je scenario obojene revolucije više nego izvestan. Proevropska opozicija će svakako pokušati da ospori poraz Maje Sandu, a da li će ulica uspeti da sruši aktuelnu vlast neće primarno zavisiti od Moskve, koja teško da može da se direktno umeša u dati konflikt, već pre svega od sposobnosti Dodona da kontroliše bezbednosni aparat u Kišinjevu i od stepena mobilizacije njegovih birača koji takođe treba da brane svog predsednika.

Verujemo li u plan „Anakonde“, sukob kontinentalne i morske sile, ili jednostavno sagledavamo sukobe sfera uticaja raznih aktera čiji se broj postepeno uvećava, Moldavija će zasigurno predstavljati predmet analize u bliskoj budućnosti. Možemo reći da je na granice ruske sfere interesa stigao talas nestabilnosti, delimično izazvan dejstvima različitih delova Zapada, ali i unutrašnjim protivrečnostima u konkretnim društvima i državama. S nekim od tih pritisaka Rusija se zasad dobro nosi, dok su drugi objektivno van njene kontrole, što ne znači da će i oni poći suprotno od ruskih očekivanja. U svakom slučaju, stanje nije tako crno kao što se može učiniti na prvi pogled, a integrativni procesi su pitanje decenija, a ne godina. Radi se o borbi na duge staze, u kojoj se svaki taktički poraz ili odstupanje ne mogu doživljavati kao potpuni krah.


Izvor: Pečat

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Anakondin stisak ili da li je Rusija pod opsadom?

* Obavezna polja