sinisa ljepojevicРеферендум о останку или изласку Велике Британије из Европске уније (ЕУ) је и пре одржавања потпуно разбио политичку сцену Велике Британије, па се тако, што се домаће политике тиче, кључна последица већ десила иако се још није гласало. Предреферендумска кампања је разоткрила не само политичке поделе него и до које мере владајућа политичка елита нема никакву идеју шта је држава коју води, који су њени интереси, и како ниско могу да падну лидери изабрани на изборима. Нико до сада од британских лидера, који су изабрани на демократским изборима, није толико понижавао сопствену земљу и вређао интелигенцију њених грађана и, наравно, тако их безочно лагао. То је, међутим, слика не само Британије него и ЕУ. У таквом већинском расположењу британске јавности се за два дана очекује референдум.

Кампању за останак у ЕУ предводи премијер и лидер владајуће Конзервативне партије Дејвид Камерон, који је некада био евроскептик и, уствари, делом изградио политичку каријеру на евроскептицизму. Изборе је 2010. године поред осталог добио и обећањем референдума о Лисабонском споразуму који никада није одржан. Онда је 2015. добио изборе обећањем референдума о ЕУ и више није имао куд. Велики део јавности верује да је његова кампања неискрена и да је он, у ствари, гласноговорник неког другог јер је заиста тешко поверовати да неко ко је премијер може тако да говори о својој земљи. Камерон је чак прогласио да је „патриотизам“ гласати за ЕУ, организацију која Британији као и другим чланицама одузима суверенитет а оне који желе повратак британског суверенитета и излазак из ЕУ проглашава „непатриотама“. Не вреди ни спомињати серију обмана по систему да радна места, плате, кредити за станове ама баш све зависи од чланства у ЕУ и то сејање страха па је његова кампања и добила име „кампања страха“. Чак се чуло и да неће бити пензија и да се неће моћи ићи на море у Шпанију. И на крају, када су све те обмане потрошене, Камерон је у једном од завршних обраћања, немајући куд, поручио да Британија „мора да буде чланица ЕУ јер само ЕУ може да одбрани Британију од руске и Путинове агресије“. Порука је државног врха да у ствари Британија не може да постоји без ЕУ и да практично није ни постојала пре уласка у Европску економску заједницу 1972. године.

Кампања за останак у ЕУ је такође разоткрила ко је стварна власт не само у Британији него и у ЕУ. Најагресивнији поборници останка су милијардери, углавном амерички, и велике корпорације и банке. Огласио се и власник Мајкрософта Бил Гејтс тражећи да Британија остане у ЕУ, јер он, како је рекао, „неће више да троши паре у Британији“. Испоставило се, међути, да његова компанија Мајкросфт у Британији уопште не плаћа порез и да је то разлог. Тиме се још једном разоткрило чији је ЕУ пројекат, ЕУ је одавно постала лобистичка организација крупног капитала и банака и свих оних који чине 1 посто становништа богатијег од свих других 99 одсто. Разоткривено је и колико је моћну мрежу разних невладиних организација током годинам развила ЕУ. Сви ти силни институти и „независне организације“ који се залажу за останак су у ствари финансирани од саме ЕУ. Коначно, ЕУ великим делом финансира и званичну кампању коју предводи премијер Камерон. Има и бизарних примера. Британски милијардер Ричард Брансон, који је богатство стекао манипулишући туђим новцем, је поручио да Британија мора да остане у ЕУ а он сам је одавно напустио Британију, живи на Бахамима у пореском оф-шор рају и у Британији не плаћа никакав порез. Његов пример сведочи и о очају премијера Камерона уочи референдума.

Ubijena-poslanica

Врхунац безочности су манипулације трагичним крајем посланице Лабуристичке партије Џо Кокс. Она је убијена у прошли петак на улици у једном предграђу Лидса, који је и представљала у парламенту. Те безочне манипулације сведоче на шта су све спремне актуелне власти у Британији. Она технологија тако вољно примењивана од Србије преко Ирака до Украјине се сада примењује и у сопствениј земљи. Кокс је убио ментално нестабилни баштован који је прво на улици напао једног седамдесетседмогодишњег човека и убо га два пута ножем. Тада је наишла несретна Кокс и онда је он и њу напао и убио. Она је, тврде очевици, покушала да заштити нападнутог човека. Званична верзија, међутим, не спомиње те околности него је убачено да је убица викао „Британија пре свега“, што је име једне екстремне организације која се залаже за неку врсту британског национализма. Не постоји ни један поуздан сведок који је чуо да је он то рекао. И онда је покренута кампања да је Кокс, која се залагала за останак у ЕУ, убијена због ЕУ и да су, сугестија је, они који се залажу за излазак из ЕУ убице. У ту безочну кампању укључио се чак и председник Америке Барак Обама који је, како је објављено, телефонирао мужу убијене посланице.

Просто је невероватно на шта је све спремна политичка елита савремене Британије.

ШТА ЈЕ СТВАРНО РАСПОЛОЖЕЊЕ НА ОСТРВУ

Истраживања јавног мњења, барем она у штампи, не би могла бити сигуран показатељ стварног расположења јер један дан су једни у предности, а другог дана они други. Стварно расположење великог дела јавности је, међутим, да Британија напусти ЕУ и то је традиционално опредељење. У Британији никада није било ентузијазма за европску интеграцију. Шта ће, међутим, бити на референдуму заиста је тешко проценити јер на референдум не излазе сви грађани. Другим речима, исход референдума ће зависити од оних који изађу да гласају а не од стварног расположења. За сада, утисак је, да су они који желе да напусте ЕУ и који ће изаћи да гласају у благој предности. Трезвено гледајући Британија је један од највећих губитника чланства у ЕУ. Британија је, уз Немачку, једини нето финансијер ЕУ, она даје више него што добије. Сваког месеца Британија даје у касу Брисела 350 милиона фунти (преко 400 милиона евра) више него што од чланства добије кроз разне пројекте. Уз то, Британију годишње кошта око 30 милијарди фунти та силна армија „нових стручњака“ која спроводи ЕУ директиве и законе и усклађује их са британским законодавством. Британија у тома има далеко веће трошкове него остале земље јер ЕУ закони припадају потпуно другачијој правној култури од британске.

Шта је политичка и економска реалност? Напуштање ЕУ је по први пут правно регулисано Лисабонским споразумом. Раније то није било уопште регулисано иако су две земље напустиле тада Европску економску заједнице. Прва земља која је напустила ЕЕЗ је била Алжир, што је мало познато. Наиме, Алжир није био колонија он је био део територије Француске, био је Француска. Када је 1962. изборио независност Алжир је, према тадашњим подразумевајућим правилима, као бивши део Француске, аутоматски постао и члан ЕЕЗ. Алжирски парламент је одмах одлучио да иступи из ЕЕЗ. Друга земља је Гренланд који је напустио ЕЕЗ 1985. због јединствене политике рибарства. Према Лисабонском споразуму земља чланица има право да напусти ЕУ и када о томе званично обавести Брисел онда има рок од две године да усклади своје обавезе према уговорима са другим земљама које је претходно прихватила под ауторитетом ЕУ. И сама регулише те уговоре на билатералној основи. Према томе, никакав смак света није ако нека земља напусти ЕУ.

bregzit-odlazak

Реална анализа сугерише да би за Британију било боље да напусти ЕУ. Не само зато што је ЕУ постала деструктивно нефункционална, та интеграција више не функционише, него и због промена у свету. У новим светским околностима када и Европа а не само европска интеграција постају маргиналне силе Британија мора да пронађе своје место дефинисано њеним традиционалним способностима и талентима посредовања, тумачења и финансјских трансакција. ЕУ, међутим, има велика ограничења и Британији више не одговара чланство у интеграцији. И то је разлог зашто, ипак, добар део традиционалног британског етсбалишмента подржава излазак из ЕУ. У јавности се пласирају мигранти као кључни проблем што је обмана. Нису мигранти проблем.

ШТА ЋЕ БИТИ ПОСЛЕДИЦЕ

Које би биле последице? Пре свега политичке а не економске. У основи изласком из ЕУ и то већинском народном вољом једне велике земље срушио би се деценијама грађен мит о „Европи“ и европској интеграцији. Рушење тог мита је оно чега се бриселска машинерија највише плаши. Могло би тада доћи и до такозваног домино ефекта па да и још неке земље организују референдуме у чији исход, у смислу изласка из ЕУ, не би требало уопште сумњати. Данска је већ најавила да ће и она организовати референдум. Али, истовремено, то би могло да послужи такозваним федералистима да оно што остане у ЕУ крене у још дубљу интеграцију и стварање неке врсте федералне супер-државе у делу Европе. Зато би, супротно јавним изјавама, излазак Британије из ЕУ највише одговарао Немачкој која одавно има план федералног „срца“ Европе. Треба подсетити да је Немачка имала план да тај процес отвори избацивањем Грчке и из евро система и из ЕУ. Али нити су Грци имали историјски капацитет за такав искорак а нити је то дозволила Француска, јер она у тим новим околностима федералног „тврдог језгра“ под изразитом контролом Немачке постаје највећи губитник. Затим, избио би и проблем са Америком, не само за Британију него и за Америку. Британија би одлуком да изађе из ЕУ довела у питање своје, како се тврди, привилеговане односе са Вашингтоном, који снажно подржава ЕУ јер је ЕУ пре свега амерички геополитички и геостратешки инструмент. У могућим новим околностима коришћење тог инструмента би за Америку било потпуно другачије не само због смањене снаге онога што би остало од ЕУ него и због потпуне доминације Немачке. Америка очигледно рачуна и на ту могућност па би у том светлу требало гледати и на манипулације са Пољском и легализацију америчког војног инсталирања у тој земљи.

Другим речима, настаје нова историја. Да ли ће Британија имати тај историјски капацитет показаће референдум 23. јуна.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Брегзит је већ разбио Британију

* Обавезна поља