Када је доносио Закон о слободи вероисповести, Мило Ђукановић је намеравао да њиме маргинализује и затре СПЦ. Уместо тога, појачао је опозиционе сентименте у Црној Гори, довео до консолидације Срба у целом региону и изазвао револуцију у изборној традицији Монтенегра у коме неће бити одржани још једни избори “против” Мила већ први пут –гласање “за”.

Зато, Црна Гора у недељу бира између себе и прохрватског и проалбанског Монтенегра.

Између мира и агресивног НАТО пакта, између своје Цркве и антисрпског отпадништва.

Мило Ђукановић је сам направио овакву поделу. Као што се и сам (п)оделио од себе, пре деценију и по.

О подметачини – да ће свако ко гласа за српску опозицију бити издајник – али и о прогнозама да ли ће у Миловом случају издаја доћи са Запада, говоре српски интелектуалци

Александар Раковић, историчар

Фото извор – Медија центар

ЦРНА Гора је историја Српства.

Она је држава српског народа и исто је толико српска као што је и Србија. Реч је о две српске државности: Црне Горе и Србије. С тим да је Ђукановић од 2006. одржавао антидржавност државности Краљевине Црне Горе.

То је нова творевина која се зове као и Црна Гора, али са њом нема никакве везе. С тим у вези, ово у недељу је повратак Црне Горе себи. А себи значи – повратак Српству и слободарској традицији Црне Горе. Јер, Ђукановићев режим је угушио сваку слободарску традицију.

То је репресивни, диктаторски и проусташки режим који је Црну Гору заробио својом накарадном и назадном идеологијом.

У Ђукановићевом црногорству нема ничега часног, па ни код његових следбеника. Оно што је часно се налази код Срба, а нечасно код његових “Црногораца”: пљачка као привредна грана, подворички менталитет, конвертитство и друге негативне појаве.

Његови гласачи су људи веома несолидног моралног карактера и они који су дозволили да буду уцењени (зашто су то дозволили је друго питање).

С тим у вези, Ђукановић не може ни да се обраћа достојанственом становништву.

Достојанствени људи не гласају за њега, они пате и трпе његову диктатуру.

Он се обраћа онима који су пречицом долазили до свих циљева у животу, као и он сам – лоши ђаци, примитивци, културолошки инфериорни, интелектуално врло слаби итд.

Отац Гојко Перовић је рекао да му се обраћају људи који су гласали за власт, али сада не желе.

У самом ДПС постоји структура људи која сматра да су Срби. Њих 30 одсто. То су они људи који су у већој мери задржали моралне особине које други ДПС-овци немају.

Сигурно је да ће 6-10 одсто ДПС-оваца или апстинирати или гласати за друге странке, а то ће бити велики губитак за ДПС.

Ђукановић се тога плаши и  зато ће извршити пузећи државни удар.

Он неће дозволити да опозиција формира Владу када победи на изборима. Он то може тако што неће поверити мандат победничкој опозицији.

Чак и ако призна изборне резултате – може да не повери мандат садашњој опозицији. То устав не дозвољава, али он је диктатор и узурпатор.

Он ће прибећи бирократским механизмима да што више одуговлачи ту ситуацију и да на крају, евентуално, понови изборе. Али, постоје демократски механизми који га у томе могу спутати, а то су они које је Запад већ прихватио на неким територијама где се догађа да председник покушава да осујети вољу народа – онда се прибегава другим парламентарним методама за формирање власти који су врло демократског типа.

Такви примери постоје и Запад их је подржао и очекујем да се то догоди у Црној Гори.

Литије су створиле побуну народног карактера који је и српски и православни, али је и – грађански.

У литијама не учествују само Срби и православци већ и људи друге вероисповести који се не слажу са диктатуром Мила Ђукановића.

Постоје бар два ако не 3-4 нивоа успеха литија као народног протеста против Ђукановићевог режима.

То је: 1) хришћанска побуна, и то је веома важно јер је у савременом свету незабележено да се дешава хришћанска побуна 2) српска интеграција и стварање свести код младих у Црној Гори коју они негују више од деценију – да су они само Срби.

Створили су невероватну урбану и контракултуру режиму, коју ова друга страна не поседује због својих слабих интелектуалних домета. Та омладина нема никакву дилему шта је. Њој није јасан појам СР Југославије, они не знају шта је бити исторвемено и Србин и “Црногорац” већ су по националности само Срби.

Немају двоструке идентитете. Певају „Боже правде” и “Онамо, намо”, а искључиво машу српским тробојкама. Више нису истовремено и Срби и “Црногорци”, с тим да ово “Црногорци” иде под наводнике јер то није нација.

Ти млади људи су одрасли као само Срби и то под владавином Мила Ђукановића.

Мило Ђукановић – Фото: ЕПА-ЕФЕ/Георги Лицовски

Дакле, читав концепт и систем који је смислио да расрби Црну Гору се показао као потпуно неуспешан. Омладина гласа за Србе а пензионери за Ђукановићев режим.

На овим изборима би било најбоље да пензионери послушају своје унуке. Или да гласају као унуци или да остану код куће и гледају неке серије.

Ђукановићу нико неће помоћи ако буде изгубио изборе и ако буде узурпирао власт. То је сигурно.

Режим је репресиван и спреман на све да би сачувао власт, јер она доноси и сигурност да неће завршити иза решетака. Не постоји опција да се договори о мирном одласку са власти у замену да не заврши иза решетака.

Он остаје председник још три године. Било би морално да поднесе оставку у случају да на парламентарним изборима његова опција изгуби, али то не можемо да очекујемо од таквог човека.

Њему треба то место да би имао имунитет. Треба му и за договор да негде побегне – а говори се о криминалу на међународним адресама – не би било добро да умакне правди.

Не знам шта може да уради највиша глобална политика – јер је Павелић извлачен “пацовским каналима”, али да он измакне правди, то – не! То је апсолутно неприхватљиво.

Црна Гора, кад се промени власт, као демократска држава мора да инсистира на томе да се питање Мила Ђукановића и његове владавине и свих њених спорних детаља разреши на суду или на судовима.

Часлав Копривица, професор Факултета политичких наука БУ

Фото извор – Све о Српској

Ђукановић је у праву да су ови избори драматични и одлучујући. Зато му је и засметало српско одређење Мандића и осталих и сада звони на узбуну – да би преко антисрпства мобилисао оне који га иначе не би подржали због његових криминалних радњи.

Међутим, литије су показале да је већина народа потврдила да има српски идентитет. Зато су Милови покушаји узалудни.

Уместо да смирује реторику он заоштрава и диже улог не би ли добио изборе или направио димну завесу – логистичку операцију довођења гласача који немају право гласа, али им је криминлизована Црна Гора дала документе не би ли одржали њега и његову хунту на власти још неко време.

Бити Црногорац – то је локални модус операнди за бивање Србином. То је локални назив за шири национални идентитет. На примеру омладине која је стасала у такозваној независној Црној Гори, показало се да тај идентитетски експеримент прављења антисрпских Црногораца није успео и да будућност неће бити на страни антисрпскога црногорства већ на страни која показује да су локални црногорски идентитет и национални српски идентитет међусобно неодвојиви.

После Миловог пада са власти, ЕУ неће се много потресати ако нађе други начин да осигура своје интересе, тим пре јер је била у непријатној ситуацији да мора да подржава некога чије су везе са криминалом очигледне.

Немачка у овом питању има специфичну позицију јер су Немачка и Америка у југо-источној и источној Европи већ дуго у геополитичком клинчу. Немци су слабија страна али покушавају да одиграју игру, а Мило Ђукановић им није омиљени лик југоисточне Европе.

Није случајно што су немачке снаге реда ухватиле онај брод којим је шверцована дрога. Да су бољи односи између Немачке и Црне Горе, сигуран сам да то тако не би било.

Иначе, рејтинг који су објавили немачки медији да Мила подржава 35 одсто јесте најмањи досад, али ми и то звучи као много кад знамо до које мере је окренуо народ против себе.

У Црној Гори је заиста могуће свашта, нарочито ако опозиција не буде дорасла да спречи или бар смањи изборну крађу, а крађа је начин како је Мило прибавио и независност Црне Горе. 

Чедомир Антић, историчар

Фото извор – Медија центар

Извесно је да велика већина грађана Црне Горе осећа свој српски идентитет, али су односи снага у Црној Гори зацементирани одавно, јер је то недемократско затворено друштво које је криминализовано.

Велике силе су то толерисале из својих геополитичких интереса.

Запад до сада није довољно помогао демократији и опозицији кроз, на пример, подизање оптужница против Ђукановића за криминал – ипак видимо одређене сигнале из САД и ЕУ да више нема њихову подршку. А више нема подршку ни Руске Федерације која је 2006. имала другачије политичке комбинације.

Када је реч о идентитету, чак и поједини црногорски бирачи, који не би гласали за српску странку, који не мисле да су Срби и не желе да живе са Србијом – схватају своје српско порекло. Више од 50 одсто укупног становништва Црне Горе тако сматра.

Ђукановић је после литија и протеста већ доживео велики пораз.

Видећемо како ће се одразити на изборе, али они који се баве тим анализама тврде да је јако важно уједињење грађана око нечега за шта су – јединство око неког захтева. У овом случају је то захтев да се не дирају цркве.

Док се Ђукановић није конфронтирао са Црквом, било је веома тешко да се направи српски блок против њега.

Црна Гора је међу свим Србима пробудила осећај – не да смо таоци деведесетих или да сад хоћемо да променимо “ово-оно” – већ да имамо посла са једним криминалцем који је био Југословен, комуниста, усташа, савезник Србије и све друго што му се и када му се исплатило.

То смо схватили сви и зато смо имали масовне литије и у Вуковару и у Куманову и широм Републике Српске и Србије. Та масовност показује да нису више важне државне границе него установе.

Зашто би нама неко бранио да водимо политику као Мађарска према свом народу? Докле ћемо да трпимо овде понижавање црногорских агентура у Београду? И да ли Србија треба да дозволи да буде жртва агенције за безбедност једне мини–државе?

Време је да кажемо да Србија признаје државне границе суверених држава, али да смо ми једна нација која није дељива. Неће нама Бакир Изетбеговић да одређује како ће да изгледа Србин у Републици Српској!

Дакле: Ђукановић због унутрашњих и спољних проблема не може да прихвати понуђени компромис и његова позиција личи на Милошевићеву кад је пао са власти – говори се и да ће чак 6 одсто његових бирача апстинирати.

Истина, његов режим још није ушао у терминалну фазу да се између себе убијају његови барони…

Александар Митић, директор Центра за стратешке алтернативе

Фото извор – Медија Центар

Из Европске уније се чују честе критике на рачун Ђукановићевог режима због корупције, организованог криминала и општег проблема са владавином права.

Критика због накарадног Закона о слободи вероисповести је била изузетно млака пре свега из геополитичких разлога.

У Вашингтону и Бриселу се СПЦ сматра јаким упориштем српске националне идеје али и руског утицаја. Управо зато, и поред чињенице да је свима одавно јасно да је Ђукановићев режим аутократски и дискриминаторски, он преживљава на антисрпској и антируској карти.

С друге стране, неће ни НАТО ни ЕУ одлучити победника на изборима, већ свест грађана Црне Горе да је овако вођена и подељена држава неодржива.

Опозициони лидери у Црној Гори не би морали да се изјашњавају као српски политичари да њихов идентитет није толико драматично и систематски угрожаван од стране Ђукановићевог режима. Слично је и у Босни и Херцеговини где одговор на сталне покушаје гушења основа Републике Српске не може да буде другачији него национални.

Идентитетске националне политике имају многе партије широм Европе, унутар и ван ЕУ, тако да овакав наступ дела опозиције у Црној Гори свакако није антиевропски.

С друге стране, за промену власти у Подгорици, према свим истраживањима и очекивањима, такође су важни и отварање и искрена сарадња са онима који наступају опозиционо, али са грађанске перспективе.

Каква се реакција ЕУ може очекивати у случају покушаја крађе избора?

Последњи пут се у Црној Гори гласало “неизвесно” на референдуму 2006. године.

Тадашњи српски премијер Војислав Коштуница је упозоравао европске званичнике месецима унапред да се спрема крађа, а након избора је изнео необориве доказе. ЕУ је, међутим, без много двоумљења зажмурила на њих.

Геополитички порив, то јест борба против српско-руског утицаја у Црној Гори толико је снажан да би, ако ЕУ и НАТО посматрају ситуацију из те перспективе, тежња за одбраном Ђукановићевог режима требало да однесе превагу над демократским процесом и фер изборима.


Извор: Све о Српској

Оставите коментар

Оставите коментар на Црна Гора на изборном раскршћу

* Обавезна поља