Минула година, коју силом свакодневног живота и његових мука многи већ заборављају, отворила је два кључна процеса – десили су се почетак деглобализације и повратак суверенитета држава. Оба та процеса доносе тектонске промене и дефинисаће будућност савременог света.

Глобализација је последњих 25 година била доминантан западни концепт односа у свету. Под политичким притисцима и кроз агресивну пропаганду глобализација је наметнута као универзално решење будућности. Време је, међутим, показало да је начин на који је тај концепт спровођен имао велику цену и да је створио свет неједнаких и презадужених.

Историјско искуство није помогло. Наиме, прва глобализација је покренута још почетком 20. века, када су банкротирале јавне финансије Британске империје. И та глобализација није успела, али је, нажалост, њен неуспех праћен милионским жртва и са два светска рата. И ова друга, такође неуспела, глобализација је покренута последњих деценија 20. века, када је цео западни свет предвођен Америком доспео у економску и финансијску кризу. Глобализација је, дакле, као концепт израз дубоке кризе и идеја је да се преко ње терет и проблеми на Западу пренесу на друге земље. Другим речима, глобализација је концепт пљачке.

ПОВРАТAК ДРЖАВНОГ СУВЕРЕНИТЕТА

Наравно, у почетку су многе земље, не само на Западу, имале користи од глобалистичких решења пре свега у оживљавању сопствене привреде, отварању великих могућности у комуникацији и школовању својих кадрова на престижним западним универзитетима, чиме се знање са Запада постепено селило у друге делове света. Али, на крају, после 25 година, ипак се показало да је глобализација донела више штете него користи, и то пре свега њеним ауторима. Кључне последице глобализације су губитак државног суверенитета и осиромашење држава које су пратили бесомучно задуживање и урушавање привреде. Глобалистичка решења, наметнута политичким притисцима и уценама банака и великих компанија, драстично су смањила традиционалне државне приходе. Смањене су или укинуте царине, под изговором глобализације, која је постала нека врста световне религије, а порески приходи су постајали све мањи и мањи. Јер, према глобалистичким идејама, границе више не постоје и компаније и богати људи могу да буду регистровани где год желе, па се тако десило да најбогатији не плаћају порез тамо где новац и зарађују.

То је довело до осиромашења, али и пљачке тих држава, пре свега на Западу, а обавезе држава према сопственим грађанима су остале исте. Онда су се државе задуживале како би због социјалног мира испуниле своје обавезе према грађанима, и глобализација је довела до неслућене задужености држава. То су огромни дугови, за које нико тачно и не зна колики су и које те државе у ствари никада неће моћи да врате. Истовремено, због повољнијих услова у сиромашнијим земљама, компаније су селиле своју производњу у те земље, па је Запад на челу са Америком остао без привреде. Тај празан простор финансиран је кредитима, па се доспело у апсурдну ситуацију да су државе узимале кредите од оних који су их кроз глобализацију и опљачкали.

Томе се, међутим, сада назире крај. О томе најупечатљивије сведочи избор Доналда Трампа за новог америчког председника, што сугерише да довољно велики део америчких грађана осећа погубност глобализације. И један од првих указа председника Трампа је поништавање Транспацифичцког трговинског споразума (TTP), који је под притиском Америке потписало десет земаља југоисточне Азије. TTP је најогољенији пример циља глобализације, и писан је под диктатом великих корпорација, које не само да добијају могућност производње и послова у тим азијским земљама него и право да одређују политику њихових влада и све оно што је традиционални део државног суверенитета. Председник Трамп је, међутим, обећао оживљавање америчке привреде и повратак фабрика у Америку, што је супротно глобализацији, и зато он мора да отвори процес деглобализације како би Америци вратио њену индустрију.

Деглобализација са собом носи и процес повратка државног суверенитета, што је у политичком смислу најважнија последица. О почетку враћања суверенитета сведочи референдум у Великој Британији о изласку из Европске уније. Без суверенитета држава нема ни политичке одговорности, и тај повратак одговорности је и основни услов за излазак из не само политичке него и економске кризе Запада. У условима глобализације и глобалистичких интеграција не постоји одговорност националних влада. Иако су лидере бирали грађани на изборима, они немају никакву одговорност за своју политику јер универзални изговор је глобализација и обавезе према глобалистичким организацијама. То је довела до рушења не само одговорности него и политичког и економског система, па је повратак суверенитета нешто што улива оптимизам у економску и политичку обнову. Без одговорности политичких лидера према сопственим грађанима нема ни демократског поретка, демократије, и долази до распада система. И политичари, иако изабрани демократским путем, постају лобисти који заступају финансијере њихових кампања и промоција, а не националне интересе. Изразити примери тога су Тони Блер и Бил Клинтон.

ВРАЋАЊЕ НЕМАЧКЕ КОРПОРАТИВИЗМУ

Међу првим жртвама повратка суверенитета ће бити Европска унија, која је временом постала један од кључних инструмената глобализацијске мреже. Зато су отпори и највећи у ЕУ. Националне политичке и пословне елите се годинама крију иза ЕУ, и без икакве одговорности доносе одлуке које су против интереса њихових држава. За све је универзални изговор – „тако тражи ЕУ“.

Приметно је да су најзабринутији политички лидери Немачке који своју забринутост показују кроз гласне критике избора Доналда Трампа за америчког председника и исхода референдума о изласку Велике Британије из ЕУ. Из угла немачких интереса, то је донекле и разумљиво, јер је Немачка међу онима који би могли бити највише погођени. Немачка је до сада успешно користила европску интеграцију као кишобран за остварење својих интереса, а без ЕУ она поново остаје сама и суочена са реалношћу од које деценијама, кријући се иза савезништава, настоји да побегне.

Има још нешто што прати деглобализацију – то је стварање мултиполарног света. У уверењу да је дошао „крај историје” и да су Америка и западни савезници трајно доминантни у свету, а што је глобализација требало да овековечи, десило се потпуно супротно. Управо су терор и зло глобализације инсипирисали друге земље да се организују на другачији начин, што је довело до стварања мултиполарног света.

Наравно, као и увек када се дешавају важни друштвени ломови, ови процеси неће ићи једноставно и лако. Глобалистичка елита је створила огромну мрежу, има велике капацитете и она се неће тако лако предати. За њу је то нека врста борбе на живот и смрт. Процена је, по свему судећи, да би требало користити немачку забринутост, и Немачка постаје кључна држава у одбрани глобализације. На то упућује и избор глобалисте Мартина Шулца за канцеларског кандидата у име Социјалдемократске партије уместо Зигмара Габријела, који има другачија виђења. Коришћење Немачке као браниоца глобализације од те земље, уместо социјалне, ствара корпоративну државу, што је упозоравајуће, јер је корпоративна Немачка у време нацизма већ виђено болно историјско искуство.

Али започете процесе деглобализације и повратка суверенитета нико не може да заустави иако се могу успорити. Избор Доналда Трампа и Брегзит показали су да су се ти процеси дебело запатили у јавности, и то је пресудно.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Деглобализација

* Обавезна поља