Рекао сам једном Енглезу кад ми је био у бутиги, да у нашем, српском народу постоји пословица по којој кад видиш да се у акваријуму свађају две рибице – погледај боље, сигурно се ту мота неки Енглез.

Па се Енглез, иако урођени дипломата, изненадио, ненавикнут да му се у колонији у лице казују истине, таман и вицем. Али је остао колонизатор и џентлмен, те смо наставили да причамо о другим стварима ако таквих из којих се не може убрати политички став уопште има.

Заиста, данашњу Србију и Црну Гору ваља замислити као државе око којих Енглези коло воде – колико се само ми делимо и свађамо, уместо да се уједињујемо и слажемо.

У Србији су се током неколико јунских дана у којима је прогласом казано да не постоји бојазан од вируса корона, одржали избори, а у Црној се пак Гори спремају за конац августа, иако број заражених расте, па су сва верска и политичка окупљања забрањена.

Иако све рачунице показују да је у малој Црној Гори не мање од 55 хиљада фантомских гласача, ни то за сада не спречава опозицију од учествовања на унапред покраденим изборима. Ситуација може да буде copy-paste, као у Србији од 21. јуна 2020. Парадокс се коти у томе што су марта 2019. године свих 39 опозиционих посланика потписали Изјаву да неће учествовати на изборима: „Потписници неће учествовати ни на једним изборима, локалним, државним или председничким који буду заказани прије испуњења основног задатка Владе грађанског јединства.“

Али авај, као и сви штрајкачи политичком глађу што једном попусте да не би финансијски умрли, и црногорски су се лидери многих странака у нека доба предомислили и ушли у Скупштину, ако том опседнутом театру и даље назив треба писати великим словом. Ах, читаоцима ван Монтенегро оквира ваља натукнути како се поодавно највећа српска странка у Црној Гори фузионисала са странком коју води декларисани Црногорац који је гласао за преименовање српског језика, што до данас његовом мушком политичком партнеру није сметало да се сматра „лидером Срба у Црној Гори“.

Уместо да лето буде политички врело, да литије попуне и верујући туристи из нама братских географија, те да заједно освештамо област приморско-црногорску, масовних окупљања нема, туриста нема, привреда цркава, границе су скоро па херметички затворене, што не дестимулише црногорске опозиционе странке (већински, гле, расположене за НАТО и ЕУ) да ипак изађу на изборе, чак и са предношћу владајућег ДПС-а од најмање 55 хиљада гласова, што је, угрубо отеше ли се, 10 одсто.

Или се иза брда нешто ваља, а да ми не знамо?

Јер зашто би било ко ко се пред огледалом у страној амбасади држи за опозиционог лидера срљао у (још једно) политичко самоубиство, зашто би се гинисовски избламиран, гинисовски бламирао још?

Пазимо…

Цела је Црна Гора дебото по-пи-зди-ла. Бивша југословенска република, а од 2006. самостална и суверена*, кључа. Туристичке сезоне први пут у историји нема, нема привредног замајаца, нема финансијске акумулације, осим за људе блиске власти, чије се економисање ионако заснива на отимању.

Црногорска опозиција – Фото: Анадолија

Да је црногорска власт у ропцу чини се само лидерима оних опозиционих партија које не би да коалирају са владајућим ДПС-ом, иако су за коалирање спремни – и мањински Хрвати, и Бошњаци и све сателитске странке ДПС-а. Избори ће 30. августа правно гледано бити легитимни чак и ако се нережимска опозиција уједини (а неће) јер увек преостане довољно колаборационистичких странака да дају легитимитет изборима.

Нити један опозициони лидер није потписао оставку у случају пораза који је вероватан. Чак и да су се странке које је јаче него икад узео да притиска очајан народ ујединиле око тога да је систем зрео да отпадне, опет не би биле у повољном положају јер опозиционо уједињење није довољан разлог за смену власти. Покушавали су они и раније. И? Мило је и даље на власти…

Оно о чему народ који у Црној Гори промишља о политици упркос чињеници да се у политику не разуме (јер се нити један народ множином не разуме у политику) тиче се чињенице да члан 92 Устава предвиђа гадну једну зачкољицу. Председник републике, а то је Мило Ђукановић, има неограничено право на именовање мандатара за састав нове владе. Чак и у теоретском случају да уједињена и за све ове деценије јалова опозиција финалменте однесе победу – да ли би онај кога снисходљиво зову господарем Црне Горе дао благослов опозиционом кандидату да постане мандатар?

Никада не би.

Тиме би Мило Ђукановић, по праву које му даје Устав, опструисао избор нове владе, и за 90 дана индуковао нове изборе. Може му се.

Да опозициона опција има подршку са Запада већ би се видело, као што би се и на месец од избора осетио дашак ветра из Србије, или пак руска рука на медитеранском геополитичком рамену.

Но ничега од свега тога нема.

Народ на ивици опстанка, избезумљен од корона-експеримента који ad finitum подразумева насилну вакцинацију, сирак је „тужни без нигђе никога“, јер му деценијама недостаје аутентично опозиционо лидерство, јер му се годинама амбициозни политички аматеризам нуди као рука спаса.

Друштвене мреже врве од снимака на којима људи из народа веома љутито поручују опозицији да ако и трећи пут оману – иду на политички „блок“.

При томе, сви заборављају да је црногорска опозиција више него три пута прокоцкала своју шансу, и да ће опет. Јер је, поновићу, не само гинисовски неспособна него и гинисовски егоистична. На месец пред изборе она није одговорила на витална питања већинског српског народа: да ли одмах по победи у коју верује враћа српски језик као једини службени, да ли враћа тробојку као државну заставу, да ли се залаже за најближе могуће односе са Србијом, да ли ће повући признање Косова*, да ли се залаже за заједницу Србије, Црне Горе и Републике Српске; како ће се односити према наративу Великог ресета 2021. и свенародне вакцинације, да ли ће подржати увођење општег видео-надзора? Како планира да живимо од производње и куповине домаћег, јер се на друго и не можемо ослонити као на сигурно, поуздано и здраво?

Не одговори ли опозиција којој су управо литије дале инфузију на ова питања, не бих рекао да ћу бити стимулисан да ме на +40 степени Целзијуса опазе на биралишту у августу. Свеједно ми је да ли ме у новији поредак уводи Мило Ђукановић или онај који се иза њега обавезао да настави да поштује међународне обавезе које је потписао претходник. Ко наследи Милове обавезе, Мило је. Тадић је Ђинћић. Вучић гори од обојице.

Када су се почетком јула 2020. пројавила два британска посланика, Тим Фарон и Стив Бејкер, конзервативац и лабуриста, многи су помислили где њихов апел у утицајном „Њузвику“ има неке везе са сценаријем да се на брзину пред Црногорце истури ма која неодвратна а јавности позната личност иза које би пак стале странке из опозиције (макар из „српског блока“, ако се буде ишло у две колоне), али под обавезом да та јавности нова и неодвратна личност не цвркуће контра ЕУ и НАТО-а, али да пева из свега гласа како јој је до једине праве и апостолске цркве, како јој је до веза с братском Србијом, може и Русијом. Јер би то, без све шале, била једна од могућих формула опозиционог успеха. Британски посланици Фарон и Бејкер позвали су НАТО и Велику Британију да подрже верни народ и свештенство Српске православне цркве у Црној Гори, оценивши да црногорски Закон о слободи вероисповести није донесен у складу са демократским и парламентарним нормама, владавином права, и тако даље и тако даље.

Посланици енглеског парламента Стив Бејкер и Тим фарон, подгоричке литије – Фотомонтажа: Снимак екрана/YouTube

Истакла су, ова два генерално небитна Британца лактовима наслоњена на наш геополитички акваријум, да скоро 80 одсто грађана Црне Горе признаје Српску православну цркву, те да она баштини 801 годину трајања у континуитету.

Црна Гора сада у сасвим неправилној реченици пребија хапси из Хрватске допрема шлепере полицијске опреме којима ће шта него да кидише на оправдани народни гнев јер ће доћи до крађе избора 30. августа али се тиме Енглезима мио Мило неће сменити будући да је кита опозиционих лидера требало о томе да мисли пре макар три пораза уназад и заиста може да дође до грађанског рата.

Од почетка године дигао се у Црној Гори литијски дух, и наставио да лебди понад земље. Море људи премрежило је географију у којој су почела да се догађају чуда јер су и тек проходали ходали километрима са својим ђедовима, под црквеним тробојкама, од места једног до цркве или манастира, и с благословом натраг.

Чинило се неколико пута да се Црна Гора умирити не може, и да литије које су рођене да би укинуле спорни Закон о слободи вероисповести укидају тај закон, али авај, догодио се свима наметнут корона-наратив па је и црква, увек снисходљива према власти, обуставила многе своје токове.

Дословно сви чија имена имају јерљиву тежину на кантару који мери тежину белих бубрега ставила су се потписима на страну Српске православне цркве, а контра до стрва компромитоване црногорске власти. То су каталогом ове професије и групе: професори, књижевници, лекари, инжењери, адвокати, полицајци и војници хришћани, спортисти, студенти, новинари, капетани дуге пловидбе…

Да ли црногорски излаз ваља замислити у потпуном ресетовању опозиционе сцене и преласку на илегалан начин борбе? Све зависи од тога када ће се због свеопштег осиромашења догодити крах свих институција и служби чији су, деценијама, водећи људи листом из владајуће партије Мила Ђукановића.


Извор: Печат

Оставите коментар

Оставите коментар на Енглези, избори и литијски дух над Црном Гором

* Обавезна поља