starikov_994У мору узнемирујућих новости које долазе из Украјине, веома је тешко утврдити одакле „дува ветар“. Тешко је дати оцену мноштву чињеница, извести закључак и разумети даљи развој догађаја.

Потрудићу се зато да изразим свој став, јер одлично разумем и делим забринутост бранилаца закона и патриота Украјине за судбину Отаџбине и деце, као и неку врсту неразумевања онога што се дешава. Тим пре што и најобичнији евромајдановци нису у стању да трезвено дају оцену току догађаја. Разуме се, једино „трио“ Јацењук, Кличко и Тјагнибок у потпуности разуме ситуацију у опозиционим редовима.

Управо зато и изгледају онако мрачно.

1. Упитајмо се како је све почело? Од Јануковичевог обијања да потпише робовски споразум о асоцијацији са Европском унијом. Какве је у самом почетку захтеве изнела „мајданшина“? Да им врате „сан“. То јест да се споразум потпише. То је био почетак пресије на Јануковича. До „непотписивања“ ни један „опозиционар“ није говорио да је председник „нелегитиман“. А чим је Јанукович одбио да потпише – одмах се нашао у центру критике и оптужби.

2. Данас се овог споразума о асоцијацији готово нико више и не сећа. А то само значи да је циљ постигнут. Украјина није потписала робовски споразум и није „на тацни“ предата Западу.

3. Сви даљи кораци „опозиције“, којом управљају америчка амбасада и њено домаће руководство – веома су суптилна шаховска игра. Опасна, као и све политичке игре у којима су пиони обични људи, њихови животи и здравље.

4. Јанукович уопште није насео и уопште се није предао. Као у партији шаха – препустио је противнику иницијативу, жртвовао, а онда противника сатерао у ћошак.

а). Јанукович од почетка не растерује бојовнике, дао им је могућност да покажу своју праву природу кад су покушали да на јуриш заузму председничку администрацију. То је било онда када су „мирни демонстранти“ војнике на одслужењу војног рока пребијали, спаљивали и на њих бацали камење.

б) Затим је власт прилично демонстративно донела пакет закона по којима су руководиоцима „протеста“ претиле затворске казне. Тако их је довела у веома тежак положај.

Ради се о томе да „наранџаста револуција“ има посебну драматургију. Протести морају бити мирни јер се на тај начин ствара илузију да народ подржава државни преврат. Борбе на улицама кваре читаву „наранџасту драматургију“ која подразумева само „мирне протесте“ који се крију иза насиља (заузми и блокирај зграде). Суштина „оранжизма“ може се исказати у стиховима на следећи начин: ми смо мирни као мрави, а ипак нас убија режим крвави.

Када пред објективима телевизијских камера „демонстранти“ пребијају и спаљују милицију – добија се сасвим супротан ефекат.

Проблеми за „опозициони трио“ настали су одмах по доношењу „репресивних закон“ па су морали да реагују. Нису могли да одступе – јер би показали да су кукавице и изгубили би присталице, а ако остану – излазе из правних оквира и постају побуњеници. Аутоматски су губили ореол бораца и стицали „ореол“ бандита.

ukrajina-kijev-foto-ap-4_origh

в) Онда је неколико стотина бојовника покушало да се пробије у зграду Раде преко улице Грушевског. Специјална јединица „Беркут“ им се испречила на путу. Почео је напад – читав свет је видео да се милиција не бори против мирних демонстранта, него против наоружаних и добро обучених бојовника.

Цена овог „ефекта“ плаћена је рањавањем две стотине припадника органа реда. (Заиста нема другог начина да се у Украјини добије информациони рат у условима када су све телевизије „опозиционе“).

Обратите пажњу: напад на Раду почиње у недељу увече, кад тамо није било нигде никога, осим неколико чистачица. И то се без успеха понављало неколико пута. Нико није чак ни покушао да у Раду уђе са друге стране. Само јуриш, и то на главни улаз. То значи да циљ није био „победа, бећ само напад“. Није уопште било важно продрети у празну зграду него показати своје адуте – бојовнике у акцији.

г). У тако усијаној ситуацији, украјинско руководство је исправно поступило – поново су се правосудни органи и органи реда пасивно држали и дали могућност да се бојовници „покажу на делу“. Кад нису наишли на отпор, не само да су побеснели већ су постали неконтролисана руља. А „Беркут“ је и даље био под контролом.

То је постао нови адут власти – ми своје снаге контролишемо, а ви?

д) Схвативши своју тужну судбину, опозиција је кренула у трговину са Јануковичем. Циљ опозиционог тријумвирата био је – уништење Мајдана који је престао да буде „наранџасти“, па Западу више није био потребан.

Западни ментори већ престају да пружају подршку својим штићеницима. Сетите се колико је само дипломата и „пецива“ било на Мајдану док је протест био миран? А сви су нестали одмах после почетка стварних борби.

Задатак кличка-тјагнибока-јацењука био је једноставан – издејствовати било какав компромис који би могли да представе као победу, па да поносно са њом оду и заврше са Мајданом.

Нису успели да се договоре – закони су објављени и ступили су на снагу.

ђ). Тада је „опозиција“ поново била на потезу. И она га је повукла. Појавили су се лешеви демонстраната. Међутим, пропали су сви покушаји да их представе као жртве „снајпериста Беркута“- индикативно је што западна штампа није почела да урличе о украјинском „крвавом режиму“.

е) Тактика власти у тим тренуцима је била – дезавуисати верзију убиства демонстраната поновном „пасивношћу милиције“. Јер, како да оптужиш полицију ако „Беркут“ само непомично стоји к`о да је укопан?! Заправо, „покупи“ десетак људи и опет стоји ко укопан!

Немојмо да заборавимо да за власт ради време. Гомила којом владају емоције – опасна је снага. Али, она има једну слабост – она није у стању да се дуго одржи.

ж). Следећи адут „опозиције“ била су заузимања државних институција у регионима. И ту им је пропада нада да ће западни пријатељи добити слику „народног устанка“. Коментари у тамошњој штампи су заједљиви – разочарење у Кличка, у антисемиту Тјагнибока и неодлучног Јацењука. Јер, не свиђају им се ни заузимања зграда. Украјина је још увек на ударном месту у вестима и на првим страницама штампе, али се време и простор који јој је посвећен постепено смањује. У (неким) немачким недељним новинама Украјина је већ на другим страницама.

Лидери „евромајдана“ знају да више немају западну подршку и да ће смо проформе још мало да реже и да је „пројект Мајдан-2014“ готов да би био отворен пројекат „Избори-2015.“.

За „трио“ би огроман поклон могло да буде насилно растеривање демонстрација – тада би престали са демонстрацијама на Мајдану из потпуно убедљивих разлога и постали мученици и добили шансу да стану на чело „Мајдана-2015.“. Али, Јанукович то разуме и не жели да им испуни жељу.

putin-janukovic 1

з). Председник Украјине маестрално повлачи победнички потез. Он нуди Јацењуку да постане премијер, а Кличку место потпредседника владе за социјална питања. Опозиционари су нокаутирани. Најснажнији потез.

Да су пристали, то би за Јацењука и Кличка значило:

– Преузели одговорност коју су желели да препусте Јануковичу у жељи да на новим изборима за све буде крив управо он;

– Јанукович их, на њихову велику срамоту, у сваком тренутку може сменити;

– Социјална питања су у Украјини генерално уклето место, као и пољопривреда за време СССР. Успех је немогућ, а неуспех загарантован;

– Да су Јацењук и Кличко прихватили – то би значило да ће се посвађати са трећим – Тјагнибоком. Њему није понуђена ниједна функција. А већина бојовника је његова. Шта преостаје премијеру Јацењуку, да растерује бојовнике Свободе који не желе да се разиђу?

Одбијање председникове понуде такође је за двојац било неповољно: показали су се као неозбиљни кловнови који умеју да урлају, а нису у стању да раде.

и). Зато је одговор „опозиционара“ преузет из биографије Троцког: не прихватамо, али и не одбијамо. Зашто је тако? Па зато што немају шта да кажу. Једноставно: нокаут!

И шта сада? Сада се наставља трговина. Опозиционари ће се потрудити да „укину“ законе, донете „ради њих“, и да то прогласе својом победом и да потом заврше са „евромајданом“. (Други „Јануковичеви уступци“ нису ништа друго него обичан улар)

Закључак: својим прецизним и паметним потезима украјинска власт је „опозицију“ довела у ситуацију да свака њена акција само погоршава њен положај.

Преврат није успео и неће успети. Али, то лидери не говоре обичним „евромајдановцима“.

Тренутно се не тргује око победе „опозиције“, већ – за прихватљиву форму њеног пораза.

Запад одлично разуме да би насилно преузимање власти у неким областима или у Кијеву довело до цепања земље и потенцијалног рата који му уопште није потребан.

Ако дође до распада Украјине Запад ће добити све украјинске „западњаке“ и ништа од индустрије, док ће Русија изгубити западњаке и добити читаву украјинску индустрију.

Самој Русији не треба распад Украјине, јер рат на нашим границама, тамо где се налази наша морнарица, тамо где живе наша браћа и сестре, за нас може бити огромни проблем.

То значи да ће се западна подршка „опозиционарима“ сваким даном смањивати, док се подршка Јануковичу из Русије (саветима и кредитима) неће смањивати.

Тако стоје ствари.

Преостаје још да изразим велико поштовање момцима из „Беркута“ који су показали велику издржљивост, храброст и професионализам, што је главни ресурс партије шаха која је у току.

Желео бих да истакнем да су данашњи догађаји последица распада Јединствене земље (СССР) још из времена 1991. године.

Политика стварања националних елита, засебних исцепканих „феуда“ који носе диван назив „независни“ – све је то последица чињенице да су Горбачов и његови саучесници издали свој народ.

Настале рупе обично се попуњавају телима војника и официра. „Беркутовац“ или припадник унутрашње армије који је данас рањен у Кијеву, жртве су истог грађанског рата и размирица које су наметнуте нашем народу 1991. године. Исто важи за војнике руске армије погинуле у Цхинвалу 2008. године, као и за многобројне жртве међуетничких конфликта на простору некада Јединствене земље.

Желим да се надам да ове жртве неће бити узалудне.


Извор: Факти

Оставите коментар

Оставите коментар на Хронологија пораза “Евромајдана”

* Обавезна поља