Званични Кијев је због иконе, коју је члан Председништва Босне и Херцеговине Милорад Додик поклонио руском министру спољних послова Сергеју Лаврову , представио лидера Срба у БиХ као „лопова националног блага Украјине“ и изнео тезу о „српским плаћеницима“ који се боре на истоку земље, а национално благо Украјине развлаче широм света. Али, у овом случају Додик није дужан да било шта доказује.

Радован Ковачевић, саветник српске стране и председавајућег Председништва Босне и Херцеговине Милорада Додика, разјаснио је 24. децембра ситуацију око „скандала са иконом“. Посебно је истакао да је реч о икони која је у приватном власништву породице из Бањалуке и да се она више од 15 година налази у власништву те породице која је изразила жељу да икону поклони министру спољних послова Русије Сергеју Лаврову. Икона има духовну вредност, а не материјалну (цена сличних предмета на интернету се креће од 100 до 200 евра).

Најзанимљивија чињеница остаје да је, према изјавама украјинске стране, међународна заједница сазнала са Додикове конференције за штампу о власништву „триста година старе украјинске иконе из Луганска“. Одмах после Кијева Глас Америке (медијски страни агент у Русији) утврдио је да се ради о икони са „територије Донбаса под контролом Украјине“. Паралеле су прилично једноставне: икону донету из Луганска у Босну тамо су могли да испоруче само „српски милитанти који су се борили на страни проруских снага“. Ако је икона потом предата Милораду Додику у својству поклона и „трофеја“, то значи да је руководство босанских Срба имало блиске везе са „терористима из Донбаса“ и вероватно, олакшало њихов организовани одлазак у Донбас, како би се помогло „браћи Русима“. Очигледан је напад на Србе и Републику Српску као такву.

Посебно су импресивна образложења америчке и украјинске стране о међународном праву. Дакле, о међународном праву говоре они који су извршили приватну војну агресију на Југославију 1999. године (Савет безбедности УН није одобрио употребу силе, а последњу, трећу фазу, односно најбруталније масовно бомбардовање, није одобрио ни Савет НАТО-а), они који су створили и подржали терористичку Ослободилачку војску Косова и на сваки могући начин ојачали „независност Републике Косово“; они који су спалили живе људе у Одеси, они који су поздравили „псе рата“ – хрватске неонацисте, који су се органски придружили одредима бандероваца, и настављају казнене акције против дела сопствених грађана на националној основи.

Наравно, поред патетичне драме са „украденом иконом“, од стране оних који тако ревносно бране међународне правне норме, било би природно очекивати да се са тим нормама упознају бар на елементарном нивоу. Ствар је у томе да пре свега власник украдене имовине мора доказати да је то заиста његово власништво, посебно када је реч о објекту од културног и верског значаја.

Са украјинске стране, међу првим информацијама о „даривању украдене иконе“, имали смо право да сачекамо информације о томе у каквом се статусу налази овај културни објекат, одлазне податке документа о одлуци да се предмету додели одређени статус, указивање на организацију која је донела одлуку, у којем се музеју, складишту или другој организацији налазио, инвентарски број предмета, назнака разлога за његово нестајање са места чувања итд.

Главне информације нису предочене. Уместо тога, нагласак је стављен на присуство на полеђини иконе воштаног печата са натписом „УРСР. Народни одбор за образовање. Укрнаука. Одеска регионална комисија“. Заменик министра културе и информисања Украјине Светлана Фоменко изјавила је да је „ово печат Одеске регионалне комисије за заштиту споменика материјалне културе и природе која је створена 1926. године у Одеском историјско-археолошком музеју. Током периода рада од 1926. до 1930. године, ова комисија је у границама своје одговорности пронашла, саставила спискове споменика културе у свим окрузима, узела их у евиденцију и под заштиту државе“.

Икона Светог Николе Чудотворца коју је Милорад Додик даривао Сергеју Лаврову – Фото: СРНА

Важно је напоменути да су на званичној веб страници Одеског историјско-локалног музеја другачије назначени назив, хронологија и природа активности организације: Одеска комисија за локалну историју при Свеукрајинској академији наука, основана је 26. августа 1923. године, а 1930. година је заиста последња година њеног постојања… Биро Одеске комисије за регионалне студије координисао је своје активности са Свеукрајинском академијом наука. Од Академије наука добијали су литературу о локалној историји и публикације Академије, које су пренете у библиотеку Одеског историјског и археолошког музеја. Преко ВУАН-а, комисија је одржавала контакт са Централним бироом за регионалне студије и са Бироом конгреса за проучавање производних снага земље под Државним комитетом за планирање СССР-а. Државна комисија, коју је створио археолошки музеј – па то надмашује сваку машту, чак и ону која се односи на независну Украјину.

Међутим, присуство печата не означава ни место писања ни место чувања иконе. Она указује искључиво на пренос предмета у државно власништво и под државну заштиту, коју преузима на себе Украјинска Совјетска Социјалистичка Република, која је тада била део Савеза Совјетских Социјалистичких Република. Односно, присуство овог печата само потврђује да је икона била у власништву државе која се зове СССР, а не државе која се зове УССР. Ако оставимо по страни питање имовинско-правног наследства у односу на предмете од верског и културног значаја и поверујемо изјавама украјинске стране, онда формула узимања „под заштиту државе“ значи управо оно што смо раније рекли: власник иконе је држава, која, наравно, мора имати све неопходне документоване потврде о власништву над објектом. Међутим, не би било сувишно утврдити и да ли је печат аутентичан – или се и ту ради о фалсификату.

Скандал са иконом подсећа на операцију „лажна застава“. У овом случају, „лажна застава“ је помињање Луганска, из кога се издваја неколико ефеката: теза о „српским плаћеницима који делују на територији источне Украјине и пљачкају локално становништво“ (варијанта: „Срби-плаћеници добили су на поклон оно што је украла милиција Луганска“ ); „Српска повезаност (укључујући чак и самог председника РС Милорада Додика)“ са криминалним елементима „украјинског сукоба“; увлачење руског министра и саме Руске Федерације у криминалну аферу.

Притом је апсолутно немогуће разумети инфантилно блебетање украјинске стране у вези са „иконом из Луганска“ (изјава украјинског Министарства спољних послова непосредно након инцидента). Будући да и сама заменица министра спољних послова Украјине категорички тврди да се управо ради о „заштити државе“, онда елементарна логика захтева наставак фразе, објашњење шта значи мистериозна дефиниција „иконе из Луганска“ – у ком статусу, када, под којим бројем и у какву организацију Луганска је она доспела на чување. Или украјинска држава нема појма о томе куда се крећу њене културне вредности, које су под заштитом државе и „одока“ утврђује шта припада њеним фондовима? Притом се, као по наређењу, осврће у правцу Републике Српске – није ли њен председник украо икону, и не би ли требало да читава Украјина броји коње и сребрне кашике?

Што се тиче саме иконе, треба напоменути прелиминарне закључке стручњака: ради се о икони Светог Николе Чудотворца, која припада крају 18. века, начин сликања подсећа на старообредце. Икона је неколико пута рестаурирана, позлаћени оквир је вероватно направљен након настанка саме иконе – већ у 19. веку. Иконе овог типа звале су се пјадница (од речи педаљ), биле су намењене за личну употребу у ћелијама или просторијама, често су ношене са собом приликом путовања. Није могуће идентификовати место на коме је икона насликана, могла је да буде осликана у било којој иконописној радионици Руског царства. Али чак и да је њено историјско порекло заиста са „територије Украјине“, то поново указује управо на државност Руске империје, у чији састав је враћена Малорусија после поделе Пољске.

То је тако, ако желимо да говоримо озбиљно, а не у стилу украјинског доктора историје уметности, филозофије и теологије Дмитрија Степовика, који је изјавио да је „крађа икона уобичајена ствар за Москву“. „Владимирска икона Богородице, која је раније припадала Кијеву, сматра се највећом светињом у Русији. Зовемо је Вишгородскаја. Украјинско светилиште, које је, као што се верује, Владимиру Мономаху поклонио сам византијски цар, украо је из Вишгорода Андреј Богољубски и однео га у северне земље, где су Вишгородску икону преименовали у Владимирску“ – учинио је „историјско откриће“ Степовик.

Фантазије украјинске стране су бескрајне и крајње фасцинантне, међутим иза формуле „иконе из Луганска“ јасно провејава међународна провокација усмерена против Милорада Додика, који је признао повратак Крима у састав Русије и који улаже системске напоре да ослободи Босну и Херцеговину од стварне спољне окупације, оличене у личности Високог представника. Односно, Додик се понаша као бранилац независности и суверенитета БиХ. Украјинске фантазије могле су остати фантазије да сам Милорад Додик 14. децембра на конференцији за штампу са Сергејем Лавровим није рекао да је икона из Луганска. Овде већ тужна формула „икона из Луганска“ има сасвим другачију конотацију.

Председавајући Предсједништва БиХ Милорад Додик током руковања са министром спољних послова Русије Сергејем Лавровим, Сарајево, 15. децембар 2020. – Фото: Предсједништво БиХ

Из образложења саветника Додика Радована Ковачевића (које је сувише каснило, 10 дана након инцидента) произилази да је реч о породици из Луганска и породичној имовини. Чини се да би неколико речи (не да се радио о „икони из Луганска“, већ да је „породица дародавац из Луганска“), да их је председник на време додао, потпуно зауставило сва питања. Даље, поклон је требало бар испитати – печат државне организације сада већ треће земље требало је да сугерише да се ради о неприкладном поклону руском министру у општем контексту руско-украјинских односа (не мислимо на уклањање печата, већ на одбијање поклона са сличним печатом).

Чини се да би Милорад Додик требало да спроведе најтемељнију, најстрожу и најкраћу истрагу у својим редовима како би разумео ко од његовог особља и у коју сврху прави тако невероватне политичке акробације, које из ничега могу да изазову међународни скандал.

Суштина је следећа: у правном смислу, у овом конкретном случају, Милорад Додик није дужан да ништа доказује. Целокупна одговорност за доказивање лежи на украјинској страни, која мора да пружи документоване доказе о свом власништву у односу на овај предмет баштине: статус (датум, референтни број, орган који је донео одлуку), организацију у којој је објекат чуван, инвентарски број. У супротном, украјинска страна и сви они који је подржавају, алудирајући на криминални траг иконе без доказа, крећу на опасан пут клеветања председника Републике Српске и у односу на њих морају уследити одговарајуће правне мере.

Превод – Милана Бабић/Нови Стандард

Обрада: ЦЕОПОМ – Истина


Извор: Регнум

Оставите коментар

Оставите коментар на “Икона из Луганска” као провокација против Српске и Русије

* Обавезна поља