Evo, dakle, 267. žrtve islamizma od 2012. godine. Nakon dece, vojnika, policijskog para koji je preklan pred svojim maloletnim sinom, novinara, adolescenata u Marselju, obezglavljenog direktora preduzeća, sveštenika u crkvi i nebrojenih žrtava u Bataklanu (masovno ubistvo u pariskoj koncertnoj dvorani počinjeno 13. novembra 2015.) ili onih u Nici, stiglo se i do profesora.

Sve liči na horor priču koja se ponavlja, ali ovoga puta razlika je u tome što se u prvom planu našlo višestruko saučesništvo, ljudski lanac onih koji koji su nacrtali metu za odstrel, takoreći – fatva verzija 2.0,pre nego što je ubica sproveo svoj naum u delo. Tu nailazimo na đake, profesore, lokalna udruženja, imame i anonimne internet komunikacije. Pa ipak, ovakva je optužba, iako izgleda da nije izolovan slučaj u okviru francuskog prosvetnog sistema, ovom prilikom pronašla svog dželata.

I onda, suočeni sa svim ovim, mi pričamo o „separatizmu“, izbegavajući da napomenemo da termin „islamizam“ proističe iz riječi „islam“. Dakle, upotreba ove reči nije adekvatna i samo aproksimativno opisuje stvari: separatizam označava vrstu političke platforme koja za cilj ima nezavisnost određenog naroda. Islamisti ne traže odvajanje nekog dela teritorije – oni žele da potčine kompletno francusko društvo šerijatskom zakonu.

Ovde se o radi o vrsti subverzivnog delovanja koje je organizovano iznutra a često pothranjivano spolja. Ovaj spoljašnji uticaj se napaja odanošću pojedinaca: u ovom slučaju, za dobar deo muslimana, ogleda se kroz njihovu privrženost zemlji porekla, pripadnost Umi (islamskoj zajednici), sunitskom islamu, itd.

Njihovo oružje: brojnost, mladost, saveznici u vidu zapadnjačkih pokajničkih islamo-levičara, obavezujuće vrednosti suživota, banalizovana ljudska prava, islam koji je u globalnoj ekspanziji.

A naše? Sekularizam i malo šta drugo.

Sekularizam nije dovoljan

Ubeđena sam da oni koji prizivaju „Republiku“ kao magičnu formulu i posvuda ističu sekularizam ne potežu pravo oružje, i pri tome zaobilaze suštinu. Sekularizam ima svoje mesto u jednoj vrsti globalnog odgovora, ali on nije dovoljan. Mi od sekularizma zahtevamo nemoguće. Zazivamo kao očigledan, i u Evropi prihvaćen, koncept ono što je islamskom svetu nepoznato: podvojenost javnog i privatnog, duhovnog i svetovnog, političkog i religioznog, što bi rekli – Bogu Božije, a caru carevo.

Frazeologija nema nikakvog dejstva, posebno među većim delom francuske muslimanske omladine. Podsećam, njih 74 odsto daju prednost verskim uverenjima nad „vrednostima Republike“, dok njih 26 odsto ne osuđuje džihadiste (sondaža Ifop-a iz 2020. na ispitanicima između 15 i 24 godina). Pozivati se isključivo na sekularizam protiv islamizma nije ništa drugo do način da se debata svede na religijsko polje, uz ignorisanje činjenice da je to i sociološko pitanje. To znači zažmuriti na temu imigracije, na endemsku delinkvenciju koja je plodno tle za radikalizaciju, na islamski komunitarizam, na neuspešnu asimilaciju. Ukratko, na civilizacijsku dimenziju problema.

Pripadnik policije obezbeđuje školu u kojoj je radio ubijeni profesor dok učenici i građani polažu cveće, Konflan Sent Onoren, 17. oktobar 2020. (Foto: AP Photo/Michel Euler)

Prestanimo da šminkamo stvarnost i da gledamo kroz zastarelu antiklerikalnu prizmu: u Francuskoj nemamo poroblem sa katolicizmom, protestantizmom, judaizmom ili budizmom. Mi imamo problem isključivo sa radikalnim islamom. A taj fenomen nećemo uspeti da suzbijemo tako što ćemo omogućiti iste početne pozicije svima kako bismo smirili sopstvenu savest, odnosno ako ih budemo usputno i povremeno sankcionisali, posebno po pitanju nelicenciranih privatnih škola.

Isto je tako neefikasno iscrpljivati se u želji da stvorimo nekakav „francuski islam“. Pilitikolog Frederik Sent Kler je u pravu kada kaže: „Uloga francuske države nije u tome da razlikuje dobar od lošeg islama ili da favorizuje neki prosvetiteljski islam. To je na muslimanima da urade, ako to žele. Na državi je kreira nacionalni politički i kulturološki okvir“. Iluzorno je očekivati od države da se bavi teologijom, tražiti da se bavi kontrolom islama favorizujući određene struje u odnosu na druge, da sebi kreira veštačke sagovornike, budući da islam nema sveštenstvo, ili zahtevati od nje da ukloni pitanje vere iz javnog prostora. Država je sekularna i to mora da ostane, nasuprot njoj je društvo koje to nije.

Zadovoljiti se stavljanjem sekularizma u prvi plan je, po meni, ništa drugo do popustljivost koja se pokušava predstaviti kao odlučnost. To je politički korektan način da se zaštitimo od kritike za „dovođenje u vezu nespojivog“ koja parališe duhove, čime se zatvara debata i onemogućava svako dalje promišljanje na ovu temu. Neke stvari treba reći otvoreno: ako se umereni muslimani osećaju prozvanim kad mi osudimo islamizam, to je zato što nedostatak određenosti dolazi sa njihove, a ne sa naše strane. Čak su i njihovi dojučerašnji saborci (Internacionalna liga protiv rasizma i antisemitizma – LICRA –, SOS racizam – SOS racisme – i ostali) promenili priču, pa sada osuđuju Udruženje protiv islamofobije u Francuskoj (CCIF) koje je blisko Muslimanskoj braći.

Model koji ne funkcioniše

Kakvu im sliku šaljemo? Za njih, mi smo bezbožnici, sladostrasnici, konzumeristi, ateisti koji preziru svetinju. Mi smo društvo praznine, samoživosti i relativizma. Za njih smo mi ubili Boga, otadžbinu, porodicu. Oni vide društvo bez hrabrosti, dobro samo u organizovanju protestnih šetnji, paljenju sveća i uzvikivanju parole „ne zaslužujete moju mržnju“. Nasuprot njima, mi smo ti koji su zaboravili na činjenicu da se islam i Evropa nalaze u konstantnom sukobu još od 13. veka.

Naša vlada se nadala da će pobuditi međusobno poštovanje i socijalnu koheziju kroz model „suživota“. Njeni promoteri su zamišljali – i dalje to čine – da će brisanje istorijskih tragova francuske nacije, oduzimanje prvenstva našoj tradiciji, odricanje od zahteva u pogledu asimilacije, tretiranje svih kultura na jednak način, pokazivanje „velikodušnosti“ u primeni zakona i „razumno prilagođavanje” sprečiti da se stranci osećaju „isključeno“, što bi doprinelo njihovoj integraciji u francusko društvo.

Rezultata neće biti: zašto bi stranci postali privrženi onom društvenom modelu kojeg ni njegovi direktni naslednici više ne žele da brane? Zašto bi se oni odrekli svojih izvornih vrednosti u društvu koje prihvata da ne nameće svoje referentne vrednosti, ili da stane iza bilo kakve posebnosti ili društvene norme? U ime tolerancije, multikulturalizam je uspeo da uništi još jednu slobodu – slobodu izražavanja, i to nakon što je uspeo da redukuje slobodu kretanja, usled sve većeg nasilja i nesigurnosti, kao i pravo na slobodan pristup obrazovanju, ukidajući mogućnost školovanja od kuće ili kroz sankcionisanje svih privatnih škola.

Oni su poverovali da se liberalno društvo, lišeno prošlosti, bez kolektivnog morala i zajedničkih uporišnih tačaka, može sabrati oko individualnih sloboda kao vrhunske vrednosti. Poverovali su da je model tako superioran da će mu se svaki stranac, prirodno, priključiti. Samoživa sloboda, konformizam i kupovna moć su neizbežno morali da ostave za sobom „mračnjaštvo“, na isti način kako je razum trebalo da prevagne u odnosu na sisteme verovanja i samu religiju kao takvu. Ovo nas vraća na nepoznavanje same suštine ljudske duše, na istorijsku amneziju, na promišljanje isključivo iz perspektive francuskog sveta, uz ignorisanje velikih civilizacijskih pokreta.

Ali sada je dovedena u pitanje sposobnost evropskog razuđivanja: škole više ne emancipuju, iz aviona je vidljivo da snaga privlačnosti koju ima islam odnosi prevagu nad našim vrednostima. Neko će odgovoriti: „Kako da ne, a univerzalizam, prosvetiteljstvo, ljudska prava!“. Na kraju, sve te ideje biće iskorišćene kao u džudo tehnici, gde borac snagu svog protivnika okreće protiv njega.

Demonstrant sa francuskom zastavom na kojoj je ispisano „Sloboda govora“ tokom protesta zbog ubistva profesora Patija, Pariz, 18. oktobar 2020. (Foto: AP Photo/Michel Euler)

Univerzalizam je, u njihovom poimanju, postao običan hir kolonizatora, ubeđenih u superiornost vlastite kulture. Univerzalizam je nekada podrazumevao izvoz francuske kulture, ali evo već izvesno vreme on podrazumeva rasno mešanje i uvoz stranih kultura na francusko tlo. A prosvetiteljstvo? Po njima je Volter bio rasista, a njegove ideje nijesu ništa drugo do zgodan instrument dominacije Evropljana nad ostatkom sveta.

Šta sa ljudskim pravima? Ovaj inicijalno simbolički pojam je postao pravničko oružje koje danas dozvoljava teroristi da bude zaštićen, sakralizujući, na primer, pravo na okupljanje porodice i ograničavajući slobodu izražavanja u ime „religioznog mira“ (presuda ECHR-a iz 2018. godine).

Mi branimo Francusku

Nećemo moći da pobedimo samo uz upotrebu apstraktnih koncepata, poput „vrednosti Republike“, za koje više niko ne zna šta podrazumevaju, budući da se koriste pogrešno i selektivno (kako bi se moralno i politički diskvalifikovali samosvesni pojedinci koji jasno ukazuju na dramu koju živimo u ovom momentu). Protiv islamskističkog mračnjaštva se ne može boriti samo zakonom, već ta borba mora da se vodi i u našim srcima. Ne radi se o sukobu između Republike i Francuske (sekularizam se u francuskoj povezuje sa uvođenjem republikanskog uređenja; prim. NS), već o tome da se prvo ne koristi kao eufemizam za drugo. Danas nisu napadnute republikanske vrednosti, već upravo francuske vrednosti. Stoga mi moramo da branimo Francusku.

Moramo razumeti činjenicu da prihvatanje muslimana koji su francuske patriote ne znači da moramo postati muslimanska nacija, ili islamska republika, što je scenario koji nije toliko neverovatan kad se uzmu u obzir aktuelna demografska kretanja.

Zato je potrebno da naša uverenja budu praćena čvrstom odlučnošću da drastično smanjimo imigraciju; da reformišemo zakonodavstvo u oblasti državljanstva i prava na azil; da proširimo dijapazon prekršaja koji će biti sankcionisani oduzimanjem državljanstva; da strogo poštujemo zakon; da se borimo protiv svih inostranih uticaja – bilo finansijskih ili religijskih – na našoj teritoriji; da odbacimo koncept moralne ucene na osnovu teze o islamofobiji; da valorizujujemo sopstveno kulturno nasleđe; i da udružimo sve društvene aktere, naročito u školama, uz neumoljive sankcije za najtvrdoglavije prestupnike.

Pobeda se ne može ostvariti isključivo legalističkim metodama. Radi se o istorijskoj, duhovnoj, kulturnoj, intelektualnoj i obrazovnoj bici, koja se vodi na globalnom nivou. To je i moralna borba u kojoj treba da se samopotvrdimo, ponosni na ono što jesmo. Radi se o borbi civilizacija, i svako ko odbija da vidi ovu dimenziju unaprijed je izgubio.


Izvor: Le Figaro/Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Islam i borba za Francusku

* Obavezna polja