kecmanovicКада год Изетбеговићи забрљају у Сарајеву, народ у Зеленој крајини зове у помоћ свога Бабу. Тако је било са Алијом, а сада ево и са Бакиром. Први пут са Алијом када је овај ратом не само са Србима него и са Хрватима довео Армију БиХ пред капитулацију. Други пут са Бакиром када је, ево, референдумом у Српској по ко зна који пут поражен у покушају да, уз инострану помоћ, створи унитарну БиХ.

Још један политички камбек Фикрета Абдића на локалним изборима у Кладуши 2016, као градоначелника са највише одборника, није само симптом политичке кризе у бошњачкој Босни него и дeо традиције овог краја који је у дужим историјским периодима уживао аутономију у односу на Сарајево и друге центре, али и добро сарађивао са свима у окружењу, те увек имао свог бабу. У оном рату то је био легендарни Хуска Миљковић, који је имао сепаратне мировне уговоре са свим осталим војскама у међусобном непријатељству, а у овом 1992-95. је то био Фикрет Абдић, који је сарађивао и са Хрватима и са Србима и штитио своју Крајину. Његов актуелни успех је одговор народа на локалу на аутизам СДА и Бакира Изетбеговића, који врте исту плочу, понаваљају потезе и не знају ни шта би ни како би са опсесијом да униште РС. Абдић је, напротив, и у поодмаклим годинама полетан, предузимљив, енергичан, упоран, са харизмом.

Иако почетком 90-тих проверено најпопуларнија политичка личност у БиХ, а пре свега у муслиманским масама, а данас Бошњацима потребнији него икад, он сасвим сигурно не би добио изборе изван своје Зелене крајине. Након што је отишао из ратног Председништва БиХ, Бабо је формирао Аутономну покрајину западну Босну (АПЗБ) и успоставио сарадњу и са Српском и са Србијом. Алијина Армија БиХ је једину своју ратну победу остварила у обрачуну са територијалном одбраном АПЗБ, а Абдића прогласила велеиздајником. Зелени Крајишнци нису заборавили своје ничим изазване велике жртве, као што је већини Бошњака тешко променити перцепцију о Баби као „непријатељу у властитим редовима“. Ипак, постоји и шире значење Абдићевог повратка на власт у Кладуши.

Посљедњи Бабин камбек у Кладушу, колико би требало да забрине централу СДА у Сарајеву, толико је у ширем окружењу актуелизовао загонетку још из ’90, која је до данас остала без решења. Зашто и како је Фикрет Абдић уступио функцију првог председавајућег Изетбеговићу? Да ли су Биљана Плавшић и Никола Кољевић, као чланови Председништва, могли то да спрече? Шта би било да је ’91. и ’92. – у годинама које су дугорочно одредиле драматичну судбину БиХ, на челу Председништва уместо Алије био Бабо?

Закон о Председништву заиста је предвиђао да први председавајући буде кандидат који је на изборима добио највише гласова, а Фикрет је са преко милион био далеко испред Алије и свих осталих. Да се то прекрши, била је неопходна сагласност и хрватских и српских представника. Али, другопласирани је ионако био Изетбеговић, а Кољевић и Плавшићева сматрали су да је то интерна ствар СДА и да не треба да се мешају у муслиманске нагодбе. А пошто је Бабо још пре седнице Председништва направио дил са Алијом, нису га могли натерати да не одступи.

Још више интригира питање зашто је пристао да се повуче са двогодишње функције „првог међу једнакима“ у колективном председништву БиХ. Распрострањена нагађања да је попустио под претњама и уценама СДА и самог Алије, отпадају за свакога ко иоле познаје Фикрета Абдића. Уосталом, он и Биљана Плавшић једини су имали петљу да оду на терен кад је почело убијање по Сијековцу и у Бијељини.

fikret-abdic-babo-002

Пословично неустрашивог Бабу преломила је понуда коју није могао да одбије, а везана је за његов вољени „Агрокомерц“: бескаматни кредити исламских банака и велики пласман производа у земље Блиског истока. Уз братску панисламску препоруку СДА, лако би добио увозне сертификате за пласман халал меса и халал месних производа у Саудију, Перзију, Емирате, Либију, Ирак, Малезију итд., што је отварало велике развојне перспективе, одласком Бабе у затвор, замрлом, комбинату у Кладуши. Абдић је „Агрокомерц“ сматрао својим животним делом и прилика да га уз помоћ СДА врати из мртвих била је за њега привлачнија од било које политичке функције у Сарајеву. Алијина политика, која је водила у рат, касније је све бацила у воду.

И као као члан Председништва БиХ био је типичан регионални лидер који је високо мотивисан само на свом терену и међу својима. Рецимо, рат у Сарајеву био је почео у сав мах, а он је набавио сателитски телефон и по читав дан уредовао код пријатеља Срба и Хрвата да би обезбедио пролаз сточне хране преко неколико линија фронта до Кладуше. Покушавао је био и на ширем плану: да се оспособи железница и неки путни правци, осигурају линије снабдевања цивилног становништва и сл. Алију је, опет, пре свега интересовало када ће интервенција НАТО-а, па се Бабо повлачио, да би са тог, како је говорио, „брода лудака“ дефинитивно отишао.

На крају, питање из тзв. алтернативне историје, или „шта би било да је било“. Којим путем би Босна кренула да је Абдић преузео функцију која му је припадала? На разочарање многих који мисле да је то била пропуштена велика шанса за бољи наставак савремене историје БиХ – ипак би све било мање-више исто. Изетбеговић је био шеф партије, и то је била основа његове моћи на челу Предсједништва БиХ, коју Абдић није имао, па не би могао нешто битно да промени. Као и Адил Зулфикарпашић, који је обезбедио финансијску основу Алијине странке и Мухамед Филиповић, који је око ње окупио секуларне муслиманске интелектуалце, тако је и Абдић, који му је донео масовну изборну подршку, био само спољни сарадник за привремену употребу. Бабо је последњи схватио да је страно тело у завереничкој организацији „робијашке халке“ из Сарајевског процеса муслиманским фундаменталистима којима је „Исламска декларација“ била политички програм странке.

Вајкања „да би са Бабом све било боље за све“ нема у ратним и послератним бошњачким генерацијама. У уџбеницима историје пише да је био издајник који је током рата сарађивао са четницима, а о „Агрокомерцу“, као о поносу предратне босанске привреде, који су, преко кампање у београдским „Вечерњима новостима“, уништиле српске тајне службе. Ипак, постоји и шире значење Абдићевог повратка на власт у Кладуши, без обзира на то што његове претензије нису веће од тога. Он ће ради обнове „Агрокомерца“ нормализовати односе са РС и „Х-Б“, и са њиховим суседним матицама, те примером показати Сарајеву да је корисно сарађивати и са омрзнутим „додиковцима“ и тако демистификовати политику СДА-естаблишмента. Утолико остаје незгодан за Бакира, као што је био и за његовог оца Алију.


Извор: Фонд Стратешке Културе

Оставите коментар

Оставите коментар на Колико су Срби помогли да Алија дође на чело БиХ

* Обавезна поља